Старац Пајсије Светогорски

- Старче, како неко може да разликује оног што је поседнут демонима од онога ко је психички болестан?

- Па, то и најобичнији, најнеискуснији лекар може да разуме. Сви они који су опседнути неким демоном, када се нађу у близини нечег светог, почињу да се тресу. То је необорив доказ да у себи имају нешто демонско. Ако му даш мало свете водице или га прекрстиш светим моштима, реагују одмах јер се у њима потискују демони али уколико је неко психички болестан - не реагује уопште. Чак и када се поседнутим људима приближиш и имаш крст на себи, унервозе се... узнемире се.

Једном, приликом Бдења на Светој Гори, рекоше ми Оци да је међу присутним људима и један који је поседнут демонима. Сео сам поред њега и додирнуо га крстом који је у себи имао и део часног дрвета Крста Господњег. Поскочио је као опарен и отишао на други крај цркве. Кад се мало разналожило, пришао сам му диксретно али се опет исто догодило. Тада сам схватио да заиста у себи има нешто демонско.

Када долазе код мене у Каливу и доводе ми децу, говорећи да су поседнута, да бих се уверио да је то истина, понекад узмем један комад од моштију Светог Арсенија и то сакријем у песници. И да видиш ти како, без обзира што обе шаке савијем у песницу, оно дете које има нешто демонско у себи, уплашено гледа у руку у којој држим свете мошти. Уколико није поседнуто али има на пример, неку психичку болест, не реагује уопште.

Неки пут деци дајем воду у коју сам умочио комад светих моштију али ако су поседнута, не пију је, одмичу се. Једном сам дао неком поседнутом детету да једе прво слаткише, да би добро ожеднело, па сам му после донео такву воду.

- Малом Јанису, донео сам најбољу водицу... - рекао сам тада.

С првим гутљајем, дете је почело да виче:

- Ова вода ме пече! Шта си ставио унутра?

- Ништа... - кажем му.

- Шта си ми то урадио? Пече ме... - викало је дете.

- Не пече тебе него неког другог... - рекох му.

Направим му крст на глави а њему почну да се тресу и ноге и руке... Запао је био у демонски колапс. Демон у њему га је растрзао.

Сећате ли се оног студента који једном приликом дошао овде?

- Имам у себи нешто демонско што ме јако мучи... - рекао ми је тада. - Патим се страшно јер ме демон присиљава и да говорим непристојно. Очајан сам. Осећам да ме гуши и притиска некад овде, некад ту... - почео је јадан да ми показује час стомак, час груди, ребра, руке.

Био је јако осетљиво биће и да га не бих повредио и да бих га утешио, питао сам га:

- Види, да ти кажем... Немаш у себи ништа демонско него си само под утицајем неке мрачне силе...

Када смо отишли у цркву, рекао сам сестрама које су биле тамо да се помоле за оног несрећног младића а ја сам узео с олтара један део моштију Светог Арсенија, пришао студенту и питао га:

- На ком делу те притиска и мучи демон? Где мислиш да се налази?

Показао ми је тада на ребра.

- Где? Овде?! - питам га и прислоним ту длан са светим моштима.

Младић је истог тренутка зајаукао:

- Изгоре ме! Изгоре! Нећу да одем! О! О! Нећу отићи! - почео је да виче, да вређа, псује.

Тада сам почео у себи да говорим: Господе Исусе Христе! Господе Исусе Христе, отерај нечисти дух из Твога бића, и прекрштавао сам га светим моштима.

То је трајало двадесетак минута. После га је демон надјачао и оборио. Све се превртао и котрљао. Одело му се све било испрљало. Када смо га усправили, сав се тресао. Ухватио се био за клупу да би се задржао. Са руку му је цурио хладан зној као роса по трави. Убрзо га је демон напустио а он се смирио. Осећао се добро што и дан данас јесте.