МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Лефтерис је престао ићи с мајком у цркву зато што му је тамо било досадно. Није могао да схвати која је вриједност онога што је тамо слушао, иако је неколико година похађао наук хришћанског образовања.

Изазвао је читаву побуну око престанка одлажења на вјеронаук, и умјесто тога је недјељом тренирао кошарку. Није могао разумјети шта у животу младог човјека може значити учење о начину живота које он сам никада није видио у својој околини. Као тинејджера, занимао га је примјер некога ко живи свој живот аутентично, некога ко би му могао послужити као узор. Желио је да га неко разумије, умјесто да га осуђује. Тражио је да га неко заштити умјесто да га прекорава, да му неко пружи љубав умјесто лажних ријечи привржености. Желио је да види једнакост умјесто опресије, да вјерује у иновативне идеје умјесто у конзервативне, оне које ће му пружити опуштање умјесто притиска, оне које су ослобађајуће а не лимитирајуће. Ни сам не схваћајући, нашао се у сукобу с родитељима око животних вриједности.

Кад год би био на рок-концерту, осјећао се занесено, пио је с уживањем и говорио: "Ово је аутентична литургија", рекао би одушевљено својим пријатељима. "Погледајте: овдје су сви једна душа, једно тијело, сви ми овдје заједно пјевамо пјесму љубави, остављамо проблеме, не претварамо се, и тежимо истини. Ово је аутентична заједница, а не она досадна у цркви."

С временом је све везано за Бога, политику, брак и породицу изазивало реакцију код Лефтериса. Сви притисци које је осјећао претворили су се у гнушање и он је осјећао све већи притисак, с којим није знао шта да учини. Ни кошарка га више није могла смирити. Почео је да губи интерес за све и с тешкоћом се концентрирао на читање и учење у школи.

Препирања око тога коју ће школу похађати кулминирала су у десетом разреду, што је утјецало на његово учење и још више подигло тензије у њему. Осјећао је да му се понекад руке тресу и одлучио је да одустане од кошарке. Први пут у животу био је увучен у свађе у школи. Када га је отац уцијенио да ће му престати плаћати школарину ако не упише фармацеутску школу, тензије су досегнуле свој врхунац.

Те је године, као и сваке, са својим пријатељима кренуо на прославу дана политехничке школе и када је "традиционална" епизода почела, није отишао као што је било уобичајено, него је остао. Без пуно размишљања, почео је бацати све што је нашао испред себе на полицију, истовремено псујући и урлајући.

У једном тренутку, када је полиција почела да употребљава сузавац, ставио је свој шал преко лица, како би се заштитио. Одједном је осјетио да припада негдје, као да је један од свих ових момака који носе шљемове, капуљаче и шалове преко својих лица. Након више сати герилског обрачуна, нашао се с осталим судионицима у Екзархији, сједећи и учествујући у разговору. Неки од њих су га проматрали сумњичаво, будући да је био тамо први пут, али један од школских момака га је представио, након чега се осјетио као члан тима. Те вечери се није вратио кући.

У сљедећим мјесецима, Лафтерисов живот се драстично промијенио, као и његово облачење и рјечник којим се служио. Неслагање с оцем је досегнуло нове размјере, сукоби су постали такви да је атмосфера у кући постала неподношљива. На годишње испите у мају отишао је потпуно неспреман. Није више могао да поднесе живот са својим родитељима, а душа му је постала још тамнија када је чуо свог оца како оптужује мајку да је она крива за његово "лоше стање". Покушао је да потакне своју сестру Анету да се и она побуни, да је увјери да ће и она ту пропадати и постати бескичмењак као и њихова мајка, док је он нашао свој пут...

Лефтерис је почео да живи у ненасељеној згради у Екзархији с дјевојком Катјом и другим истомишљеницима. Осјећао се као да су они његова породица. Они су га разумјели и тамо је пронашао циљ свог постојања и радост живота.

Анета није видјела брата много година, вјерујући да је он највише крив за патњу у њиховој породици и говорила је како је доста од ње да се моли за њега. Сваке године за имендан, послала би му поруку са жељом: "Желим ти да живиш дуго година, као у рају!" Ове су жеље увијек разљутиле њеног брата, који би стереотипно одговарао: "Овдје је рај, али овдје је и пакао", умјесто да се једноставно захвали. Једне је године за свој рођендан примио поруку: "Брате, ја се молим Богу да ти да снаге да се покајеш." Два дана касније примила је одговор у којем је писало: "Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери!" (Мт 23,13).

Лефтерис је ускоро обиљежен као анархист и завршио је неколико пута у затвору. Једном приликом је проведена антитерористичка рација у подруму који је изнајмио иза Аресових поља. Нису ништа нашли... Оно што га је задовољавало имало је једино везе с умјетношћу, и у томе је он налазио спокој.

...Монах Мојсије, познат у свијету као Лефтерис, провео је остатак свог живота на Светој Гори. Ријетко је одлазио међу људе, осим да се нађе с мајком, која је сада била растављена и живјела мирно у своје старије дане. Његов отац га никада није прихватио, чак и када је постао монах, јер му је његов пут био неразумљив. Што се тиче његове сестре, она је тражила опроштај за свој становиште, али се никад није успјела дубље с њим повезати, иако су се и једно и друго обраћали истоме Богу.

пријевод с енглеског: Горанка Р.

Преузето са: хттп://њњњ.јохнсанидопоулос.цом/2017/02/тхе-продигал-анарцхист.хтмл

Smrtovnice Osmrtnice