- Старче, стигла је коначна дијагноза. Тумор који имате је рак и то агресиван.

- Донеси ми једну мараму да одиграм коло "Збогом јадни свете"! Никада нисам играо у свом животу, али ћу сада од радост што ми се приближава смрт заиграти.

- Старче, доктор је рекао да прво треба да идете на зрачење да би се смањио тумор, а затим на хируршки захват.

- Схватио сам! Прво ће бомбардовати авијација, а затим ће се кренути у напад! Дакле отпутоваћу горе и слаћу вам новости! Неки, па чак и старци, кад им лекар саопшти "умрећеш" или "имаш педесет одсто шансе да преживиш", постају узнемирени. Желе да живе. Због чега, питам се?! Ако је неко млад, донекле је оправдано , али да један старац покушава да још поживи, то не схватам. Други је ствар када прима терапију да би могао да издржи бол. Да не жели да продужи свој живот, већ да му само буде мало подношљивији бол и да може сам себе да услужи, само то има смисла .

- Старче, молимо се Богу да вам продужи живот.

- Па зар се у псалму не каже да "дани година наших (достизаху) собом седамдесет година"?

- Али се после додаје "а ако је у (већој) крепости, осамдесет година" ...

- Да, али кажу "и већина је њих мука и бол", па је зато бољи одмор у другом животу!

- Али старче, неко од смирења може да осец́а да није духовно спреман за други живот и жели да још поживи да се припреми?

- То је добро, али како зна да неће постати још гори ако поживи дуже?

- Старче, када се човек мири са смрћу ?

- Када? Ако у њему живи Хистос, тада је смрт радост. Али не због тога што ц́е умрети јер му је досадио живот. Када се радујеш смрти на правилан начин, смрт те оставља и иде да тражи неког страшљивца! Када желиш да умреш, не умиреш. Онај који се добро проводи у животу, плаши се смрти, јер ужива у световном животу и не жели да умре. Ако му поменеш смрт, одговара: "Језик прегризо!". Док онај који страда, има болове, итд сматра смрт ослобоћењем и говори: "Штета што још није дошла смрт да ме узме... Сигурно ју је нешто спречило!".

Мало њих прижељкује смрт. Вец́ина људи желе нешто да заврше и не желе да умру. Али добри Бог допушта да неко умре када је спреман. Духовни човек, без обзира да ли је стар или млад, треба да се радује што живи, да се радује што ц́е умрети, али да не тражи да умре, јер је то самоубиство. За некога ко је умро за свет, али који је духовно васкрснуо, не постоји никада брига, страх и стрес, зато што очекује смрт са радошц́у, јер је ће отићи код Христа да се весели. Али се радују и што живи близу Христа и осећа део рајске радости у овоземаљском животу, па се пита да ли постоји још вец́а радост у рају од ове што сада осећа на земљи. Такви људи се подвизавају уз осећање части и самопожртвовања, и пошто имају свакодневно сећање на смрт, духовно су спремнији и храбрије се боре да победе узалудност .