МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Педесетница је један од најважнијих и најрадоснијих празника и једино се Пасха и Божић сматрају важнијим празницима од овог.

Овај празник није Богородичин, као што није празник који је установљен у част Христа. Ово је празник у част Три Лица Пресвете Тројице, празник у част Једносушне, Животворне, Нераздељиве Тројице. Као такав, овај празник свакако да душу верујућих људи узвисује и сваку нашу помисао узводи ка вишњем.

Бог је вечан, без почетка и без краја. Бог се налази свуда. Бог све види и све зна. Али, потребно је нагласити и следеће: Бог свакога од нас воли и то неупоредиво више него што ми волимо себе и спреман је учинити за нас све и све нам подарити. А празник Педесетнице управо сваку од ових истина још снажније изражава, те управо стога у верујућим људима и подстиче нама преко потребну побожност.

Како би испунили себе побожношћу и љубављу према Богу потребно је, пре свега, разумети да се Бог коме се молимо свецело разликује од богова које су поштовали и поштују незнабошци. Према веровању незнабожаца, богови су неретко тек нешто узвишенији од људи. Они по њиховом веровању живе на горама, имају потребу за храном и пићем, а као облик поштовања и богослужења, људи су устројили приношење жртава. У неким религијама богови се жене, имају децу, а по облику (спољашњем виду) неретко су више налик на животиње, него ли на људе.

Оно што је нарочито интересантно јесте да су споменути богови неретко по понашању и особинама неупоредиво гори и од најпокваренијих људи. Ово се, према данас сачуваним документима из времена незнабоштва, нарочито пројављивало у односу споменутих богова према људима. На пример, они су према појединим људима били неупоредиво благонаклонији него ли што су то били према другима. У таквом поретку ствари, човечанство је свакако одахнуло када му је била откривена истина о Богу истинитом, великом и дивном, Богу који то заиста и јесте.

Чак и пре Христовог оваплоћења, поједини људи имали су правилну представу о Богу и знали су о Њему онолико колико је то човеку могуће. Они су знали да је Бог свемогућ, да свагда постоји, да је бесконачно благ и милосрдан&хеллип; У Старом Завету, поједини људи попут пророка, праведника и других угодника Божијих, од Бога су удостојени откривења која су им још подробније казивала истину о Њему. Неретко су, управо због виђења којих су били удостојени, ови угодници Божији падали ничице на земљу и скоро да су умирали од узбуђености и величанствености онога што су видели. Али, чак ни овим људима није била откривена тајна Тројице и било је потребно да протекне време да би човеченство било удостојено истине. О овоме предивно су казивали учитељи Цркве у прошлим временима, као на пример Григорије Богослов или Василије Велики.

Бог је неупоредиво виши од нама видљивог и невидљивог света. Јер, овај нама познати свет, попут невелике је капљице у поређењу са Богом. У Богу постоји заједница Лица. То је заједница љубави која је неупоредива са било чиме овоземаљским. У Богу је таква пуноћа живота о каквој ми, са својим ограниченим способностима, не можемо ни говорити. Али, да ли ми баш ништа не знамо о Богу? Наравно да не. Ми постепено, узрастањем у духовном животу, сазнајемо истину о Богу. У том процесу нама је помогао Сам Бог јер кроз Сина - Реч Божију створени смо, а Духом којим дише сав свет и којим живи све што је живо у свету, постојимо. Грех је у једном тренутку прекинуо ову човекову блискост са Богом, а Христос је својим оваплоћењем, страдањем и смрћу, нама подарио оно што смо имали пре грехопада прародитеља. Спаситељ је такође обећао силазак Духа Светог на свакога од нас управо из разлога да би кроз заједницу са Њиме постали оно што заправо јесмо - човек, круна творевине Божије.

Христос је у својој предсмртној речи упућеној апостолима обећао Духа Утешитеља. Да ли овог Утешитеља можемо примити у себе и ми који живимо толико векова касније? Наравно да можемо. Штавише, чак је нужно да се Дух усели у нас јер без Њега доводи се у питање много тога суштинског за човека и његово спасење. У небројеним делима записане су истине о овоме, али обичном верујућем човеку све то свакако је најпријемчивије кроз речи једне по обиму невелике молитве, Царе Небески&хеллип; Разумевање њених речи и истина у њој садржаних, у многоме ће нам бити од помоћи да разумемо не само важност празника Педесетнице, него и истине о Духу Светом уопште.

ИСТИНЕ О ДУХУ СВЕТОМ КОЈЕ МОЖЕМО САЗНАТИ КРОЗ МОЛИТВУ "ЦАРЕ НЕБЕСКИ&хеллип;"

У овој молитви, коју свакодневно произносимо у нашем дому или храму, молимо Духа Светога да се усели у нас, тј. просимо да се са нама догоди оно што се својевремено догодило апостолима на дан Педесетнице. Јер, када је на њих сишао Дух Свети, они су се у потпуности испунили Њиме и у себи су осетили неизрециву љубав према Богу и према људима, љубав коју су до тада само наслућивали, а од тада је она постала део њих.

Да су они заиста имали такву љубав, о томе нам сведоче њихова житија, у којима видимо да су они зарад Христа претрпели небројена страдања само да би људима благовестили истину спасења. Све то они су могли да "издрже" јер је Дух Свети био у њима. Знајући то, ми се овом молитвом молимо да Он дође и да се усели у нас.

А да се молимо управо Духу Светом, то потврђујемо тиме што га у молитви називамо Царе Небески. Оно чему свако од нас треба да стреми током живота јесте Царство Божије. О томе нам и Христос казује, рекавши: Иштите најприје Царство Божије (Мт 6,33). И заиста, истински хришћанин не може а да постојано не размишља о томе како да задобије то Царство. О, када бисмо могли да себи представимо сва блаженства, сва та блага којима ће се угодници Божији наслађивати у том Царству! А колико нам је нужан Дух Свети да бисмо стекли то Царство, о томе нам казују Христове речи: А ако ли ја Духом Божијим изгоним демоне, онда је дошло к вама Царство Божије (Мт 12,28).

Затим, у овој молитви Духа Светог називамо Утешитељем. Тако је Духа Светог назвао сам Спаситељ у Својој беседи ученицима, указујући нам на истину да је након Његовог одласка на небо, првим хришћанима била потребна утеха. Човека, као што знамо, у потпуности може утешити само сам Бог - Онај који себе назива Богом сваке утехе (2 Кор 1,3), тј. кроз Утешитеља - Духа Светога.

Душе истине - тако кличемо Светом Духу у овој молитви. А да Он то заиста јесте, и о томе нам казује Господ Исус Христос. Шта значе ове речи? Значи да Дух Свети нама открива истине, да нас учи истинама, да нас учи да волимо правду и истину. Ђаво, тај нечастиви дух, јесте отац сваке лажи и обмане. Насупрот њему, Дух Свети је за нас источник истине. Одбацивати Духа Светог од себе јесте ужасно дело због кога човек неретко запада у лажно знање које га затим одвлачи далеко од истине. То је разлог силних неправди и лажи које свакога дана сусрећемо у свету око нас. Али, ако је Дух Свети у нашим срцима и у уму, у нама се полако искорењују ране од лажнога знања и неистина, и наше читаво биће постаје способно да прихвата истину као нераскидиви део живота&хеллип; Духа Светог у молитви даље називамо Оним који је свуда присутан и Оном који све испуњава, а то су истине о Њему, тј. да се Он, као Бог, налази свуда.

Све што је добро у свету, то је од Духа Светога, и зато се Он у овој молитви назива Ризница добара, тј. ризница у којој су сабрана сва блага. Прво благо за нас јесте живот; благо које смо добили од Духа Светога - Животодавца. И када Он дође и када се усели у човека, Он сва блага даје човековој души. Између тих блага Он човеку саопштава и истину о томе да је Он, Дух Свети, заиста - Дух Свети. Усељавајући се у човекову душу, Он је очишћава од сваке прљавштине. О тој истини казују нам и речи молитве да нас очисти од сваке нечистоте. Нечистота, грех, то је оно што нас онемогућава на путу спасења. Због тога у овој молитви наилазимо и на прозбу у којој се молимо Духу Светом да Он спасе душе наше као Благ&хеллип;

Михаил Скабаланович: Педесетница, Шибеник 2016.

Smrtovnice Osmrtnice