МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав!

Ову древну хришћанску песму, Пасхални тропар су Цркви предали сами апостоли. Заједно с Јеванђељем, она се чувала као заветна светиња у свим хришћанским заједницама. Она је звучала као победоносна химна за време прогона у катакомбама Рима и пећинама Јудеје. 

У Пасхалну ноћ вест о васкрслом Христу се шири из сваког православног храма у таласима духовне светлости, претварајући таму ноћи у светлост радосног златозарног дана.

Христос воскресе! У овим речима, као у мистичком центру, стичу се сви „радијуси“ Старог Завета, сва пророчанства, сви његови образи (праслике) и обећања.

Христос воскресе! Из дубине ових речи, као из светлосног бездана зраци се разилазе по целој Васељени. У овим речима се састоји необјашњива привлачна сила; то је као да Христова рука додирује само човеково срце. За проповед о васкрслом Христу апостоли су с радошћу ишли на смрт и мучење.

Велики Сократ, којег неки теозофи-езотеричари пореде са Христом, примио је смртоносну чашу отрова кукуте с хладним презиром према судијама. Тешила га је мисао да су и они осуђени на смрт - само их није осудио атински ареопаг, већ сама природа, мисао да је и њихова смрт неизбежна. Апостоли су умирали у мукама, у мучењима, молећи се за своје джелате као што се мајка моли за своје дете. Они су знали да смрти нема, да их очекује сусрет са Христом.

Васкрс је потврда наше бесмртности, слика будућег васкрсења мртвих, почетак вечног живота, победа Христа над двама тиранима човечанства - смрћу и адом. Главни догађаји земаљске и космичке историје су распеће и Васкрсење Христа Спаситеља.

У древна времена дан Христовог распећа се такође називао Пасхом - Пасхом распећа, за којом је следила Пасха Васкрсења. Око Пасхе су распоређени сви хришћански празници: тако сунчев диск окружује златна круна зракова.

Човек је образ Божанске лепоте и представник физичког света у духовном еону. Његово тело садржи све елементе космоса, а његова душа, која је зрак духовне светлости, честица неба - тајанствени дах Божанских уста. Човек као духовно-физичко биће припада двама световима. Он је требало да постане карика између Бога и космоса, да би се у њему и кроз њега продуховила материја.

Грех је разрушио свесветску хармонију и откинуо човека од Бога. У свет су ушли трулежност и смрт. Они нису били исконска својства света, тамни двојници живота или сунчева страна космоса, они су ушли у свет као узурпатори и тирани. Смрт је болест и оштећење који су погодили свет као рак. Историја света је постала трагедија насликана црвеном бојом крви и црном бојом греха. Цвет откинут са стабла претвара се у прах и пепео.

Човек духовно откинут од Бога осуђен је на погибељ. Кад пресушују извори биљке грозничаво пуштају корење у дубину земље тражећи влагу. Оне као да пружају руку за милост. Изгубивши Бога човечанство је тражило спасење, окретало се паганској философији, паганским мистеријама. Оно је пружало руку према каменим идолима-киповима, али спасења није било. Свет је могла да спаси само жртва која би по својој аксиолошкој вредности (по степену достојанства) превазилази сву васељену. Ова жртва је по природи морала бити истоветна-слична онима за које се приносила. Овакву жртву је принео Христос. Пошто је био Бог Он је садржао у Себи сву васељену. Пошто је био човек -заменио је Собом човека: овако се друг осуђеника на погубљење, заменивши с њим одећу, уместо осуђеника пење на губилиште. Безгрешни је узео на Себе последице и ужас свих грехова читавог човечанства. Божанско достојанство Христа учинило је Његову жртву бесконачном и безганичном. Распеће и Васкрсење Христа уништило је духовну смрт. Христос је Собом заменио човека. Он је човека из метафизичке таме извео на светлост Божанског Логоса. Он је указао пут ка спасењу, дао је пример велике љубави свим Својим животом. Он је основао Цркву с Тајнама и богослужењима, у којима Христово Васкрсење није прошлост, већ садашњост.

Господ је уништио душевну смрт. Неки кажу: „Цео свет се гуши од лажи и преваре, стење од неправедности и окрутности, као жртва у рукама убице. Како је онда Господ уништио душевну смрт? Зашто Господ није спалио зло и грех огњем Своје силе?“ Ко тако говори заборавља да бисмо у том случају ми сами морали бити уништени и претворени у пепео зато што смо много пута издавали Христа, прелазили црту иза које се простире област таме, греха и зла. Божје трпљење је наше заједничко спасење.

Господ нам је дао средства да се боримо и да побеђујемо зло. У овој борби се одвија развој човека као морално слободне личности. Господ је, на неко време, оставио зло, али га је натерао да служи добру. На Страшном суду ће доћи да потпуне поделе, потпуне диференцијације светлости и таме. Господ је уништио телесну смрт.

Наравно, ово је несхватљиво људима, јер нас мрачне слике смрти окружују са свих страна. Умиру наши ближњи. Смрт чупа дете из мајчиног загрљаја. Чак и камене стене смрт гризе својим челичним зубима. Поред сваког града расте други град - гробље, неми град мртваца. Како је онда Господ победио смрт?

Господ нам није обећао вечни живот као наставак земаљског постојања, већ као преображај, продуховљење човека и васељене. Земаљска бесмртност би била жалосна карикатура вечног живота који је обећала Библија, попут карикатуре коју је насликао велики енглески сатиричар Свифт: трошни старци, дрхтавих руку, с главама које се тресу, обележени знаком бесмртности као жигом, завиде онима који леже у гробу и узалудно моле смрт да дође по њих.

Бесмртност као наставак земаљског живота, кад би се заједно налазили развратници и девственици, демонопоклоници и хришћани, кад би Нерон, Калигула и Тамерлан наставили да творе своја црна дела, кад би људи наставили да пате од болести и душевних страсти - не би било ништа мање проклетство од саме смрти. Христос је победио смрт.

Светитељ Јован Златоуст пише да кад се оштети сребрни пехар, мајстор га баца у огањ, топи, а затим прави од метала нов, цео пехар. Тако и човек пролази кроз пламен смрти, која спаљује трагове пада у грех из његовог тела и душе и затим васкрсава у нови живот са својим истим телом, али већ обновљеним, које има друга својства, телом  истанчаним, сличним духу.

Неки постављају питање: „Да ли је потребно васкрсење тела ако је душа бесмртна“? Човек као богоподобна личност није само душа, већ душа сједињена с телом. Васкрсло тело ће бити попут тела Христа Спаситеља. Човек се код древних философа назива микрокосмосом, микросветом. Тело чува човекову индивидуалност.

Неки су у недоумици: „Ако преображај васељене зависи од преображаја и васкрсења човека, зашто је Господ створио милијарде светова, које човек никад није ни видео, а самог човека није настанио као цара, већ као слугу у углу васељене“? Као прво, Земља је духовни центар васељене, зато што је Христос сишао на Земљу и узео од земље Своју плот. Рекли смо да васкрсење није понављање земаљског живота, не реанимација, већ прелазак у друго постојање, у којем тело стиче нова својства, оно више неће бити слуга простора и времена. И човек ће у јединственом духовном виђењу созерцавати сву васељену преображену Божанском светлошћу, као дивну слику коју је Бог створио. 

Нису случајно древни философи називали васељену космосом, а космос (грчко космоз) значи „украс“, „празнична одећа“. Човек ће созерцавати космос као своју владавину, космос ће се пред човеком открити кад падне завеса - власт времена, смрти и трулежности. Сам простор неће бити препрека за људско тело као што сад није препрека за људску мисао. Човек ће угледати космос у новој лепоти као благо које је отац крио од детета, а затим је узео и поклонио му на дан пунолетства.

У васкрсењу ће једни друге угледати и рођаци и сви који су у овом животу били сједињени љубављу. Нада ће се остварити, вера ће прећи у виђење, а љубав ће остати вечна. У Царству Божијем више неће бити растанка и смрти, чак ће и само време нестати. Небеско Царство је Царство Божанске светлости, вечни живот је вечно приближавање Богу. Човек остајући по природи човек, не губећи своју личност, своју индувидуалност, постаје богосличан, чак како је смело рекао светитељ Атанасије Велики - „бог по благодати“.

Преподобни Максим Исповедник каже: „Кад се мач стави у пламен он стиче својства ватре. Он не само да сече, већ и пали“. У вечном животу је увек све ново. Мења се сам човек по лику Христа Спаситеља, мења се свет у блистању Духа Светог.

Апостол Петар каже: Даница ће се родити у срцима вашим (2 Петр. 1,19). То је тајна.

Данас једни другима честитамо с речима Христос воскресе! У овим речима је светлост наше вере, радост наше наде, снага наше љубави. И на овај поздрав земаљка и небеска Црква одговарају Ваистину воскресе Христос! 

Архимандрит Рафаил (Карелин): Велики хришћански празници, Манастир Успења Пресвете Богородице – Подмаине, 2012.

Smrtovnice Osmrtnice