МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

ПРЕКО ФЕЈСБУКА ДО ДУХОВНОСТИ
РАЗГОВОР СА РАДОМИРОМ ВУЧИЋЕМ



Ако бисте некад имали прилику да се сусретнете са личношћу оца Гаврила, игумана Манастира Лепавине, а да то неким случајем буде путем виртуелне стварности, може вам се десити да измјените поред цјелокупног свог животног ритма, такође и ваше поимање модерних информационих технологија..

Тако се у неко јутро пробудите и сав дигитални простор вам се одслика као својеврсна терра мисионарис, мада тачније гледано с обзиром да се не ради о визуелној или некој другој сензацији на које је данашњи цовјек посебно пријемчив, већ о дубоко проживљеном сусрету, онда се захвалите Господу што је све тако премудро устројио и што најважнија, спасилачка мисија Цркве и у беспућима и шумама интернета је још увијек жива и плодоносна управо кроз личност духовника који има посебан ауторитет кроз своје специфичан статус и дјело у нашој Цркви и као личност у црквеној хијерархији која непознато прима прије као мисионарски и црквено-цивилизаторски изазов, усудићемо се да се тако изразимо, него као пуку саблазан.



о.Гаврило у својој онлине мисији Бескрајни простор виртуелне мреже, одједном као да није више подложан хировитим метереолошким мијенама након тих сусрета и просвјетљавања од стране нашег духовника који се не либи у посебне дане да својој духовној дјеци и шок терапијама на духовит начин истјерује неке дубље страхове и разрјешава нека комплекснија питања. То значи да се може и међу свештенством наћи неко ко сигурно крмани овим непознатим водама информационог океана. Вјерник ово осјећа врло реално. И уз логосна призивања православних апостолних и равноапостолних претеча који су коцком бачени походили незнабожачке крајеве васељене и преносили цивилизаторско послање земљи, ми дјеца са Запада поред редовних послушања добијамо и асоцијативну слободу од оца Гаврила који нам овом приликом снисходи и да се слободно присјетимо негдашње пловидбе ходочасника на мајском цвијећу или "Санта Марије" с пуним једрима и плућима у откровењу новог континента.

То заправо значи да тајна није само у одори црквености, већи у неким дубљим дисајним и духовним покретима покретима православља. Па тако некад и није тако далек корак од интернета до самог активног светотајинског учешћа у Литургији недјељом или било којим даном или сатом у једном непрекинутом низу. До јуче духовна дјеца једино из виртуелних сфера могу се ето наћи и директно на Богослужењу у Манастиру Лепавини или с оцем и братијом на јутрењу, с оцем Василијем на цјепању дрва за котловницу или пак да одћуте који час; с оцем Теофаном под условом да се удостоје да причувају и мало стадо оваца с покојом козом, или с оцем Марком да промјешају макар једном боранију у лонцу што се крчка или да добију 2-3 јабуке на дар у дан Светог Преподобног Ефросина, кувара. Но, овосвјетска стварност на један тајанствен начин чак само преко жице у једног броја духовне дјеце нпр. из Лондона, Чикага или Токија зна да поприми богочовјечанску тонацију, јер духовно зрачење Манастира Лепавина и Пресвете Богородице Лепавинске дјелује освједочено и преко малих екрана при чему је послушност оцу од кључног значаја за расплитање заврзлама и чворова из наших хиљадама грешака закомпликованих живота.

Има тако и дана, рецимо осване неки уторак, и у нашем мејлу прочитамо изненађујућу обавијест од оца Гаврила која зна и да битно преокрене наш живот у позитивном смјеру. Иако овај текст се с лакоћом пише, не треба изгубити из вида да тај пут до Лепавине није нимало лак и да постоје и друга нискофреквентна зрачења којима смо изложени, па чак и сам отац Гаврило је имао своје тешке дане и здраствена страдања и тога ради, али хвала Богу и Мајци Божијој на чудесан начин оздрављује. На једном пропланку изнад Манастира који је иначе сам с промислом лоциран у једној дубокој котлини како је добро примјетио брат Ненад, човјек који је од самих почетака као информатичар задужен за одржавање мреже манастирског сајта ове световаведењске обитељи, можемо се присјетити и оних који су ту за свијет погинули, а то су монаси овог манастира и ту остали и својим молитвама директно и индиректно одржавају оне по свијету, дијаспори глобалној и виртуелној да се скроз не загубе. И мало је и оних међу свјетовњацима, који једном такнути светогорским духом који је са Хиландара у ову котлину у окружју Билогоре у Хрватској пренио отац Гаврило, не остану трајно дирнути и повезани не само са Светињом Лепавинском, Цудотворном Иконом Пресвете Богородице Лепавинске и братијом, већи и међу собом. Људи се ту сусрећу на несвакидашњи, ванпросторан и ванвременски начин.

Кад кажемо ту, не мислимо само на тјелесно присуство у самом манастиру, сусрет се догађа и на било који други комуникативни начин. И сви су у сабору, од високоумног интелектуалца до невјероватно стрпљиве госпође из оближње провинције која је у стању да 8 сати смирено сачека стојећи код врата Цркве док јерођакон Василије измјери метре.. или након толико времена чекања километралне димензије тканине да би она могла да сашије за манастир нешто, у Славу Божију и тиме да свој прилог&хеллип;па све до Мати Михаеле из Ман. Ваведења у Београду која је у касној доби кренула у ово ходочашће и очевог ујака Драгана из источне Сербие који нам изгледа као да се материјализовао из неке руске бајке носеци у торби два струка босиљка изникла у богомољачкој души Светога Владике Николаја Жичког.

Долазе и припадници других вјера, па тако на листићима за молебан за здравље пред цудотворном иконом читамо и имена вјерника римокатолика или муслимана или из других народа, ћириличног и латиничног писма&хеллип;и волимо да смо скупа, да је величанствено и премудро Божије дјело и да је човјек тако дубок и тајанствен и вољен, па нас облије нека радост у души молитвене, и литургијске заједнице.

Знајући за велико духовно, прије свега светогорско искуство оца Гаврила, али и његов од раних ногу од стране ујака Драгана руковођени богомољачки искрени и аутентични душевни и духовни покрет као и знајући поврх свега за свакодневна чудесна освједочења у овој Светињи, ни најзагриженији скептик, песимист и нихилист, једноставно не може више да сумња да у свему постојећем има клица Божанског, а тиме и доброг и да ту стазу, тај пут добре воље треба слиједити, па ето онда и не сумња да се адекватно може и интернет користити у сврху прослављања Господа, и ради испуњења сотиролошке функције Цркве, јер оно што се чини у самом манастиру пресликава се на духовно сродан начин и преко манастирске интернет-презентације или преко скѕпе-контакта директно с оцем Гаврилом или пак преко духовних разговора преко нет-трибине. И тако док шетамо аркадијским простором манастирског имања недалеко од Капеле Светог Тихона Задонског у друштву оца Теофана, поготово кад говори о покушајима православног појања, то не остаје без дубљих посљедица по манастирско стадо и човјек заиста након многих лутања може да потврди да се нашао у једној духовној метрополи пар еџцелленце. Без обзира што свако од братије и нас дјеце са виртуелних и других ливада има помало неку своју теологију, мање или више изграђену, како каже отац Гаврило, ипак све је то православље мада није свако тиховатељ.

До које мјере ће човјек у било ком простору или времену, па био то и простор виртуелних стварности, чак и снова спознати истину која ће нас ослободити и ових и оних ланаца и стега зависи прије свега од поштовања моралних закона и покајања, умањења гријеха и у крајњој линији осјећања љубави, а Бог јесте љубав, и уопште светотајинског активног живота, а само питање није да ли је интернет погубан или не, већ коме дајемо своје повјерење у животу, каквом и колико освједоченом ауторитету. Отац Гаврило имао је на разним странама освједочење, па тако и у ратној Хрватској која је својевремено сигурно била духовно далеко угроженији простор од виртуелне стварности наших дана и успјевши мало стадо провести кроз вихоре и олује духовне у једној ратом захваћеној земљи, на исти начин успјева и данас своју дјецу из виртуелних свјетова да руководи.

Зато се може рећи да нам је добро овдје с оцем Гаврилом на интернету бити.

Радомир Вучић, 25. - 26.09.2008 у Манастиру Лепавини






Intervju brata Nenada i sestre Radmile na radio Svetigori



Православни манастир носи у себи једну противречност. С једне стране, његови станари и управитељи су монаси - људи који окренуше леђа свету; с друге стране, и они и манастир су израз највише духовности која краси Цркву. И мирјанима дају светионички пример за угледање. Јединство цркве, њених чланова и различитих заједниц&ацирц;, у потпуности укључује и манастире и њихове обитељи. Црква је, уз све своје небеско порекло и божанске енергије које кроз њу струје, институција која је свом својом силом и еланом окренута човеку и овоземаљском животу. şişli escort

Она своје оправдање налази у мисији на овом свету. Та мисија је обраћање, поправљање искупљивање људи. Живих људи! Њихово спасење. Дакле спасење које се може издејствовати само у овом животу - колико год он био неизмерно краћи од оног вечитог, из којег више нема назад.

Та световна оријентација Цркве сасвим је логична, у свој њеној светости из које је настала. Она је и темељно образложена светоотачким списима. И свој корен налази у позиву Светог Јована Претече за покајањем, упућеном народу, да учини корак пре него што наступи већ блиско Царство небеско. Манастир је место где се некадашњи мирјани, управо "супротно" парохијском клиру, окрећу од света, обраћају Небу и настоје да са Њим у молитви остваре што ближи сусрет. У томе су неопходни мир, самовање, тиховање, молчаније, одвајање, свакојако уздржање, понекад и затворништво. Монашке обитењи су и настале у древна времена четвртог века као одговор на посветовљење (секуларизацију), институционализацију Цркве и њено увођење до највиших државних положаја. beylikdüzü escort

Остајући међутим под јединством једне свете саборне и апостолске цркве и под крилима њеног учења, сачували су православље од јереси. Као резултат, Црква не само што је спашена него и у долазећим вековима толико обогаћена да се без овог предања ни не може замислити. Манастири су и дан-данас, уз огромну цену одрицања од света, носиоци духовне самосталности и увида које нема нико други. Па опет, после пуних шеснаест векова постојања монашких обитељи, оне су и даље мамци за духовно огладнеле. Кроз пролазе у високим бедемима, тесне капије под кружним зидинама, на вратоломне степенице у окомитим стенама, преко климавих дрвених мостића над урвинама, и даље, и то све више и више, хрле мирјани манастирима. У манастирском миру траже одах, тренутак спокоја, просветљење, излечење, поуку, утеху. taksim escort

А монаси примају, и дају! Тако манастири, ни некад ни сад, нису места затворена за мирјане. Са малим и делимичним изузецима. Предања су пуна прича и поука о сусретима мирјана и монаха у старини; данашњица нам даје прилику да одемо и сами, и уверимо се да то нису само измаштане легенде. Монашки завет очигледно није егоистична лансирна рампа - себични пут увис, спортско стремљење ка високом резултату које ће друге, мање способне, оставити негде испод себе. Монашки узлет вуче са собом целу верну заједницу. Монах се моли за цео свет, али понекад то није довољно. Понекад манастир под свој кров прима: парохијане, државнике, велике праведнике, још веће грешнике, госте, болесне, тужне, туристе, неутешне, бескућне, гладне, жедне, радознале, прогањане и уопште сваког који је у потрази. Манастирска гостопримница није најважнија просторија у манастиру, али је веза са светом за манастир прилично важна. ortaköy escort

Она, у мојој замисли, отелотворава недељиву заједницу целе Цркве која и најудаљенијег брата и сестру на кугли земаљској доживљава и прима као најрођенијег. Знамо тај осећај - појависмо се, и непозвани, пред игуманом или игуманијом коју до тада никада нисмо видели, а они нас примају као да су све време од кад су ту само на нас чекали и само због нас и постоје. Та веза са светом је данас почела да добија нове форме. Још се нисмо навикли на телефон у манастиру, а у њему се већ појавише компјутери и интернет. Још је свети еписком Теофан Затворник средином предпрошлог века свакодневно слао одговоре на десетине писама која стизаху од верних и на тај начин симболички држао врата своје келије отворена за свет. Па, иако ништа не може заменити коначење у манастирском кругу, тај чудни преобрат који на човека има његово препуштање сну, па затим буђење и рађање новог дана у кругу светиње, како је то рецимо описивао Александар Дероко у својим сећањима, ипак се данас поставило ново питање. beşiktaş escort

Да ли је умесно да монаси, поред традиционалног угошћавања и примања, са светом одржавају и контакт преко телефона и - интернета? Пошто свакако ми нисмо ти који можемо да дамо одговор, остаје нам да га тражимо у свом искуству и доживљајима. Отац Гаврило, Хиландарац, игуман манастира Лепавина, није први духовник са којим сам преко интернета имао контакт. Од њега старији Отац Илија Ксеропотамски, дугогодишњи Светогорац познат нашим хиландарским монасима, дао ми је своју имејл-адресу коју користи кад је у посети пријатељима у Холандији или на лечењу у Америци. Па и поред дружења за трпезом после једног богослужења, податке из његове биографије које је објавила једна православна радио-станица, дао ми је у једном веома дугом телефонском разговору. Техника! bebek escort

Отац Гаврило је први духовник са којим сам ступио у непосредан контакт путем интернета уживо (цхат) и тако почео и да га упознајем. Наш превод за цхат, "ћаскање", свакако је врло неумесна реч за ове разговоре са њим, који обично почну благословом у који веома верујем&хеллип; Свакако су моје досадашње искуство са интернетом као и опомињућа проповед нашег пароха, за мене разлог да било каквој комуникацији преко интернета, а посебно са оваквом једном особом - са игуманом једног манастира! приступам са крајњим опрезом. Тај опрез укључује бар покушај истог онаквог поштовања и уважавања као кад бисте се нашли лице у лице са једним игуманом; исте стандарде. Овакав приступ уродио је брзо плодом који нисам очекивао. Још забављен мишљу како је то чудно "ћаскати" са једним игуманом, осетио сам промену и повећани степен поверења и почео да донекле упознајем личност оца Гаврила. Осим духовних принадлежности, саговорник с друге стране очигледно поседује спретност са тастатуром и познавање програма. Међутим, оно што много више пада у очи то су - без обзира на строгу слику која вас гледа са "профила" чет-програма - духовитост, весели приступ, извесна лакоћа која "заразно" делује на саговорника и чини га радоснијим него пре почетка "четовања". mecidiyeköy escort

Отац Гаврило ме замолио да напишем нешто о питањима и одговорима који су постављени на сајту манастира "Лепавина". Одмах да кажем да је прва опасност, која нам прети од интернета као људском роду, отуђење, у случају овог сајта искључена. Уместо попуњавања неке потребе, што би све дошло у замену за прави живот, и тако обрадовало противника, контакт са оцем Гаврилом и читање његових онлајн духовник поука привлачи и додатно подстиче на прави сусрет. Ако сам раније у својим мислима забачени пут између Копривнице и Бјеловара укључивао у руту са краја Европе до Београда, сада то исто радим само још више и убеђеније. Лепавина је ретко коме успут, али је увек на путу. На нашем путу! Писма која се на сајту читају, под рубрикама "Духовни диживљаји и утисци..." и "Савети духовника и одговори на свакодневне недоумице" још много више потврђују како сајт Лепавина нипошто није нека "дописна школа духовности", већ додатак оном стварном контакту, боравку и сусрету који је утолико жељенији и подстицанији уколико се контакт "подгрева" то јест одржава и када смо у својим кућама и са ових даљина не можемо себи приуштити кратак разговор лице-у-лице. Наравно, да су приговори коришћењу интернета за комуникацију са верницима сасвим оправдани и објективни. ümraniye escort

Свака нова врста технике са собом носи нове опасности и искушења, па о томе треба водити рачуна. Тако је рецимо мој духовник, који је од мене на још већој даљини од Лепавине, и од кога понекад телефоном добијем поуку, избегао да ми д&ацирц; своју имејл-адресу. Потпуно разумљиво и оправдано! Један презаузети парохијски свештеник има пуне руке посла и када дође кући треба да се поврати од умора и са својом породицом ужива своју приватност. Али прилика која се пружа на лепавинском сајту није за потцењивање. атак&оумл;ѕ есцорт

То ипак није само допуна, или интермецо до следеће посете духовнику: то је и прилика за озбиљно учење. Неизмерно много духовно дугујем Радио-Светигори, која се емитује преко интернета, и преко које је неописива ризница бесједа, предавања и разговора приступна на најдиректнији начин. Бесједе митрополита Амфилохија, предавања владике Атанасија Јевтића, извештаји из парохија и помесних цркава, разговори са часним оцима Момом Кривокапићем, Драганом Станишићем, игуманом Луком Анићем, Гојком Перовићем и уопште духовном елитом овог доба, све то има једну снажну мисионарску, просвећујућу улогу и сврху, иако није замена за Литургијску заједницу и свете тајне. Тако и духовно богаћење које отац Гаврило нуди на свом сајту не треба схватити олако. Како сама питања, са својом озбиљношћу, тако ни његови одговори, нису само пуко попуњавање рупа између две посете или "загревање" пред богослужење, већ гласник Истине. Која се, ето, објављује и на овакав начин, слава и хвала Богу! Желели ми то да признамо или не, проблем је у нама, па чак и онда када се техника чини веома бездушном или немилосрдном. Техника никада по себи није ни добра ни лоша, већ то зависи од онога ко је и за шта је користи. bakirköy escort

Отац Гаврило користи интернет да својој често веома удаљеној, а несрећом раштрканој пастви у Хрватској скоро очишћеној од православних, проследи реч Истине која је и спас. Тако, по мени, драматично, треба схватити одговоре оца Гаврила: као (једини) спас! Ми који вапимо за помоћи, за олакшањем, за утехом, често од своје раслабљености не желимо видимо оно што нам се у савету понуди као истина и лек. Него нам се то чини као неко уопштено одговарање, избегавање конкретних савета и сл. А иза свега тога онда стоји наша потреба да се духовнику "окачимо о врат", да са њим остваримо не само духовну него и људску блискост, да добијемо пажњу без обзира на њен садржај, а богами, неретко и да он својом речју просто магијски уклони са нас муку и проблем. Одговорност за рад на себи тако препуштамо духовнику и разочарани смо када изостане оно што очекујемо. атасехир есцорт

Па ипак, са лепавинског сајта се види да оваквог неразумевања и неспоразума преко интернета нема више него у директним контактима. Чак би се рекло да их је мање: писани медијум, било то перо или тастатура, својеврсан је филтер за лењивце који бољитак очекују на тањиру. kadikoy escort

Поставити питање писмено, преко интернета или у коверти - нема никакве разлике, захтева се одређени напор верника. У том напору, у благодатном чину писања, већ се само по себи штошта кондензује и уобличава, што до тог момента у нашој глави није било баш бистро, а притискало је. Неки духовници не воле да им се пише, и више цене усмену реч. То има своје, али мислим да они не би требало да подцењују креативно, синтетичко и прочишћавајуће дејство које на човека има писање; под условом, наравно, да је праћено бар минималном дозом интроспекције. Тако се са лепавинског сајта види да људи који оцу Гаврилу пишу за савет, листом не само да желе промену, већ желе и да у њој учествују и за њу се и сами потруде. Тако оне похвале и хвале упућене од стране верника не схватам као куртоазију, него као израз доживљене благодати која мора да нађе свој исказ у одговарајућим речима. Другим речима, чуда нису само излечења неизлечивих болести, која се понекад дешавају, већ и сва она "мала" чуда необјашњиве благости, присности, мора, топлине, благодати, радости и унутрашњег просветљења које нас снађу пред Богородицом Лепавинском, на служби у манастиру или у разговору са духовником. bishkek escorts

Данашња "цивилизацијска" интернет пространства врве од сабласних и за душу погубних информација. Не мора човек у свету да буде само млад, па да га са многих интернет сајтова за час занесе нагрдјена и у сваком смислу изопачена представа о ж и в о т у, који је свим људима, родјеним од жене, дарован од "...Једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца Неба и земље и свега видљивог и невидљивог..."ex shop

Господ је човека створио Христоликог и удахнуо му Духа Светога. Све до сагрешења човек је живео у Царству Небеском. Тек након грехопада наших прародитеља Адама и Еве, Господ спусти човека на земљу у долину плача и би то по милости Његовој, како би душе наше имале времена за покајање и спасење. Медјутим, откад је човек на земљи, све што је људски ум створио, Богу хвала, створио је управо по допуштењу Господњем. И нема тог изума, па није то ни интернет, да га човек не може употребти у славу Господа, а на корист и радост свих који ходе уским путем Христовим и трагају за спасењем своје душе.

Управо архимандрит отац Гаврило Лепавински, видевши Духом Светим лествицу на којој се налази данашњи човек, огрезао у страшним смртним гресима, схватајући свој призив Господу као дар од Бога и, попут Бесребреника, и против своје воље и са озбиљно нарушеним здрављем, овладава интернет саобраћајем, и шаље у хришћански свет милионе душекорисних страница, окупља мало духовно стадо, стиче на стотине духовне деце, спасава Божијом помоћу од сигурне пропасти многе људске животе, узноси молитве за све који му се обрате, једном речју, постаје оличење правог Христовог пастира. Тај посао није ни мало лак.

Овај дивни Божији угодник на интернет сајтовима проналази на хиљаде дивних духовних текстова на страним језицима, проналази преводиоце, поново проверава преводе и тек онда их ставља на странице сајта Лепавинског манастира и тако их чини доступним милионима посетилаца. Мало чудо Божије представља отварање духовне трибине, где многи Боготражитељи први пут у животу имају могућност да виртуелно разговарају са великим духовником, да први пут без страха и стида имају могућност да у разговору са оцем Гаврилом растерете обремењену многим гресима душу своју, да питају за све што никада никога питали нису, да одмах добију поуку и лек из Божије апотеке. Велики број њих има за духовника само оца Гаврила и многи га моле да им он и на даље буде духовник.

За нас, који редовно пратимо како Лепавински духовни сајт, тако и друге сајтове, и који понекад по послушању понешто и сами напишемо или преведемо, доста је чудно да понеки људи, чак и из редова свештенства, сматрају да свештена лица не треба да користе интернет саобраћај. Опет кажем, све што је човек по промислу Божијем створио, треба да се користи у Славу Господа. Зашто онда да се у славу Господа не користи интернет? Отац Гаврило је управо схватио колико је значајно да духовна поука, послушање, молитва, могу да буду спасоносни ако се пренесу на време, а Богу хвала, осведочили смо се како управо интернет може да буде спасоносан начин комуникације измедју изгубљене овце и духовника, пастира и слугу Божијег

Хвала оцу нашем Гаврилу за његове родитељске поуке, пастирске подвиге, за несебичан рад и нада све спасоносне молитве. Нека овог дивног угодника Божијег Пресвета Богородица Лепавинска закрили Крилима Своје Девичанске Љубави.

У Београду, 27. септембра 2008. Лета Господњег.

Свако добро од Господа! Танкосава Дамјановић

Сестра Радмила, Лондон, 01.10.08.

Помазе Бог драги Оце, благословите! Прочитавши текст брата Радомира о мисионарењу насег Оца преко "паучине" тешко да могу много тога да додам, јер је све речено тако компактно и јасно потврдјујући велику дусекорисност покретања наше њеб странице на радост и што је најважније спасење људских душа. То је онај главни мото због кога се Отац није либио да научи која типка је да пошаље мејл, а која да обрише нешто што није добро написао. И не само то, схватио је да ће то бити најбржи и најлакши начин да се додје до људских срца и да се Христов глас чује и на далеком Новом Зеланду, Кувајту, Јордану, али и једном Линхенстајну, Панами и Ирану. Очеви одговори на питања духовних чеда, књиге о Божијем Промислу и чудима, репортаже из манастира попут оног из пустиње у Аризони, налазе своје путеве до душа које траже одговоре на своје дилеме. "Да, баш ме је то занимало, слава Господу, тако значи", - као невидљива нит провејава ова мисао измедју редова текстова о некој недомици или неразрешеном питању.

А све је ту, надомак, човек седећи у својој соби открива дубине своје душе и полако али сигурно спасење му постаје најважнија ствар на свету, а жива вера његово главно занимање. Схвата да без Господа не може ни "преко прага", да је сваки дах Божија милост и да је Творац ту спреман сваког тренутка да пружи Своју Десницу. А ето, овога пута то бива и на овај неко би рекао помало чудесан начин, путем Интернета - али чини се да то више није ни битно јер се Реч Божија и Љубав Божија осећа и извире из свега постављеног на сајту. И то је оно по ко зна који пут поновљено да нешто може да се искористи увек и на добро и на лоше само зависи од нас за шта ћемо се определити. Отац Гаврило се са својом бескрајном љубављу према Извору сваког добра определио да сате и сате проводи поред "кутије", научи, схвати шта и како треба да куцка, а потом да "сурфа" и тражи текстове који ће ако не одмах пробудити али подстаћи људе на размишљање. На размишљање о томе да се бојимо само једног - да својим поступцима не огорчимо Оног Који нас је искупио Својом Пречистом Крвљу, прошао све патње и Голготу да би нас пале људе увео у Своје вечно Царство.

То је та главна Оцева идеја водиља желећи да свима каже да је "овоземаљско царство за малена", да је живот кратак и траје секунд који треба искористити за своје спасење. И зато упућујући своја духовна чеда путем Скѕпе програма често о томе како постпити у некој ситуацији одговара: "А шта би Господ урадио? Зар би наш Спаситељ могао да&хеллип;". Љубвеобилно и стрпљиво је Отац од самог почетка водио најпре своју малу статистику у "Астерикс" свесцици коју никад нецу заборавити усрдно се молећи Господу и Пресветој и констатујући: "Сад има 56 посетилаца, а било их је 38 значи повећало се&хеллип;". И те двоцифрене бројке нису обесхрабривале ни њега а ни мене у преводјењу - знали смо да и ако само једна душа тако надје прави пут до Бога наш труд неће бити узалудан.

Од тада је прошло ево већ шест година и данас Отац често зна да се радује и каже: "Видиш нисмо се ни надали да ће овако уродити плодом, и поред свих великих искушења!". А ја се радујем па мало-мало пишем Оцу: "Оче јесте видели на листи се појавио Тајван", а потом мало касније "Ево га и Тајланд&хеллип;". И тако добивши велики подстрек и осећајући велику одговорност за све што радимо настављамо са још већом усрдношћу своје виртуелно мисионарење на славу Господу и Пресветој. Јер "шта нас може одвојити од љубави Христове: да ли невоље, или гоњења, &хеллип;".

Нека је Слава Ономе Који седи на вечном Престолу Славе Који Својим Промислом посла Оца у чудесни, мали а духовно тако велики манастир, и даје му снаге да се неуморно моли и користи "Гоогле". Амин.

Сестра Владислава, Бања Лука, 06.10.08.

Помаже Бог оче Гаврило! Благословите. Отварајући разне странице и интернет презентације пронађох странице манастира Лепавина.Лијепо урађене и украшене мамиле су ме да кликнем још који пут, па још једном и тако ја почех све дубље да улазим у свијет , како каже брат Радомир, виртуелне стварности.

У почетку ми би помало чудно и необично,морам признати била сам мало и скептична. Али ето, као што би Божија воља да нађем ове прелијепе странице тако по Божојој промисли кренух даље и дубље.Када сам први пут чула звук звона са торња манастира,у својој канцеларији, осјетих велику радост и усхићење.Неколико дана сам насумице отварала текстове, видео клипове, слике..., сваки пут се све више одушевљавала и радовала, вјеровала. Моје сумње о томе да ли је у реду то што се духовно напајам путем интернета су се распршиле.Почела су ми се отварати врата за која сам знала да постоје и која сам тражила, а Бог ми показа пут.Управо овдје, код Вас,драги оче Гаврило,врата ми се отворише преко интернета.И то баш мени која сам до тада на интернет гледала са скепсом, као на још једно зло које нас сналази у овом модерном свијету. Такви су путеви Божији, нама грешнима непредвидиви и непознати,а када станете једнога дана на њих схватите да ништа осим пута Божијег није тако сигурно,стварно и неопходно. Тако ја грешна почех да "пловим" по ново откривеном мору непрестало се чудеће како то да раније нисам открила такво благо.Сада знам,зато јер је то воља Божија. Отворих страницу "контакт".Нисам знала како да пишем и шта да кажем, како да се представим и кога да ословим, а јако сам жељела.Моја жеља је била јача од страха и наравно опет без Божије воље ништа. Хтједох да затворим ту страницу па да се мало приберем и смислим шта да кажем и како да започнем разговор са Вама оче, јер је потекла ријека емоција које нисам могла укротити и усмјерити.Тако умјсто да затворим страницу кликнух и код Вас зазвони телефон и не прође дуго Ви ми послаште Ваш благослов и поздравиште ме.Крену нова ријека на чијем сте извору били Ви оче. Тада сте ме упутили на духову трибину.

Ту сам упознала осталу браћу и сестре и наравно и брата Радомира, који ме је својим најновијим чланком "ДУХОВНО ПОСЛАЊЕ ОЦА ГАВРИЛА У ВИРТУЕЛНОМ ПРОСТОРУ" потакао на ово писмо.

Користим ову прилику да му се захвалим јер ми је олакшао пут и помога да разумијем оно што сам наслићивала,да схватим и прихватим оно што сам осјећала. И десило се баш као што је написао брат Радомир на почетку свог новообјављеног текста: "Ако бисте некад имали прилику да се сусретнете са личношћу оца Гаврила, игумана Манастира Лепавине, а да то неким случајем буде путем виртуелне стварности, може вам се десити да измјените поред цјелокупног свог животног ритма, такође и ваше поимање модерних информационих технологија."

Нека драги Бог да се настави и продужи "терра мисионарис" са Вама оче Гаврило на челу, да Бог да да се што више изгубљених јагањаца врати у Ваше стадо, а позив Ваш је љубав. Хвала драгом Богу и Пресветој Богородици Лепавинској, хвала Вама оче Гаврило што сте тако неустрашиво кренули новим и неистраженим мисионарским путевима и показали како се све може искористити у добро ако је љубав водић, што сте нам показали и дали примјер. "Све ти је дозвољено, али ти није све на корист" тако сестра Танкосава поче своје писање а ја не могох да и сама не поменем ту Библиску истину, која се прожима и кроз тему коју брта Радомир отвори.

Надам се оче,да ће Бог дати да ускоро дођем у манстир и да ту још јаче утврдим оно што сам уз Божију Помоћ и помоћ Пресвете Богородице Лепавинске а захваљујући Вашем труду и љубави научила у нашој (виртуалној) учионици као каже сестра Славица.

Слава Богу на небу а међу људима добра воља.Свако добро од Бога и Пресвете Богородице Вама оче,цијелом братству и брату Радомиру.

Сестра Владислава.