MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Sonja Emrekovic iz Knjige Zitije i cuda Prepodobnog Justina Novog Celijskog (Manastir Celije 2007:)
Doktor Haralambos Statakis koji je dolazio i lecio Avu Justina, prica ov: „vatu natopljenu od krvi sa desne ruke Oca Justina odneo sam svojoj kuci i stavio u sobu kod ikona. (Naime , na Blagovesti 1979, pred Avinu smrt, dr.Haralambos je inekcijom u Avinoj desnoj ruci potrazio venu, radi ubrizgavanja leka. Pa kako se vec vena gubila, prsnula je krv, koju je doktor vatom pokupio i stavio u svoj dzep)
Jednog jutra ustajuci osetim neobican miris u sobi i pozovem zenu da dodje i, ne govoreci joj nista o mirisu, sacekam da ona sama primeti. Ona oseti miris i pita me: Kakav je to miris?Tek onda se i sam uverim da miris dolazi od vate. Deo te vate sam dao prijatelju za bolesno dete, koje je ozdravilo.“-Veliko cudo novog Sveca.

o.Gavrilo Da, uslikan sam na toj fotografiji, koju pre ovog filma nikad nisam video. Sećam se kako sam se tog dana našao u manastiru Ćelije. U to vreme sam kao hilandarski monah boravio u Srbiji, bio sam nekoliko dana gost kod vladike Save šumadijskog, upravo pred praznik Blagovesti. Govorilo se da je ava Justin bolestan. Na Blagovesti je blaženopočivši vladika Sava služio u manastiru Divostinji, sasluživao sam mu kao đakon. Posle Svete liturgije, tokom ručka, zajedno sa igumanijom Jefimijom iz manastira Drače naišao je brat Veljko iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu, koga sam poznavao jer je više puta dolazio u manastir Hilandar. Oni su išli za Ćelije i na putu svratili u Divostinju, pa me je brat Veljko pozvao da i ja krenem sa njima. Tražio sam blagoslov od vladike Save i dobio ga. Nas troje smo otišli za Ćelije. Kad smo stigli i ušli u portu, nikoga nismo videli. Vladala je potpuna tišina, osetila se neka posebna atmosfera. Ušli smo u kuhinju i zatekli jednu monahinju, samu. Kad smo joj kazali da smo došli da obiđemo oca Justina, ona nam je rekla: „Ava se upokojio pre sat vremena. Svi su oci sada u njegovoj keliji, spremaju da ga prenesu u crkvu“. Poslužila nas je vodom i slatkom i kako smo mi izašli, tako smo videli da iznose kovčeg. Bili su tu vladike Atanasije, Irinej i Amfilohije, tada jeromonasi, na fotografiji se ne vide jer su oni, kako smo mi prišli, nama ustupili mesto da bismo smo i mi učestvovali u nošenju Avinog tela. Od konaka do crkve smo se još izmenjivali u nošenju kovčega.
Svoje obretenje u manastiru Ćelije na dan upokojenja prep. Ave Justina smatram za veliku milost Božju. Poseta je bila sasvim neplanirana, a sve se dogodilo neočekivano i brzo, u magnovenju. Kad sam se pojavio, u Ćelijama se pronela vest da je tu i jerođakon Gavrilo iz Hilandara. Igumanija i sestre su bile iznenađene kako to da je neko iz Hilandara u tom trenutku, neposredno posle Avinog upokojenja, već prisutan.
Pošto smo kovčeg uneli i stavili u crkvu, stao sam pored njega. Imao sam veliku želju da stojim tu, pored tela našeg velikog Ave. U to sam vreme, kao monah živeći na Svetoj Gori, tvorio neprestanu umnu molitvu i bio u molitvenom stanju. Tada sam u Ćelijama, pri pomisli da me je Gospod udostojio da budem kod ave Justina i oprostim se od njega, imao veliko molitveno umiljenje. Držao sam svoje brojanice, od 300 zrna, i tvorio molitvu. Zaboravio sam na umor i na vreme, stojeći pored kovčega velikog Božjeg ugodnika, čije je lice bilo svetačko. Maramicu kojom sam tada brisao molitvene suze i danas čuvam kao blagoslov i sećanje na velikog Avu. Tokom popodneva i sledeća dva dana su dolazili sveštenici, monasi, vernici da se poklone Avi, a ja samo hteo da budem u crkvi uz kovčeg, izlazio sam samo da bih se malo okrepio i onda se opet vraćao. Tako je bilo dva dana, do sahrane ave Justina, posle koje sam otišao iz Ćelija. Nevremena koje se spominje u filmu se i ja sećam, a za gromove, sad kad sam pogledao film, prisećam se da se posle pričalo.

Sonja Emrekovic Pomaze Bog, Oce Blagoslovite!!
Dragi oce, kako je velika milost i blagodat Bozija da se bas tada i u tom momentu nadjete u Celijama, i eto da se Bozijom miloscu posle toliko godina pojavi ova fotografija.. ..Veliki je Gospod i velika su dela njegova..PREPODOBNI OCE JUSTINE; MOLI HRISTA BOGA ZA NAS GRESNE I NEDOSTOJNE!!!

Vojislav Kukavica Predivno!



Svjetlana Neimarevic Slava Bogu,Prepodobni Oce Justine,moli Boga za nas gresne.



Tankosava Damjanovic Oče, hvala Bogu u hvala Vama što ste na fejsbuk stavili ovaj kratak film. Ostavio je na mene snažan utisak, jer je ovekovečio trenutak projavljivanja svetosti Ave Justina. A onda se neminovno nameće pitanje u kakvoj ste Vi, oče, kao mlad monah, Svetogorac i Hilandarac, bili blagodati Božijoj, kada ste udostojeni da Avino sveto telo, zajedno sa prisutnim monasima, prenesete u crkvu i da se neprekidno, do same sahrane, molite za pokoj duše našeg velikog svetitelja? To je, svakako, kako Božiji blagoslov, tako i blagoslov Svetoga Save i svetog Simeona Mirotočivog. Sudeći po svemu čega smi mi, vaša duhovna deca, sada svedoci, dakle, po Vašim usrdnim molitvama, kako tvorenjem neprekidne Isusove molitve, tako i molitvama Presvetoj Bogorodici, manastir Lepavina postaje mesto hodočašća, mislim najveće posle svetog Ostroga, gde se događaju velika isceljenja, a Vi, duhovnik i veliki molitvenik pred Gospodom.
Dakle, samo čisto srce tvori čistu molitvu, i tek takvu molitvu Gospod čuje.

Tankosava Damjanovic Sveti naš Ava Justin je praktično bio u „zatočeništvu“ u manastiru Ćelije. Međutim, šta radi sveti čovek, kad ga bezbožno društvo izoluje od sveta? Očigledno, svestan da njegovo telo mogu da muče čime god hoće, ali da mu Gospoda i molitvu iz srca niko ne može da iščupa, on sa radošću prima svoje zatočeništvo, svoje mučeništvo, tvori najusrdniju molitvu, stvara svoja najdušekorisnija duhovna dela i toliko ugodi Gospodu, da ga Gospod udostoji Carstva Nebeskog! SVETI NAŠ AVA JUSTINE, MOLI HRISTA BOGA DA SPASI DUŠE NAŠE!

Tankosava Damjanovic Oče, i Vladika Artemije u ovom filmu govori o duhovnoj veličini Ave Justina i o njegovom divnom duhovnom rukovođenju. Jednom ste baš Vi svedočili o tome kako je sadašnji vladika Artemije, kao iguman manastira Crna Reka, upravo zbog pretnje smrću od strane Šiptara, tražio od tadašnjeg Episkopa Prizrenskog Pavla, da ga odredi za prelazak u manastir Ćelij? Rekli ste tada da mu Episkop, potonji sveti Patrijarh Pavle, nije dozvolio prelazak rekavši bratu Miroslavu, koji je takođe tražio milost da pređe u drugi manastir: „Ti možeš da odeš, ali, tvoj starac (znači, vladika Artemije) će ostati u manastiru Crna Reka, jer su nama potrebni mučenici“.
To je veoma interesantna koincidencija...? A pričali ste i da Vladika Artemije ima veliki dar pisanja?
A eto, po oduci Svetog Sinoda Vladici Artemiju predstoji prelazak u neki manastir izvan mučeničkog Kosova...?
Sve su to čuda Božija, i rekla bih da vladika Artemije sve to treba da doživi kao veliku milost Božiju i da se raduje? Šta Vi mislite, oče?

o.Gavrilo Sestro Tankosava, moje mišljenje je da je hrišćansko smirenje najjača sila. Kad je sv. Nektarije morao da se povuče u manastir, on je to sa smirenjem prihvatio. Posle svih iskušenja koje je trebao da pretrpi, na njemu se očigledno projavila sila Božja. Vladika Artemije je odlukom Svetog arhijerejskog sabora razrešen upravljanja Eparhijom i umirovljen, i na tu dužnost više ne može da se vrati. Sada može da za sebe nađe manastir i u njemu, poput svoga Ave, posveti isključivo duhovnom delanju. Vladika ima veliki dar za pisanje, ima i veliko znanje, teološko i duhovničko. Posle nas će ostati jedino dela u Gospodu. Možda se ovo iskušenje pokaže kao milost Božja ne samo za vladiku Artemija, nego i za sve nas.

Snezana Bosnjakovic Slava Bogu .



Goca Jovanovicnesic OCE ISPUNI MI SE DUSA KAD SAM NA OVOM I NA PATRIJARH PAVLE./PROFILU


Saša Lazić stvarno Vi oče nosite kovčeg,vidi se...sigurna ruka..


o.Gavrilo Brate Saša, tako je kako vidiš...