MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

...To, da je Bog Ljubav. A znači – kada i dok volimo – i mi smo Božiji, koliko god za nas bio težak put od sumnje ka veri.

Ako jezike čovječije i andjeoske govorim, a ljubavi nema, onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči.

Ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam ništa sam.
I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam ništa mi ne koristi.

Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se, ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi a raduje se istini, sve snosi, sve vjeruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikad ne prestaje, dok će proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje će prestati. Jer djelimično znamo, i djelimično prorokujemo. A kada dodje savršeno onda će prestati što je djelimično. Kad bijah dijete, kao dijete govorah, kao dijete mišljah, kao dijete razmišljah, a kada sam postao čovjek odbacio sam što je djetinjsko. Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam djelimično, a onda ću poznati kao što bih poznat. A sad ostaje vjera, nada, ljubav, ovo troje; ali od njih najveća je ljubav.
Prva poslanica Korinćanima Apostola Pavla

Tema ovog broja je neobična i po sadržaju i po formi. U njemu nema intervjua i članaka, niti komentara. Za razgovor o hrišćanskoj ljubavi teško da odgovaraju metode tradiconalne žurnalistike. I zbog toga se naša tema sastoji od dvanaest priča, koje su se desile u različito vreme: neke pre nekoliko vekova i čak i hiljada godina, a neke – bukvalno «juče». Njih ne razdvaja samo vreme, već i autorstvo i sadržaj. I sama širina prihvatanja reči «ljubav», koja se često poistovećuje sa odnosima muškarca i žene. Daleko od toga da su to sve novele koje su za ovu temu napisali petoro ljudi kao svojevrsne ilustracije na po jačini potresnu Poslanicu svetog apostola Pavla, ličeći na žitija i ikone. I naravno, sve priče koje smo izabrali sadrže u sebi više ispoljene ljubavi, nego njihovi nazivi. Ljubav je uvek duboka i prostorna. Ali upravo u tom prostornom i istovremeno dubokom prihvatanju ljubavi; u poimanju toga kako je Bog na razne načine prisutan u našim odnosima nalazi se za Pravoslavlje radosno i neobično važno otkriće.

To, što nas tako zbližava s Bogom.
To, što je Svojim životom, smrću i Vaskrsenjem posvedočio Hristos Koji je došao na zemlju.
To, što neslučajno postaje za ljude najvažnije – nezavisno od toga da li su oni verujući ili ne.
To, da je Bog Ljubav. A znači – kada i dok volimo – i mi smo Božiji, koliko god za nas bio težak put od sumnje ka veri.
Redakcija

Ljubav dugo trpi

Olesja Nikolajeva:
Moja kuma Tatjana je imala bolesnog muža: on se svaki dan opijao, a ako to nije činio onda je gutao nembutal, a ako nije gutao nembutal, onda je zaboravljao svoj zanat. On je pritom bio najtalentovaniji, najpametniji i najoštroumniji čovek, pisac, klasik dečije literature G.S. U istoriji njegove bolesti bilo je napisano: “Šizofrenija u paranojalnoj formi, alkoholizam, polinarkomanija, objavljuje u “Murzilki”, ima predavanja na radiju, član je Saveza pisaca”. S. je to ovako komentarisao:
- Ja sam sišao s pameti, a moja žena je – “žena pisca”.
I još je govorio: “Da bi se bio lud u ovoj zemlji, treba imati jaku psihu i čelične nerve.” Čim bi izašao iz kuće upadao bi u neku priču i zbog toga su o njemu govorili kao o gogoljevskom Nozdrevu da je on – istorijski čovek. “Majka Tatjana” je išla za njim kao za malim detetom, i večno mu je dovodila “telohranitelje” od njegovih prijatelja. Ali posebno ju je uznemiravao to svakodnevno mrtvilo u kome je bio njen muž, a najviše od svega se bojala da se – neće spasti.

- Genjka, - govorila je, - sam apostol Pavle je pisao da pijanice neće naslediti Carstvo Božije!
Sve je probala – i lečila ga je, vodeći ga u bolnicu, ali je on tamo sredjivao sanitarce, pa čak I medicinske sestre, i oni su mu redovno donosili i alkohol i tablete; molila se za njega i čak mu je kupila i brvnaru u selu, kako bi mogao da oseti blagotvorno dejstvo rodjene prirode, da udahne slatki i prijatni dim otadzbine i ugreje se na peći. Ali brvnaru su spalili pijani ribari. Pokušala je da zove u kuću i prijatelje vernike, kako bi oni pomogli S. da uništi reserve alkohola i kako bi mu “manje ostalo”. Ona sama samo što nije postala žrtva “sindroma Nejgauzove žene”: žena Nejgauza bi čim bi videla votku kod muža odričući se same sebe trudila se da popije što je moguće više, kako bi ista što pre nestala. I tako se jadna predozirala, ali je on zato završio svoje dane potpuno srećno.

I Tatjana je isto hrabro primenjivala tu istu metodu, to jest u suštini “davala je dušu svoju za prijatelje svoje”, samo je na vreme uspela da se zaustavi. I uopšteno govoreći, ona je u kući stvarala atmosferu normalnog života, gde je sve teklo svojim redom: dolazili su urednici, kojima je S. diktirao svoje čudesne priče o putovanjima i životinjama; okupljali su se prijatelji, neko je večito slavio svoj rodjendan, imendan, godišnjicu svadbe, odbranu disertacije, otvaranje izložbe, objavljivanje nove knjige; nekad bi sused došao zbog nekog posla ali bi se zadržao; te bi se neki poznanik iz drugog grada zadržao na noćevanju; te bi stranstvujući monah našao utočište. Stvarala se čudna situacija, kada su ovde u ovaj topli, domaćinski dom gde je Tatjana gostila sve u bukvalnom smislu – od duše dolazili ljudi, spolja reklo bi se organizovaniji i srećniji od samih domaćina, da bi tu dobili utehu i ljubav i smirili se. S. bi ležao na divanu kao drevni patricije, oko njega bi posedali gosti, iako su to bili ljudi koji nisu imali ništa zajedničko, i na drugom mestu nespojivi, i on je pričao takve potresne priče, koje bi se potom prepričavale, postepeno gubeći svoje autorstvo i prihvatajući se već kao plod mudrog narodnog stvaralaštva. S. je bio majstor priče, virtuoz paradoksa.

Bilo je perioda kada bi Tatjana tajno razblaživala votku vodom, pri čemu su se proporcije poslednje povećavale sve više i više, dok se u S.-oj čašici ne bi našla samo čista voda. On bi je ispio i zadivljeno rekao:
- Eto do čega je došlo – pijem a ne opijam se!
Potom je Tatjana saznala da u belgorodskoj oblasti u selu Rakitnoe živi divni pravoslavni starac, po čijim molitvama se dešavaju čuda. I odvela je S. kod starca. On ju je primio s ljubavlju, zagrlio i rekao:
- Zašto draga niste došli ranije kod mene! I blagoslovio ih je da ostanu kod lokalne starice, pozivajući ih svaki dan na ručak u svoju svešteničku kućicu. Čitave nedelje, pa ponekad i mesece moji prijatelji su živeli pored starca. S. je razgovarao sa sveštenicima i monasima koji su ovde dolazili da je I sam počeo da izgleda tako blagoobrazno, da su ga ponekad u crkvenoj porti smatrali za sveštenika i tražili od njega blagoslov.
Ali Tatjana je bila bolesna i bila joj je potrebna operacija. Ali nije mogla ni da zamisli da ode da leži u bolnicu i ostavi S. bez nadzora. Ali to nije bilo najvažnije: na kraju krajeva mogla je da dovede kod S. verujućeg čoveka, koji bi se brinuo o njemu i hranio ga. Suština je u tome da je ona toliko bila sva u ljubavi prema svome mužu, toliko je bila brižna zbog njegovog spasenja, da psihološki nije mogla da prebaci svoju energiju I pažnju s njega na sebe. I zbog toga je odlagala operaciju …I propustila vreme.

On ju je nadživeo dve godine. Sve to vreme je veoma tugovao, iako nije pio – i ležao je na svom divanu sećajući se života. Praktično je oslepeo i primao je to simbolički: tobože, zemaljska dolina je nestala, te on svojim duhovnim okom vidi neke slike! Moj muž sveštenik ga je često poučavao, ispovedao i pričešćivao, dok naš prijatelj nije otišao u večnost.
…A Tatjanu sam videla u snu odmah posle njene sahrane. Izgledala je radosna i vesela. Došli smo u neku raskošnu trpezariju ako pričamo ovosvetskim jezikom – kao u neki restoran, ali veoma visok i prostran, i ona je rekla smejući se:
- Pa, Oljeska, sad ćeš ti mene gostiti!
Probudivši se zamislila sam duge crkvene pominalne stolove sa svećama koje su gorele i pomislila sam da je upravo o takvom gošćenju išla reč u mom snu. I još sam se setila kako je on u svom zemaljskom životu uvek sve gostila, razdavala svima od svojih dobara, od viška svoga srca, od bogatstva ljubavi – i niko od nje nije odlazio prazan: bez utehe, bez poklona, bez dobre reči, osmeha i šale.

Ljubav je milosrdna



Maksim Jakovljev:
Setio sam se jedne priče koju je nemoguće zaboraviti – recite mi šta je primoravalo šestogodišnju devojčicu da tajno od roditelja trči noću kako bi nahranila psa kome je voz prebio šape, i koji je ležao pod platformom (neko se sažalio pa ju je tu bacio), i da se brine o njemu?

Dete obezbedjeno sasvim, bogata kuća, svakojake razonode – imala je i sopstvenog odanog psa – kupili su joj ga za velike pare, i eto ona se brine za nekog polumrtvu saragu od psa, nosi mu sir, meso iz zamrzivača, svoje stvari. Pas joj je lizao ruke, trudeći se da ne cvili preglasno ... I šta je ona, devojčica morala da podnese radi te ...Radi te ljubavi! Prestižna kuća na čuvanoj teritoriji – morala je da se dogovara sa čuvarima, i jednostavno da im plati da nikom ništa ne govore. Ali da bi platila trebalo je da nekako izvuče novac od roditelja, to jest da moli svaki put za neke poklone prijateljicama, a kada ni to nije pomagalo morala je da krade – znala je gde novac stoji, pratila je. A da ne govorim već o tome kako je bilo odlaziti na platformu noću, sedeti ispod nje, skupljati se od buke teretnih vozova ... A rećićete zašto noću? I zašto tajno? Zato što je znala da je neće pustiti, da joj neće dozvoliti. Tako se i desilo: kada su saznali gde njihovo dete ide noću nastao je haos: dete je svakodnevno rizikovalo da padne pod voz i da se pretvori u isto takvog psa! Poslali su poslugu na stanicu. I našli su tog psa i ubili ga – odstranili su sam uzrok da tako kažemo ... A kako se sve to završilo? Završilo se devojčicinim teškim nervnim rastrojstvom. Ležala bi i odjednom počela da plače bez razloga ... I ničim nisu mogli da je uteše.

Jednom je u martu zamolila da prošeta. Bilo je sunčano, a u svežem vetru se osećalo leto ...Potom je dobila upalu pluća – brzu, kao život leptira. I malog čoveka je nestalo. Spontano sam razmišljao o toj sudbini: šta ju je dovelo u ovaj život? Radi čega je to proživljeno? Nije li radi milosrdne ljubavi prema tom nesrećnom psu lutalici? Nije li ..Tako je malo proživljeno i tako je mnogo dato.



Ljubav ne zavidi

Olesja Nikolajeva:

Moj stari poznanik V. Je proživeo buran boemski život. Promenio je nekoliko gradova čak i zemalja, a takodje i nekoliko žena, od kojih je jednu jako istukao zbog ljubomore jahačkim bičem, a suparniku je izbio prednji zub, i samo što nije dospeo na sud, ali je to nekako izbegao. I na zalasku svojih dana «vratio se na svoje krugove», ostao na jednom mestu i usvojio lik «kajućeg grešnika». Iz njegovog prethodnog života ostao mu je sin Koljenka, koga sam V. zove «darom neba» - krotak, svetao mladić. Koljenka je od detinjstva prisluživao u crkvi, a potom je upisao Moskovsku duhovnu seminariju i veoma uspešno učio. Njegovo srce bi samo pevalo: «Aksios! Aksios!». Sve je upućivalo na to da će primiti sveštenički čin i da će se čistog srca moliti za nas pred Prestolom. Pored toga imao je predivnu devojku – radosnu, kao rumena jabuka.

On je tako i govorio za nju «moja devojka»:
- A možda ću doći kod vas sa svojom devojkom? A vi ne možete mojoj devojki da poklonite svoju knjigu?
Upoznao ju je sa oce, s rodjacima, s očevim proijateljima – otkucavalo je vreme za svadbu, a posle i rukopoloženje ...
Tako je prošlo mesec dana, dva, pola godine, godina ...
Srećem ga na ulici – ide, sija:
- Koljenka, kako je?
- Slava Bogu! Upisao sam Duhovnu akademiju...
- A kako ti je devojka?
- Njoj je predivno! Posrećilo joj se! Udala se i to veoma srećno i veoma dobro za mog druga, iz bivšeg razreda. Izuzetan čovek, veoma duhovan a tek kako peva! Već su ga rukopoložili u djakona. Poveo ju je na pokloničko putovanje po svetim mestima – samo što su se vratili iz Grčke puni utisaka: bili su na moštima Svetog Spiridona, Andreja Prvozvanog i Jovana Ruskog. Celog života sam maštao da odem tamo, ali su mi oni tako detaljno i živo sve opisali tako da kao da sam i sam tamo bio, sve sam video i celivao svetinje. I dan danas čuvam u sebi taj blaženi osećaj.

...Moj prijatelj V. je komentarišući to rekao: «Ako Bog želi i na trnju izraste vinograd, i na čičku – smokva!».
Ipak sam ga upitala:
- A možda Koljenki ta devojka i nije bila tako potrebna? Možda je nije tako voleo već se samo družio s njom?
- Kako pa zar nisi shvatila? Voleo ju je, čak joj je kupio i verenički prsten, sa mnom se savetovao, strepeo – i odjednom da mu se ne svidja? Nije uspeo da joj ga da: sve je šaputao tada potresen: «Nije sudjeno, nije sudjeno!». I prineo je taj prsten Majci Božijoj: ne znam da li Joj je dao neki zavet ili je prosto – zamolio za utehu...

nastavice se...

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3638.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic