MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

(Amerikanka Greta Gec priča kako joj se "otopilo" srce pred ikonama, o lepoti čobanina sa šajkačama, o značaju vladike Nikolaja u njenom životu)

   Greta Gec je pre osam godina došla u Beograd. O tome kaže:
"Kad sam izašla iz aviona, gledam levo, desno i vidim da svi ljudi liče na mene i ja na njih. Prvi put, izvinite što to kažem, da vidim toliko belaca, bila sam šokirana i impresionirana. I onda među prvim stvarima je bilo da odem u crkvu Svetog Save, ušla sam, gledala u sveće i čini mi se da mi se tad "otopilo" srce. I ikone kad sam videla razumela sam da je to božansko, gledam ikone koje nisu tako visoko postavljene kao u katoličkoj crkvi, već su blizu, tu u mom srcu i kažem, našla sam svoju duhovnu kuću. Rodilo se tada nešto u meni i odmah sam htela da pređem u pravoslavlje i živim ovde," priča Greta Gec koja danas predaje na Filološkom fakultetu, na anglistici a nedavno je odbranila magistarski "Pogledi na književnost vladike Nikolaja Velimirovića", peva u Voždovačkoj crkvi.

    Greta je rođena u Americi od oca poreklom Nemca i majke poreklom iz Like, treće koleno rođeno u Americi. "Kažu da su oni iz Like mnogo tvrdoglavi pa pošto sam ja isto tvrdoglava to je onda verovatno istina," govori kroz šalu Greta. Od treće godine je živela u Hong Kongu, školovala se u Švajcarskoj i diplomirala na Kolumbija univerzitetu u Americi. U Njujorku je upoznala jednu Srpkinju i kako kaže, što je retko za tamošnje prilike, razmenile su telefone i našle puno toga zajedničkog. Po povratku u Beograd prijateljica je zvala da dođe i eto Greta nam je došla.

"Prolog" kao bukvar

    "Rešila sam ovde da živim ali nisam znala srpski. Čula sam za knjigu "Prolog" vladike Nikolaja Velimirovića i vrlo sam bila voljna da čitam tu knjigu, da se približim crkvi i ja bih svaki dan uzimala rečnik i knjigu, sedela i čitala dok je nisam celu pročitala. Zato sada imam književni rečnik ali mi je gramatika nešto lošija. Preko "Prologa" sam se približaila i crkvi i jeziku", kaže ova draga i nasmejana mlada Amerikanka. 

    Govori nam i o svom duhovnom traganju, ističući da je verovatno ranije bila nestrpljiva i da postoji vreme za sve. "To je ono kad sam rekla da sam tvrdoglava na Ličane. Ja sam prekidala svoje studije , rekla sam, hajde dosta mi je sa ovim, ostavila sam posao u prestižnom časopisu "Tajm" i vratila se u Hong Kong, tragajući za svojim idealima. Stalno sam se pitala, šta je smisao života. Tako sam jednom otišla na neko ostrvo gde nema saobraćaja, gde je veliki budistički manastir očekujući da ću od tih monaha dobiti neki odgovor. Sećam se, bilo je jako rano izjutra, sedim ispred manastira i čujem da oni meditiraju, nisam htela da ih prekidam, sedim i čekam. Odjednom, izađe jedan pas i laje, laje, laje na mene, osetila sam da je to znak da moram da idem odatle. Pešačeći nekoliko sati nazad do autobusa plakala sam, plakala jer nisam našla odgovor na moja pitanja. Gledam naokolo prirodu, znam da je Gospod tu i bila sam rešena da ga nađem. Ali sam morala da čekam, našla sam ga kad sam došla u Srbiju. Tog trenutka u crkvi Svetog Save nešto se desilo u meni, osetila sam da sam našla odgovor za onim za čim sam tragala," priča nam Greta Gec.

Gospod nas uvek rukovodi

    "Mnogo priča i doživljaja iz Srbije mogu da ispričam. Pa, eto, zakasnila sam i na svoje krštenje. Nisam dobro znala srpski kada mi je sveštenik zakazao krštenje. Mog parohijskog sveštenika više nije bilo a onaj koji me je krstio nije znao da sam krštena u katoličkoj crkvi a ja nisam stigla da mu kažem pa sam tako kompletno krštena. Bilo je divno. Ja sam bila željna, kako da objasnim, kao gladan čovek kad dobije prvi obrok. Tako sam se osećala posle krštenja. Takođe, veoma značajan je bio moj odlazak u manastir Studenicu. Znate da tamo ima onaj poznati krst i sidro i kako sam to videla, shvatila sam da sam šetala kroz ceo svet da bi najzad ovde našla svoju kuću. U Studenici sam rekla, pa ovo je moja kuća. Videla sam prethodno mnogo toga u životu, proživela ali sam našla kuću koju sam tražila i žudela za njom. Shvatila sam i da ništa nije slučajno u životu. Eto, prvi ulazak mi je bio u crkvu Svetog Save i manastir Studenicu a ja radim u prosveti, Svetom Savi se uvek molim i on mi pomaže. Dok nisam došla u Srbiju nisam shvatala koliko je važno znati ko su preci i nastaviti njihovim putem. Nisam razumevala da čovek nije pao sa Marsa, sada znam da se moji preci mole za mene.

    Ispričaću vam i ovu priču koja takođe kazuje da u životu ništa ne biva slučajno. Jednog leta brat i ja smo se vraćali sa letovanja u Grčkoj. Pogrešno smo ušli u voz koji je prolazio kroz Makedoniju i Srbiju. Gledajući kroz prozor prvi put u životu smo videli čobanina i to sa šajkačkom. To mi je bilo nešto najlepše na svetu. I priroda ovde je netaknuta što je mnogo neobično za moje oči. Moj brat se okrenuo prema meni, on nije emotivan uopšte, pružio mi ruku i rekao...mi moramo da se vratimo ovde jedan dan. Oboje se toga sećamo, čak me je nedavno pitao da li je železnička stanica Beograd ofarbana u žuto kao pre toliko godina. I on je osetio da pripada ovde i nadam se da će jednog dana doći da me poseti.

    Nema sumnje da nas Gospod uvek rukovodi u životu i par puta sam baš imala teške situacije, činilo mi se da nema izlaza. Onda odjednom sve se promeni na bolje, Božija ruka je tu, pored mene. Nekad bez objašnjenja čovek oseti u svom srcu kad ga Gospod poseti, oseti mir u srcu svom. Ono najteže što sam shvatila od kad sam ušla u crkvu je da nisam savršena, da moram da se trudim da budem bolja, da manje grešim. Takođe, sabornost u našoj crkvi, to nigde nisam doživela. Posebno je to vidljivo na Svetoj Liturgiji. Kako ta osećanja staviti u reči. Ja sam ranije bila pesnik a kad sam doživela Svetu Liturgiju mogu da kažem da nema ništa lepše od toga, kad pevam za pevnicom, čitam Tropare za mene je to najlepši mogući način da čovek koristi reči i ja skoro da nisam više pesnik," kaže Greta Gec.

Ljiljana Sinđelić Nikolić
25.oktobar 2009.