MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Skoro u celoj našoj Crkvi, sva sveštena i monaška lica znaju za ime arhimandrita Makarija iz Dečana. Naročito ga dobro poznaje narod sa Kosova, mnogi posetioci i naša crkvena omladina. A poznat je zbog hrabrosti, odvažnosti i veoma neposrednog i duhovitog razgovora..

.. Mnoge njegove izreke su postale poslovične. Za vreme pričanja držao bi se ozbiljno i svečano, čak nekad i malo nezainteresovano, a svi koji bi ga slušali rado se slatko nasmejali. No isto tako privlače pažnju i njegove pouke i besede, kao starog i iskusnog sveštenoslužitelja, koji je vrlo crkven i aktivan u svemu dobrom i plemenitom. Zato je imao, i sada ima, vrlo mnogo prijatelja i u crkvenim redovima i u narodu. 31. decembra 1979. otac Makarije napunio je četrdeset godina svoje monaške i sveštenomonaške službe. Zato je ovaj datum, kako bi se to danas reklo, jubilej svoj proslavio skromno u krugu svoje bratije u dečanskoj sv. obitelji. Uz sasluženje sabraće jeromonaha i svoga najmlađeg duhovnog čeda jerođakona Konstantina (sada Arhimandrita Alekseja starešine manasira Sv. Luke kod Varvarina) odslužio je Liturgiju u velikom dečanskom hramu. Zablagodario je Bogu i sv. Kralju na svemu proteklom u životu, moleći od njih i sada i još više pomoć koja mu je već kao slepom neophodna.

Arhimandrit Makarije Popović rođen je 26. decembra 1920. u Uljmi u Banatu, od pobožnih roditelja Božidara i Anđelije. Na krštenju je dobio ime Srbobran. Mali Srbobran je osnovnu školu završio u svom rodnom mestu, a građansku u Vršcu. Iskrena želja za svetim monaškim životom probudila se u njegovoj čistoj dečačkoj duši 1935. kad odlazi za iskušenika u manastir Rajinovackod Grocke, a zatim u Voljavču kod Stragara. Iz manastira Voljavče iste 1935. g. odlazi u manastir Visoke Dečane, gde se upisuje u Monašku školu, koju završava 1939. Kao svršenog učenika Monaške škole zamonašio ga je u malu shimu jeromonah Justin Damjanović iste godine u manastiru sv. Marka kod Koriše - Prizren, davši mu monaško ime Makarije. Novog monaha Makarija rukopoložio za đakona na Petrovdan 1940. godine, a za jeromonaha 23. decembra iste 1940. g. u Dečanima episkop Rus Mitrofan, nastojatelj manastira Dečana. Rat ga je zatekao 1941. kao sabrata manastira Deviča. Od balista biva proteran iz Deviča, radi čega se ponovo vraća u svoj matični manastir Visoke Dečane, gde nailazi na sličnu situaciju.

U Dečanima ostaje sve do decembra 1941. kad zbog potrebe službe prelazi u Pećku patrijaršiju, u kojoj kao sabrat ostaje sve do 1947. boraveći povremeno i u Pećkom metohu, Budisavcima. 14. avgusta 1947. proizvodi ga u čin igumana u Prizrenu episkop Vladimir, po blagoslovu patrijarha Gavrila. Od aprila 1947. iguman Makarije prelazi ponovo u manastir Devič, gde se nalazi do decembra iste 1947. pa se opet vraća u Pećku patrijaršiju. Početkom decembra 1947. iz Pećke patrijaršije prelazi za nastojatelja manastira Svete Tojice kod Pljevlja.

Ovde ostaje do 1952, kad biva postavljen za starešinu manastira Banje kod Priboja. Iz manastira Banje uskoro se opet vraća, na istu dužnost u manastir Svetu Trojicu. Od 7. septembra, 1953. godine do 15. decembra 1955. na Cetinju je imao jedno veće "odsustvo radi izgradnje i razmišljanja". U proleće 1956. Makarije postaje iguman manastira Beočina u Fruškoj Gori. Iz Beočina vraća se u Dečane, gde 15. novembra, 1957. prima dužnost starešine manastira. Na ovoj dužnosti ostaje sve do 23. novembra, 1977. A tada zbog bolesti razrešen je ove dužnosti. Episkop raško-prizrenski Pavle za zaslužan rad u Crkvi proizveo ga je, za arhimandrita 26. decembra, 1968. Arhimandrit Makarije imao je u svom životu naročito za vreme rata puno teških dana i časova.

Ali zahvaljujući, pored ostalog, i svojoj urođenoj snalažljivosti, od mnogih se iskušenja lako izbavljao. Pored mnogobrojnih zasluga oca Makarija najvažnija je ova koju navodimo. Naime, za vreme okupacije pod Talijanima 1941. Dečanima je dodeljena jedna talijanska za zaštitu manastira. Ovu četu Talijani su povukli iz manastira polovinom maja i manastir je ostao sam sa svojim čuvarima Maljom Azemom i bratom Šabanom. To jutro u četiri sata napunila se dečanska porta naoružanim meštanima, balistima, koji su nameravali da preko noći opljačkaju i zapale manastir. Svi tvrde da je taj dan u toku rata bio najkritičniji za manastir Dečane. Starešina Manastira otac arhimandrit Teodosije Meljnikov - Rus, blagoslovio je ocu Makariju da ode u Peć i o ovom slučaju obavesti Italijansku komandu dovede italijansku vojsku da zaštite manastir. Toga dana izjutra u tri sata pre zore otac Makarije nesmetano je, bez straha, prošao putem iz Dečana kroz naoružane mase neodgovorne horde, koja je već palila i pljačkala crnogorske kuće progoneći Crnogorce u Crnu Goru.

Neopaženo je stigao u Peć i uspeo da od Italijanske komande dobije trideset karabinera sa maršalom Medičijem, sa kojima stiže u manastir za vreme večernjeg bogosluženja oko šest časova. Kad balisti videše Italijane, odmah su se razbežali, a talijanska vojska zaposela je manastir i čuvala ga. Tako su se ove zaštitne čete smenjivale i za vreme Italijana, i za vreme Nemaca, kao i pri kraju rata za vreme Albanske vojske. Iako je najviše doprineo da se ovoga puta spase i manastir i bratstvo od velikih nevola i iskušenja, otac Makarije sve ovo skromno pripisuje čudu milosti Božije, kao i pomoći svetoga Kralja Dečanskog.

Pre dve godine se otac Makarije razboleo i ostao slep. Ali sa svojim velikim iskustvom i aktivnošću još uvek je neophodan ovoj našoj velikoj svetinji. On, iako je zbog bolesti predao starešinsku dužnost svom duhovnom sinu sinđelu Justinu (Tasiću), koga je i spremao za ovu dužnost, ipak mu aktivno pomaže iskustvom i savetima u vođenju manastirskih poslova.

S.J.R. Izvor: «PRAVOSLAVLJE» 15. januar, 1980. br.308.

Prepisao: Arhimandrit Gavrilo (Vučković) 8. oktobra 2007.g.