МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Архимандрит Гаврило са Владиславом Васић Тхиел и Георгом Тхиел

Много пута сам по благослову оца Гаврила писала репортаже о посјети манастиру Лепавина. Рекло би се, као да је јуче било када сам први пут крочила у манастирску порту не знајући готово ништа о животу у Цркви и православним Светињама. Чула сам за манастир Лепавину и за оца Гаврила много раније, али што народ каже: "Без невоље нема Богомоље". Па ето и ја дођох, по промисли Божијој, да своје невоље лијечим баш у овој светији код Чудотворне иконе Мајке Божије Лепавинске и њеног вјерног чувара оца Гаврила хиландарца. Мислим да је то било на празник Ваведења Пресвете Богородице, 04.12.2004. године. Дошла сам са мајком и сестром. Нисам знала шта се дешава и ради чега је толика гужва.

Црква је била препуна народа, а народ ме је повео у правцу иконе Мајке Божије Иверске. Сузе су ми пошле на очи. Мислећи да је то Чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске, клекла сам пред Њом. Нисам се могла ни молити, само клечала, а сузе су ми се слијевале низ лице. Ни сама нисам знала ште се дешава са мном и зашто плачем. Жељела сам остати ту, поред иконе, још дуго, али ме било срамота људи који су стајали иза мене. Помјерила сам се да и други могу прићи и поклонити се. Крила сам сузе од људи мислећи да са мном нешто није у реду. Те сузе, пред иконом Мајке Божије Иверске у манастиру Лепавина, биле су почетак мог новог живота и поновно рађање, овога пута духовно. Била сам несвјесана сиромаштва мог дотадашњег живота којег сам проводила у мраку незнања и заблуде, али је моја душа патила. Све остало тога дана прошло је у неком бунилу, нисам разумијевала шта се око мене дешава. Дрхтала сам од физичке слабости, али и од узбуђења. Као када се сруши лавина па се земља послије тога још тресе тако се у мени све помјерило. Глава ми је горјела и мисли су ми биле у хаосу. По повратку за Бањалуку, ушла сам у аутобус којим смо дошли и исцрпљена сјела у сједало.

Нисам проговорила до доласка кући, а и тада нисма имала ријечи да опишем шта сам доживјела. Иако сам до тада повремено одлазила у Цркву недељом или већим празницима, никада нисам осјетила такву силу и такве утиске у мојој души. Све то што сам тада осјетила уопште није било пријатно, никакав благодат или радост. Осјећај је био веома болан и непријатан, осјећала сам страх од кога сам сва дрхтала. Страх од живота који сам до тада живјела. Након толико година лутања, душа је препознала Извор Воде са којег када се попије, човек више никада не ожедни. Сав бол и патњу коју је до тада трпила моја душа ради безбожног живота исплакала сам поред Чудотворне иконе Мајке Божије Лепавинске и Мајке Божије Иверске. Послије ове посјете манастиру Лепавини почела сам да трагам за духовним сазнањима. Више није било повратка назад. Као када ријека открије своје корито и крене њиме да тече тако је и моја душа потекла новим коритом чије су се обале звале Живот у вјери. Почела сам трагати за духовном литетруром.

Већ раније сам пронашла сајт манастира Лепавна па сам сада почела да читам сваки чланак који је отац Гаврило постављао. Неке сам читала и по више пута. Прво сам читала тајно кријући од свих. Осјећала сам велику радост коју такодје нисам знала објеснити. Када сам први пут чула звона Из Лепавине на манастирском сајту срце ми је лупало од радости као да сам открила нови континент. Плашила сам се о томе причати са другима па сам ту радост углавном чувала за себе. Послије сам помало моја нова открића откривала моме супругу, па смо заједно гледали слике са Свете Горе и читали чланке о светогорским подвижницима.

Након неког времена отац Гаврило је започео Интернет духовну трибину на којој је постављао разне душекорисне текстове које смо ми, учесници у трибини, читали, а затим дискутовали и на темељу њих доносили закључке. Отац је све то пратио будним оком и са великом љубављу нас укорава и кориговао када смо донослили погрешне закључке или "искакали" из теме. Нисам могла много да коментаришем пошто нисам ништа знала. За мене је тада било заправо најбитније да будем у близини оца Гаврила, да га упознам и да добијем његов благослов за тај дан, што је он свакодневно и радио.

Свако јутро нам је уз текст за читање и размишљање давао благослов за тај дан. Видјела сам да се људи обраћају оцу преко Скѕпе-а са разним питањима па сам и сама жељела да разговарамо. Нисам ни знала шта да га питам само ми је било битно да са њим ступим у контакт. Пошто се отац већ тада лијечио од посљедица дијабетеса, поред духовних тема доста је писао на тему здравља и очувања здравља. Питала сам га нешто везено за мог оца који је такодје оболио од дијабетеса, али се прилично немарно односио према болести. Други пут сам имала могућност и разговарати са оцем. Срце ми је лупало од узбуђења и радости. Размијенили смо неколико реченица које сам данима си постављала у глави.

Мало по мало, ширио се мисионарски рад оца Гаврила, а са њим и моја сазнања из духовног свијета, као и многих других који су пратили рад оца Гаврила. Многи су и помагали оцу Гаврилу у писању, преводјену, постављању дувних текстова, фотографија и свега што је било потребно за опстанак и развој сајта. Сви смо се борили да добијемо барем неко мало послушање, јер нам је то уједно био и велики благослов. Барем сам ја тако осјећала, а вјерујем и остали. Било нас је из свих крајева свијета.

Створила се виртуална заједница које се затим претворила у праву заједницу, јер смо се сви ми, окупљени око Лепавинске Светиње и оца почели међусобно сретати и упознавати. Временом, неки су долазалили, неки одлазили па се поново враћали, долазили су нови чланови и заједница се ширила. Било је периода када се мјесецима нисам чула са оцем. Када би се поново чули он је настављо тамо гдје смо стали као да је јуче било. Просто ми није јасно како је могуће да један човјек који свакодневно обави толико разговора са људима зна шта смо причали прије пола године. Ми се у свакодневном животу често не сјећамо шта смо јуче причали са својим укућанима. Отац је имао хиљаде саговорника и духовних чада и знао је увек шта је коме од њих рекао и о чему је са њима разговарао. Ти разговори нису увијек били баш пријатни. Напротив били су често као горки лијек који је потребан болеснику да би оздравио. Нисам била увијек спремна на његове поуке, па би данима размишљала о оном што ми је отац рекао, осјечајући тугу или љутљу. Наравно послије неког времена показало се да је отац био у праву и да је баш тако исправно, као што је рекао. Духовни лијек оца Гаврила колико год ми се чинио горак увијек је био дјелотворан.

Пролазило је вријеме. Поред духовних текстова са сајта манастира Лепавина почела сам читати текстове са других православних сајтова, читала сам духовне књиге и посјећивала друге манастире. Временом сам почела редовно одлазити на недељне и празничне Литургије. Када год је имао прилику, у проповиједи и пишући на сајту, отац нам је поручивао да без редовног одласка у Цркву и причешћивања нема духовног напретка и спасења. Говорио нам је увијек да будемо практични вјерници не обредни. Да своју вјеру практикујемо, да имамо љубав за све, да будемо прави хришћани који дјелима потврђују своју вјеру. Никада се није плашио стати на страну наше православне вјере и Цркве и свакоме је рекао истину ма ко то био и какве год посљедице сносио послије тога. За њега заиста није било ни Грка ни Јелина већ само човјек као икона Божија. Често је страдао ради истине. Када је једном приликом морао да нас укори ради наших грешака, био је ради тога прилично узрујан, па када се мало смирио ми га питамо: "Оче како сте?", он одговори: "Ето како, страдам ради истине." Рекао је то строго, а очи су му се смијале.

Заиста, сада када о њему размишљам, постајем свјесна колико је отац страдао ради истине. Никада није ишао линијом мањег отпора. Није дао вјеру за вечеру, никоме и никада. Пут духовног узрастања нема краја. За све што сам до сада научила о животу у Христу и са Христом захвалана сам оцу Гаврилу, његовом духовним руководству, његовим благословима и молитвама, Акатистима које је читао и духовним текстовима које је он одабирао и постављао за читање и објављивање на Радио Благовести. Темељ свега што сам до сада постигла у духовном смислу, Божијом милошћу и промислом, поставио је отац Гаврило. Његовим трудом, не само ја, већ хиљеде других, пронашли су Воду Живог Извора од које се не жедни.

Његовим молитвама и путоказима праћени смо и данас и заувијек само са другог мјеста које ми сад неможемо видјети, али знамо да постоји. Хвала Господу што ми је указао милост да упознам оца Гаврила и његово духовно руковођење. Хвала ти драги оче за све молитве, разговоре, путоказе, и више од свега, љубав, коју си имао за све без обзира на то ко је ко. Срећна сам што сам те познавала и што је Господ одредио да пијем воде са Извора чији си баш ти био чувар.

Вјечнаја памјат драги оче Гаврило!

Аутор: Владислава Васић Тхиел

У Бања луци, понедељак 15. мај. 2017. љета Господњег на дан светога Атанасија Великога и светога Михаила цара Бугарског.