МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Митрополит Антоније сурошки, док је још био младић, дошао је једном касно навече у двориште храма Света Три Јерарха и види како владика Венијамин лежи на каменом поду, огрнувши се својом црном монашком мантијом, чак нема ни јастук. "Владико, што Ви ту радите?" - "Знаш, ја сам се припремио да овдје одспавам". - "Како то, зар немате собу?" - "Па, сада на мојем кревету спава један просјак, на мадрацу други, још један спава на јастуцима, а још један на мојим покривачима. А ја сам овдје себи припремио мјесто, јер ми је у мојој мантији топло."

Писамце

Током својег посљедњег сусрета с оцем Јованом (Крестјанкином) владика Венијамин донио је уски комадић папира на којем је било нешто написано. Загрливши оца Јована око рамена и гледајући му равно у очи, рекао је: "Вријеме је да сви разумијемо како смо суштинска бескорисност за свакога осим Бога". Затим је владика пажљиво сложио папирић и ставио га у руку оца Јована, још једном га благословио и лагано га гурнуо према вратима. Успомену на тај посљедњи сусрет и даровано писамце отац Јован чувао је као вриједност до краја свог живота.

Зашто су понекад проповеди дугачке

Једном су владику Венијамина упитали: "Владико, како Ви припремате своје проповеди?" Он је одговорио: "Ја их не припремам. Изађем, прекрстим се и кажем: У име Оца, и Сина, и Светога Духа, а затим додам у мислима: Душе Свети, пошаљи ми мисао. И добијам мисао коју вама говорим. Затим дође друга мисао, онда трећа, па четврта... А затим видим како сви ви постајете нестрпљиви, те говорим у мислима: Господе Душе Свети, они морају да пођу кући, престани да ми шаљеш нове мисли".

Пријевод с руског: Надежда Ч.

Преузето из Православног календара 2017, издање Свето-Јелисаветског манастира, Минск

Smrtovnice Osmrtnice