Блажени старац Теофил Параиан: "Рекао сам вам да моје срце има само улазе, а не и излазе. Моје срце за никога није затворено - они који су ушли унутра, заувек ту остају. Знате ли зашто? Зато што сам сва своја пријатељства одредио за вечност"

Бог би се требао устоличити у наша срца.

У Светој Гори кажу: "Моје срце има само улазе. Нема излазе. Свако ко је ушао у моју душу више не може изац́и одатле. Сви треба да се замислимо над овим речима и да се запитамо: "Да ли у нашем срцу постоје само улази или постоје и излази? Или можда има много више излаза него улаза? Ако нам је срце саздано онако како то жели Бог, онда у њему нема ништа другог осим улаза. Улаза кроз које прво улази у нас Бог и заузима Своје место".

Сећам се једног натписа у граду Алба Јулији: "Ако у твом срцу Бог не заузима прво место, не заузима ниједно место". Желео би да мало изменим ову изреку: "Ако Бог у твом срцу не заузима прво место, онда се не налази на месту које Му приличи". Бог мора заузети прво место у нашим срцима. Када поставимо Бога на прво место у наше срце, тада могу ући у њега и други људи, али кроз Бога и мислећи на Бога. Не треба да просуђујемо о људима, не узимајући у обзир Бога. Као што све ствари можеш видети само ако су окружене светлошц́у, тако и људе око нас треба да видимо окружене светлошц́у.

Да им помогнемо да постигну оно што сами не могу постићи, да им дамо што им недостаје и да буду наши, да их чувамо у нашој души ради Бога и пред Богом. Да буде Бог на првом месту у нашем животу, на месту које му приличи.

Рекао сам вам да моје срце има само улазе, а не и излазе. Моје срце за никога није затворено - они који су ушли унутра, заувек ту остају. Знате ли зашто? Зато што сам сва своја пријатељства одредио за вечност. Можда ме неко остави као пријатеља, али га ја нећу никада избацити из моје душе као пријатеља. Зашто? Зато што постоји Божија заповест да волимо једни друге, постоји заповест да волимо ближњега, нашег брата, не само оне који су нам драги, већ и за оне који то нису остављамо простор у нашим срцима ради давања славе Богу. Ако тако радимо, држимо се речи оца Серафима Попескуа: "Да превазилазиш сам себе и да се дајеш другима".

Свети Исак Сирин каже: "Када нешто дајеш, нека радост на твом лицу буде вец́а од онога што дајеш, да би други видео да дајеш нешто од себе, а не нешто што је поред тебе". У почетку ћеш свакако бити попут милостивог доброг Самариц́анина који даје, али током времена и по Божијој благодати ћеш ширити око себе и саму радост давања, дароваћеш и своје срце попут жена мироносница које су дале своје срце Христу када су припремиле миро да помажу Његово тело. Господ је прихватио њихово поштовање, прихватио је њихово срце које је било пуно поштовања према Његовом лицу, а миро није прихватио у истој мери јер је васкрсао.

Љубав укључује и поштовање. Када некога волиш, онда га и поштујеш, испуњавајући Христову заповест да поштујеш друге. У Новом завету постоји Филимону посланица светога апостола Павла. Њу је написао са намером да подржи једног роба који је побегао из куц́е Филимона. У затвору се апостол Павле упознао са тим робом, придобио га за Христову веру, послао роба да се врати свом господару, носећи у руци ову посланицу, посланицу Филимону. Веома је радостан догађај, што је ово писмо дошло у наше руке.

У посланици апостол Павле похваљује Филимона да поштује људе, да угађа људима, те наводи: "... што срца светијех починуше кроза те, брате" (стих 7). А после, пославши роба Онисима натраг Филимону, наводи: "&хеллип; којега послах теби натраг, а да га, то јест, моје срце прими" (стих 12). Значи не шаљем ти некога ко је изван мене, али онога за кога желим да знаш да има и моје срце у себи, јер га волим. Прихвати га, као што би мене прихватио.

Ово није нешто недостижно, свако то може урадити. Наше срце се везуја за људе које волимо. Везује се за Бога кога волимо, јер ако волимо Бога, прекривамо својом љубављу и људе.

Тако, као што наводи песникиња З. Лацку у песми "Имам те у себи", кад некога примиш у себе, прекриваш га својом љубављу. Тако нас и Бог прекрива Својом љубављу. Тако и ми треба да окружимо Бога нашом љубављу. Тако да прекријемо људе које волимо. Дај Боже да прекријемо што више њих нашом љубављу, да би били блажени. Да имамо блаженство од блаженства љубави. Да ојачамо темељ наше вере.

Желим да усадим у ваша срца веру која се изражава љубављу на делу, да усадим у срца истину да ма колико вере имао, ако немам љубави, нисам испуњен. Желим да усадим у ваша срца мисао, да ако љубав коју исказујемо не прати и вера, то онда није права љубав, већ једна промењива љубав.

Док, ако је љубав заснована на вери, увек је носимо у себи и није могуће да не волимо све наше рођаке, пријатеље, колеге и све друге људе које сусрећемо.