МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

- Реците нам нешто о проблемима прелазног, адолесцентног узраста, проблемима савремене породице и утицају социјалног окружења на душу детета.

- Прелазни или адолесцентни узраст; обично се мисли на узраст од 14. до 18. године. Подразумева се да је то некакав прелазни период између детињства, када је дете потпуно зависно од одраслих, и узраста када оно постаје способно за самостални живот. Не назива се случајно овај узраст „тешким“: то је време тражења себе, формирања карактера, итд. Прелазак из сигурног и заштићеног детињства у извесну аутономију разоткрива и истиче, између осталих, и слабе стране личности адолесцента.

Оправдано је поставити и овакво питање: могу ли се игнорисати бурне неурохормонске промене у младом организму, чија вулканска сила преображава дечака у мишићавог мушкарца? И да ли, у ствари, управо ова биолошка метаморфоза повлачи за собом социјалне последице као што су суровост и агресивност, криминални поступци, покушају самоубиства, сексуални преступи?

За православне људе, одговори на ова питања су очигледни. Биолошке промене, колико год се интензивно одвијале, саме по себи не могу учинити човека добрим или злим, светим или злочинцем, моралним или неморалним. Човек није толико тело колико душа и дух. Адолесцент може да крене путем греха или када не познаје истинитог Бога, или када се окреће од Њега. Много зависи и од оних примера (нажалост, често негативних) које адолесцент види код одраслих.

Многи родитељи, који васпитавају сопствену децу, „исповедају“ данас готово свугде распрострањен такозвани „хуманизам без Бога“. Он се може упоредити са кулом на песку, зато што, у том случају, људи пренебрегавају духовни темељ на коме све стоји. Дуне ветар, и кула се распадне… Дјеца слушају забране и савете, али њима није до краја јасно зашто се не сме лагати или узимати туђе, зашто треба да слушају родитеље, и још много тога. Великом броју деце уопште се не говори о Богу и о греху. У основној и средњој школи, у војсци, на факултету, тај хуманизам се постепено смањује и од њега не остане скоро ништа. „Савест без Бога је ужас“, писао је Ф. М. Достојевски. Душа која није очишћена покајањем – лош је саветник. Опасно је веровати њој. Закључак је следећи: васпитање деце у духу истинске побожности немогуће је без вере, без Господа Исуса Христа. Једино се благодаћу Божијом човекова душа очишћује, просвећује и уразумљује.

Многе савремене породице које живе по својим критеријумима и одбацују или не узимају у обзир Божију помоћ и благослов Господњи – имају много психолошких и моралних проблема, и нестабилне су. Такав несклад и несређеност доводе до скандала, развода, упропашћених дечијих судбина. Нескладна породица „фабрикује“ неурозе, болести, алкохолизам и наркоманију.

У породицама у којима је ситуација боља, супружници често не знају ко треба да буде глава куће, како и у ком духу да васпитавају децу, и у ком правцу да се труде. Болно је видети како између супружника нараста међусобна раздражљивост, злоба, незадовољство животом. Супружничка верност, хришћански породични поредак и склад,  примери побожног породичног живота за многе људе представљају само трагове прошлости, архаизам. О породичним неурозама написано је на десетине чланака, књига и дисертација. Чињенице су поражавајуће: свака трећа или четврта породица „пуца по шавовима“. Ситуација је алармантна и „звони на узбуну“!

Без Божије помоћи породица не може изградити добре односе! Само идући ка Богу, у сусрет Богу, волећи једни друге кроз љубав према Творцу, породица налази истинску срећу и пуноћу живота. То се доказује животом, и то потврђује историја. Кроз веру, покајање, заједничке молитве, хришћанско васпитање деце и узајамну љубав, супружници иду ка главном циљу – Царству Божијем.

Последњих година у нашем друштву догодило се мноштво промена. Наравно, ту има и много позитивних промена. Али, нажалост, морамо да констатујемо веома тешку и мучну реалност. Никога данас не изненађује чињеница да ученици на сваком кораку имају сексуалне односе. Сваки десети абортус изврши девојчица адолесцент. Наркоманија узима великог маха међу младима. Сваке године у Русији од наркотика умире 70.000 младих људи. Само у Москви код неколико десетина хиљада адолесцената до 14 година установљен је пивски алкохолизам. Због психичке патологије, 47% младића неспособно је за служење војног рока. Више од 70% деце има потребу за медицинско-психолошком помоћи. У земљи има два милиона деце и адолесцената бескућника. Полно преносива обољења код адолесцената и дечја простиатуција…   

Све су ово, авај, жалосна обележја нашег времена. Од укупног броја самоубистава, 20% извршавају деца и адолесценти. Појавили су се и адолесценти – серијске убице. Судска психијатрија раније практично није знала за такве случајеве, и већ по томе можемо да претпоставимо колико чудовишан степен агресије постоји у нашем друштву.

Димитрије Авдејев: 100 питања православном психотерапеуту, Ризница, Земун 2012. 

Smrtovnice prodaja stanovapiksmrtovniceblumenhoroskopkalkulator onlineknjige pdfcvijecevicevi