МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Када побожна удовица Клеопатра подиже цркву светом Вару, позва епископа и свештеника, те освешташе цркву. Беше се сабрало и велико мноштво хришћана на то празновање, јер сва околина поштоваше св. Вара као великог исцелитеља и чудотворца. После службе Божје оде побожна ктиторка к моштива св. Вара у цркву и помоли му се овако: "Молим ти се, страстотерпче Христов, испроси ми у Бога оно што је Њему угодно, а мени и моме сину јединцу корисно". А имаше Клеопата сина Јована, младића приспелог за војску. Тек што изађе из цркве она са молитве, син њен, дотле здрав, разболи се. Обузе га нека ватра, и беше му све горе и горе, док око пола ноћи сконча. Жалосна и јаросна мајка дође на гроб св. Вара и поче оштро говорити: "О угодниче Божји, зар ти мени тако помажеш?" Још многе горке тужбалице изрече, тако да изнеможе и паде у лаки сан. Наједанпут јави јој се св. Вар са сином њеним Јоаном. Оба беху светли као сунце, у оделу бељем од снега, опасани златним појасевима, и на глави им прекрасни венци. И рече јој светитељ: "Ниси ли сама молила да оно просим од Бога што је Њему угодно а теби и сину твоме корисно? Ја молих Бога, и Он, по неизреченој благости Својој узе сина твога у небеску војску. Ако желиш, ево узми га и дај га у војску цара земаљског". Чувши то, млади Јован загрли св. Вара и рече му: "Не, господару мој, не слушај матер моју, и не враћај ме у свет, пун неправде и безакоња, из кога си ме избавио". Тргнувши се иза сна, Клеопатра осети велику радост у срцу, и изађе весела из цркве. Седам година поживе при тој цркви; и св. Вар са Јованом чешће јој се јављаху.

Охридски пролог, Расуђивање за 1. новембар / 19. октобар