МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Измољена молитвама Својих родитеља, Пресвета Дјева Марија живела је са њима док није напунила три године. Још од Њеног најранијег узраста, они су Јој говорили да је могла да се роди само захваљујући њиховим усрдним молитвама Богу и да је због тога још пре Свог рођења била Њему посвећена, те да је стога Њено место у храму Божјем, где ће бити васпитавана према закону Господњем.

Буѕ Бест Онлине Ролеџ Датејуст Реплица Њатцхес Фор Мен Анд Њомен Ат https://www.rolexreplicaswissmade.com/Watches/Datejust.php.

Њитх бест љуалитѕ, 1:1 сњисс breitling super clone ис њортх хавинг!

Ова намера Јоакима и Ане да своју кћер посвете Богу постала је позната у Јерусалиму, и поводом тог догађаја сабрали су се њихови познаници и рођаци, међу којима су биле и младе вршњакиње свете Марије.

Приликом одласка у храм су девојчице, које су пратиле Пресвету Дјеву Марију, носиле упаљене свеће и певале псалме. Када се ова поворка приближила храму, у сусрет су им изашли свештеници на челу са првосвештеником.

Према речима блаженог Јеронима, до храмовног трема водило је 15 степеника - према броју псалама степена. Након сто Ју је мати поставила на први степеник, Пресвета Дјева се самостално успињала по осталим степеницама, све до храмовног трема. Приликом Њеног уласка у храм, првосвештеник Захарије Ју је, надахнут Светим Духом, увео унутар светилишта, у Светињу над светињама, иако ником, осим првосвештенику, није било допуштено да улази унутра, а и њему самом то је било допуштено да учини само једном годишње.

Ово увођење ("ваведење") Пресвете Дјеве запрепастило је не само све присутне, него и анђеле који су овде били невидљиво присутни и који су, како се пева у Задостојнику овога празника, "задивљено гледали како Дјева удје у Светињу над светињама" (Задостојник је ирмос који се током св. Литургије на овај празник пева уместо Достојно јест, прим.прев.)

Праведни Захарија је одредио да Света Дјева живи у дому при храму. Храм је у својој непосредној близини имао и разна помоћна здања, у којима су живели они што су служили при храму. Овде је био уређен и дом за девојке.

Оставивши Пресвету Дјеву Марију при храму, свети праведни Јоаким и Ана вратили су се у свој дом, свесни да је њихова Кћер, као дар који им је послат од Бога, њихова жртва Ономе Који Ју је посао. Оставши да живи при храму, св. Дјева Марија нашла се под надзором и руковођењем благочестивих учитељица, а оне су Је поучавале како Светом Писму, тако и разном рукодељу.

Будући потпуно удаљена од заједнице неблагочестивих мушкараца и жена, Она је, према речима св. Јована Дамаскина, у храму живела тако да је, у поређењу са осталима, представљала образац живота најбоље и најчистије Дјеве. Будност у молитви, скромност, смирење и кроткост биле су Њене карактеристичне особине.

Док је боравила у храму, Њен дан је био уређен на следећи начин: Она се од раног јутра молила, затим је читала Свето Писмо, а након тога прелазила је на рукодеље. Свој дан је, такође, завршавала молитвом.

Током времена, након што је изучила Свето Писмо, Пресвета Дјева је посебну пажњу обратила на Исаијино пророштво, написано у вези са доласком Месије: Ето, Девојка це затруднети и родиће Сина, и наденуће му име Емануило (Иса 7,14). Размишљајући о овом тексту, у Њој се јавила пламена жеља да види ту благословену Дјеву Која ће се удостојити да постане Мајка Спаситеља човечанства.

Будући још сасвим млада, света Дјева изгубила је родитеље. Оставши сирота, Она се у потпуности предала Богу, ни најмање не помишљајући на земаљску љубав или на породични живот. Пошто је дала обећање девствености, Она је прва отворила пут целовитог служења Богу, којим ће затим поћи многи хришћански подвижници.

Када је Пресвета Дјева Марија напунила 14 година, првосвештеник и свештеници почели су да Је саветују да напусти храм и да се, као што је тада био обичај, уда. Пречиста Дјева им је тада рекла за Своје обећање да ће свагда остати дјева, чиме их је силно зачудила. Наиме, према равинском учењу, сваки мушкарац и жена у Израиљу дужни су да ступе у брак.

Код првосвештеника Захарија тада се појавила дилема: с једне стране, Закон није допуштао да девојка, која је достигла зрелост, и даље остане при храму; с друге стране, није желео да присиљава Свету Дјеву да наруши обећање које је дала.

Размишљајући о томе, пронашао је следећи компромис: предложио Јој је да Њен рођак, престарели Јосиф, постане Њен старатељ. Да би испунили Закон, требало је да се он формално заручи са Њом, али да у ствари постане чувар Њеног обећања. Будуци добар и човек испуњен састрадањем, Јосиф се сагласио да то учини, али уз услов да се Она пресели и да убудуће живи код њега, у Назарету.

Након заручења, праведни Јосиф се са Светом Дјевом упутио у Галилеју, у свој град Назарет. Превета Дјева се ражалостила, јер је морала да се растане од храма. Међутим, пошто је у свему видела вољу Божију, Она се покорила божанственом Промислу.

У Предању су се сачувала само делимична сведочанства о Јосифовом породичном животу. По својим годинама, он је младој Дјеви могао да буде деда. Будуци удовац, од своје покојне супруге Саломије имао је четири сина: Јакова, Јосију, Симона и Јуду, а такође и две кћери: Марију и Саломију. Они се у Јеванђељима помињу као браћа и сестре Исуса Христа. Иако је праведни Јосиф потицао од царског рода и био потомак цара Давида, живео је веома скромно, а свој хлеб зарађивао је бавећи се дрводељским занатом. Био је то богобојажљив, кротак и трудољубив човек.

+ + +

Према сведочењу св. Амвросија Медиоланског, Пресвета Дјева Марија је у Свом даљем животу "била Дјева не само телом, него и духом; у срцу - смирена, у речима - богомудра, никога није вређала, свима је желела добро, није се гнушала сиромаха, на речима није била брза, у разговорима је била целомудрена, никоме се није подсмевала. Њен лик био је одраз Њеног унутрашњег савршенства. Она је све Своје дане претворила у пост, а спавала је само онолико колико је било неопходно, али чак и тада када је Њено тело почивало, Она је духом била будна, понављајући у сну оно што је прочитала или размишљајући о испуњењу намера или пак устројавајући нове намере. Из дома је излазила једино у храм, а и тада је увек била у пратњи рођака. И мада се изван дома појављивала у пратњи рођака, Њен најбољи чувар била је Она сама; други су чували само Њено тело, док је Њен начин живота чувала Она сама".

Из књиге "Пресвета Богородице, спаси нас", Очев дом, Београд 2009.

Smrtovnice Osmrtnice