МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Presveta Bogorodica Lepavinska
NASLOVNA NOVO NA SAJTU GALERIJA RADIO BLAGOVESTI KONTAKT LATINICA
Krst
Krst
Krst
Manastir Lepavina

АКАТИСТ

ЧУДОТВОРНОЈ ИКОНИ МАЈКЕ БОЖЈЕ ЛЕПАВИНСКЕ

Krst
Manastir Lepavina

СЛУЖБА

ЧУДОТВОРНОЈ ИКОНИ МАЈКЕ БОЖЈЕ ЛЕПАВИНСКЕ

Manastir Lepavina

Baner

Погледајте који нам је рејтинг на Интернету?

Prva verzija sajta

Druga verzija sajta

Manastir Lepavina

ПРИРОДНЕ ЛЕПОТЕ СВЕТА

...Све си премудрошћу створио" (Пс.103,24)

Manastir Lepavina

РЕЗУЛТАТИ АНКЕТЕ О

РАДИО БЛАГОВЕСТИ

Manastir Lepavina

ВИЊЕТЕ И УКРАСНА СЛОВА

Manastir Lepavina

ВИЗАНТИЈСКЕ ИКОНЕ ФРЕСКЕ И ВИЊЕТЕ

Manastir Lepavina

РАЗГОВОР СА АРХИМАНДРИТОМ ГАВРИЛОМ О МОДЕРНИМ ТЕХНЛОГИЈАМА

Manastir Lepavina

КРОЗ МИСИОНАРСКИ РАД ОЦА ГАВРИЛА

Manastir Lepavina

РЕЛИГИЈЕ И ИНТЕРНЕТ

Manastir Lepavina

РАЗГОВОР АХРИМАНДРИТА ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА СА ПРИМ.ДР РАДЕТОМ КАЛАМАНДОМ

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

ВИРТУАЛНА ПОРОДИЦА АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА

Manastir Lepavina

МИКРО КЊИГА - ИНТЕРНЕТ КЊИЖАРА

Manastir Lepavina

ДУХОВНА ДЕЦА СВОМЕ ОЦУ ГАВРИЛУ ЛЕПАВИНСКОМ У ЧАСТ ПОЛА ВЕКА ЊЕГОВОГ ДУХОВНОГ ПОДВИГА

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

ПРЕКО ФЕЈСБУКА ДО ДУХОВНОСТИ

РАЗГОВОР СА РАДОМИРОМ ВУЧИЋЕМ

DIGITALNA TEHNOLOGIJA U MISIJI CRKVE

ДИГИТАЛНА ТЕХНОЛОГИЈА У МИСИЈИ ЦРКВЕ

Manastir Lepavina

ВЕБМАСТЕР НЕНАД БАДОВИНАЦ У ЈУТАРЊЕМ ПРОГРАМУ РАДИЈА СЛОВОЉУБВЕ

Teleklik

СРБИ МЕЂУ НАЈРЕЛИГИОЗНИЈИМА У ЕВРОПИ?



Македонија је држава са највећим бројем верника у Европи, следи је Румунија, Србија је на петом, а колевка католичанства Италија на шестом месту, док се Хрватска уопште не помиње у анкети спроведеној у 57 земаља о степену религиозности по народима коју је израдио Галуп интернешнал.
У опсежном истраживању чије резултате преноси подгорички дневник "Вијести" под насловом "Вулгарна религиозност Балкана", не помиње се ни религиозност ставноштва Црне Горе.
Позивајући се на резултате истраживања, 77 одсто испитаника међу Србима потврдило је да себе сматра религиозним, док се глобална статистика, како се наводи, зауставља на 59 одсто.
Испитивање је, пише лист, показало да се број верника у Србији последњих година констатно повећавао, док је исти број у истом периоду, глобално узев, био у непрестаном опадању.
"С тако високим резултатима, Србија се лако попела на некад незамисливо, завидно пето место по религиозности међу европским државама. Међутим, још далеко веће изненађење приредила је Република Македонија која се са импресивних 90 одсто религиозних испитаника лако устоличила као нова најрелигиознија земља Европе. Одмах иза ње налази се Румунија (89 одсто, следе Молдавија (83 и Пољска (81, Србија је на петом мјесту, тек на шестом је колевка католичанства, Италија, док се цркви традиционално одана Хрватска у објављеним резултатима ове анкете уопште и не спомиње", наводи подгорички дневник.
Додаје се, међутим, да скептици међу верским аналитичарима сматрају да су добијени одговори подложни различитим интерпретацијама религиозности у различитим друштвима и културама те да их, сходно томе, треба примати с поприличном дозом резерве.
Подсећа се, наиме, да је још од "случајног стицања независности" па све до данашњих дана, Македонија - "мала, лепа и сиромашна земља" - у грчевитој потрази за сопственим вишеструко оспораваним идентитетом. У том грчу, баш све за шта се учини да би могло додатно да утврди или надогради македонски идентитетски образац у настајању, присваја се наизглед без икаквих дилема, ма колико небулозно било.
Све је то, додаје се, марљиво уписано у фамозни архитектонско-споменички пројекат који настаје на обалама Вардара - крст мамутских димензија који поседује огромну исијавајућу моћ и утицај.
Указује се да је православље важан део македонског идентитета и да стога не треба да чуди што је овом таласу чисто мегаломанског и прескупог градитељског заноса претходило подизање огромног Миленијумског крста на Водном, планини која се уздиже изнад Скопља.
Истиче се и да вера и њени симболи на Балкану служе искључиво за разметање пред неразумним комшијама који вековима упорно верују у нешто друго, најавио праву помаму регионалног утркивања у подизању монументалних верских споменика - свих тих регионалних "крстова из ината".
Подсећа се и на претходно подигнути "витки" крст од тридесет метара на брду Хум изнад Мостара који су ту поставили Хрвати, превасходно како би, како се тврди, својом појавом свакодневно иритирао комшије Бошњаке.
"Не треба заборавити ни на онај седам метара високи метални крст који су косовски Срби подигли на сред магистралног пута Косовска Митровица-Рашка, у месту Рударе, а да би онда сваког ко на њега такне оптуживали за нецивилизацијско понашање, те који, иако по димензијама свакако не може ни да се приближи Миленијумском крсту, по суштој бедастоћи намере свакако - може", пишу "Вијести".
Права помама постављања крстова по Србији последњих година, додаје се, истина, није последица жеље за истицањем сопствених верских уверења и симбола спрам комшијских колико подстицању једног сложеног унутарње српског дијалога по питању националног идентитета и повратка у (лепшу) будућност.
(Тањуг/Фото: Илустрација, Гуливер/Геттѕ Имагес)

Душан Петровић
Оче Гаврило опрости али то је срамота за Царицу Милицу и Цара Лазара за Господа и за целу Србадију треба да будемо не ни најрелигиознији него и најпобожнији. Бог вас Благословио
Борис Маркоски
Погордице се многи са овим испитивањима , али назалост у данасња времена многи се осецају ВЕРНИМ али Бог зна којом и каквом вером ?? А пак они који нису добили примат најбољих или земља Господња или небесна , па смета сто је Македонија тако реци ,, ВЕРНИЈА ,, па онда удри на њу са свих страна , али нека неце Бог допустити да се унисти и ово мало парце земље које је остало од Македоније. Назалост и у православље ( официјално ) умесала се политика па нисмо висе браца у Христу него конкуренти у Христу. Авај Господи. Бог је велик , и бице његова воља у сваком слуцају. Бог посреди нас.
Душан Петровић
Кад ми неко каже да је атеиста дође ми да га испребијам и понизим и покажем му мој знак Анђеоске моћи и пошаљем на Богословију.
Душан Петровић
Али добар сам и суздржљив па ћу му само показати знак Анђеоске моћи.
Душан Петровић
Дружим се са светима стално прича ми свети дух стално нераздвојни смо чврчци ми причају чујем телепатије из раја стално ми причају свашта толике ужасе и патње сам преживео да су ми сви Опростили све грехове у животу унапред али ћу из велике части и великог душевног задовољства постити сваки пост до краја живота и ићи на исповест и причешће јел су ми тако рекли да ће моја молитва за друге постати моћнија. Бог вас благословио.
Изворинка Лазаревиц
Колевка јереси је Италија и убице Христа су исто Римљани...а не Срби и словенско племе које је од Исуса Христа тј.јеврејско
Владислава Васиц Тхиел
Радује ме да смо тако високо на листи вјерних, надам се практично, на само по изјавама.
Стана Меселдзија
Треба своју праву истинску вјеру и показати и дјелима-постом , молитвом добрим дјелима -праштањем за увреде од стране других...а не само ја изјавим -вјерујем и вјерник сам -а све остало? ??
Јелена Ковац
Мени мало пара уши назив "вулгарна Религиозност Балкана" !? Чему то? То ме одмах наводи да размишљам о контексту интерпретације резултата истраживања, јер зло око све зло види. Ако је неко од поменутих народа подизао крстове "из ината" ја и даље видим у томе промисао Божију, јер ми смо сви сасуди Његови и "ништа без Њега не можемо чинити". Опет излази дискусија јесмо ли или нисмо верни, а мени је драго кад видим и да се неко прекрсти само. Верујем да ће и они који се само декларишу као верни постати уистину такви. Надам се да ће и они (као ја) који не живе Литургијски упознати лепоте истински Православног живота. Православље нема везе са било којом мржњом оних који су другачији, Православље је љубав јер је и сам Бог Љубав, а сви смо ми творевина Његова.
Слависа Мисиц
Оно што је одржало осећај религиозности у народу су наши српски обичаји (крсна Салва). Ипак то је само ОСЕЋАЈ религиозности, а заправо, врло мало има везе са стварном религиозношћу. Било би прелепо да је стварно толики проценат срба искрено верује у Бога, иде редовно у Цркву и труди се да живи хришћански!
Љиљана Ботић Вилотић
Благословите оче Гаврило! Лијепа вијест! Када човјек почне да живи у складу са нашом Православном вјером, онда временом постаје један истински Хришћанин. Вјера те духовно оживи и даје ти снагу да храбро корачаш кроз овај живот.Слава Теби Господе у век векова Амин.
Снежана Моретић
"...много је званих а мало одабраних" или нешто слично нажалост
о.Гаврило
Према резултатима разних анкета и статистика треба имати одређену резерву, а посебно кад се то односи на религиозну страну живота. Статистички проценти овисе о много фактора: колики је узорак испитивања, како је било формулисано питање, каква је структура испитаника, њихова доб, образованост, место живљења, итд. Довољно је да се мало промени један од тих фактора па да резултати већ буду доста другачији. А да не говоримо о томе да нема тог кантара који може да измери дубину нечије вере. О нашем верском и религиозном стању много боље од било каквих социолошких истраживања показује стварност око нас: колико знамо људи који редовно у цркву, колико људи живи своју веру, колико се друштво руководи религиозним вредностима... Потврдан одговор у анкети "Да ли верујете у Бога?" може да да и неко ко уопште не зна у каквог бога верује.

Слажем се са сестром Јеленом, већ сам наслов "Вулгарна религиозност Балкана" говори о томе какав је приступ социолога овом истраживању (уколико то није произвољни наслов новинара).
Ненад Бадовинац
Сви људи су верни.. Вера у човеку је саставни део живота. Без вере се не може живети. Навече верујемо да цемо доцекати јутро, а ујутро већ верујемо да цемо доцекати вече. То је општи став човека према вери. Верност према Богу се неможе одредити статистичким анкетама. Човекова вера у Бога је релативан однос и промењив је током сваког дана. Човек некада губи веру у Бога, некада је добија!
Радојка Савић
Оче Гаврило, благословите! Потпуно сте у праву,кад човјек размисли свака ваша реч је тачна,уосталом све је данас површно тако да ништа нетреба узимати здраво за готово!
Саша Лазић
Чак и онај који "не вјерује" вјерује да не вјерује...значи, има сватко вјеру само је разлика у величини и облику, односно начину...
Радомирдруги Вуциц
ВАРИЈАЦИЈЕ НА ТЕМУ И ВУЛГАРНА РЕЛИГИОЗНОСТ

На позадини дубоких структурних промјена српског друштва мијењају се вјерска питања модерног човјека, па се тиме поставља и питање из које области вјерског живота треба да дође примарни одговор вјернику на почетку друге деценије 21. вијека. На практичном плану то би значило да ли је данас важније бити храбар нпр. , или бити милосрдан, или праштати, или ћутати.
Деведесете године прошлог вијека биле су вријеме када је православни човјек на српском етничком простору и дијаспори често преко етнофилетистичког мотива се масовно окретао вјери као конститутивном фактору поново пробуђене националне самосвијести. Ипак не можемо ни данас говорити о дубини православне свијести и аутентичном познавању сопствене духовности код просјечног Србина православца. Морални став, који происходи из познавања и активног живота у оквиру своје вјерске културе не доминира ни данас у српском друштву.
Многи, тзв. професионални богослови, из чијег круга би се могло очекивати давање јачег духовног импулса у све друштвене сфере, не само на декларативном плану, већ нпр. у сфери мишљења о државном, сооцијалном, па чак и правном поретку, већ одавно не кажу ништа
више ново нити налазе прави израз, који би покренуо срца. Барем се тако чини. Говори, наступи и стваралачка дјела су (част изузетцима) често софистички и псеудоморфни. То је можда знак неумножавања таланата. Непостојање таланата је знак одсуства и неприхватања варијабилности; диверзитета и на концу маште. Ако се све гледа типски. Типски ако се одсликавају иконе, типски ако се продаје воће на пијацама, типски ако се храни човјек, типски ако се послује и води политика, типски ако се чисти отпад и пакују кесе са производима, типски ако се граде црквена здања и куће онда то значи да варијабилности нема.
Већ неколико дана желим нпр. да купим зелено поврће. Вријеме је поста и нормално би било да буде макер блитве. Једноставно може се купити само паприка, парадајиз, лук и кромпир, купус и пасуљ. Можда су се људи свели на двије, три врсте једења, као да не продају, не кувају, не мисле, не раде с љубављу. Љубав је та која изазива варијабилност у свим сферама живота, културе и амбијента. Она покреће и мотивише и креира, јер је Бог љубав. Кад данас неко каже православље је љубав, то често звучи тако испразно и памфлетски, јер погледајмо амбијент и простор у коме
живимо, градове, тротораре, пијаце, оранице, начин како пекаре праве хљеб и кифле. Све је предивно, али тзв. "православни човјек" без љубави, али с пуно фраза као некада бивши комуниста, који је величао достигнућа марксизма, лењинизма ништа посебно није учинио да оплемени
простор и живот, међуљудске односе, опхођење и у производе свог рада да унесе љубав и допринесе кроз варијалбилност љепоти Божијег дјела и свог сопственог живота. У свему овоме има изузетака, али то су као оазе у пустињи. Међутим, могуће је развити варијабилност. Историја православне умјетности једења, сликања, мишљења, живљења, појања итд. то показује. Неки продавац, који би почео да продаје кељ, блитву, шпинат итд., направио би можда добар посао, али немаштовитост је толика да то никоме не пада напамет, а и да падне напамет сви би почели да га дословно копирају и самоуништили би се од конкуренције. Недавно ми је поправљао једну водоводну цијев мајстор, који је својевремено неспосредно послије пожара у манастиру Хиландару радио на обнови и тамо имао послушање и боравио око пола године. Он је квалитетно поправио цијев и уједно смо имали веома духован разговор док је вршио поправку. Спојио је свој посао и љубав према њему са духовношћу, тако да је то била јединствена поправка цијеви и моје духовности кроз сусрет са њим, а уједно сам научио о водоводним цијевима доста. Та поправка је била прави културни и култни догађај.
Формална религиозност је нешто о чему поменуто истраживање говори. Теоретски, да је уврштена, можда би најбоље у том истраживању прошла нека земља из најдаљег кутка трећег свијета и испала најрелигиознија иако практично за свјетску културну баштину њен народ нити појединци нису допринијели ништа сем пар фолклорних артефаката, једне пољопривредне монокултуре и пар историјских докумената о племенским крвавим сукобима и да их други нису открили у свом мисонарском жару, људска заједница не ни знала да постоје.
Радомир Вуциц
Сем неколико митских фигура и многих анонимних дјелатника у својим ужим специјалностима мало ко из окриља српског народа се уградио у оно што се зове свјетска културна баштина, или се одмакао од локалног значаја. Ако смо искрени према себи, онда то морамо признати. Свако ко је провео макар и краће вријеме у иностранству, свјестан је тога.“ Изузетак чине наравно светитељи уз неколико свјетовњака, које скоро на прсте да можемо избројати. Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гнијездо вије.“ Наравно, неки мали народи ипак оповргавају ово правило.
Знамо по чему смо познати. Зашто је то тако, поставља се питање? То је питање за истраживање. Небеска баштина је једно, али свјетска баштина је такође важна. Ако је неважна као што неки тврде, онда се поставља питање да ли је ријеч о православљу или о манихејству, или некој другој јереси која је завладала код Срба.
Истраживање овог типа тј. текст, који преноси неке резултате истраживања заиста не говори ништа, сем да се неко формално и декларативно изјашњава религиозним. Пред распад СФРЈ, бивша држава је имала неколико милиона комуниста и скоро до самог издисаја у јавности су колале фразе о социјализму, који је као идеја заправо племенит. Ти милиони тзв. комуниста у смислу идеала социјалне правде заправо ништа нису значили тј. то су били формални комунисти. Када су дизали револуцију, можда их је било 20 000 хиљада и вјерујем да су многи имали неки виши
идеал као мотивацију нпр. социјалну правду у свијету. То им је поред осталог такође дало снагу да успију у својој намјери. Формалне статистике и истраживања без промишљања су безвриједне. Србија има мало више становника од Данске, а мало мање од Бугарске. Па шта? Шта то значи? Неко вече сам слушао професора економије, који каже како Србија од свих земаља скоро највише извози нпр. у Италију. Није рекао шта извози и да је ријеч можда углавном о сировинама. Та игра са статистикама је опасна, јер ево у наведеном примјеру прва изјава о извозу у Италију говори како имамо јако добре економске везе, а промишљање тј. друга чињеница говори да смо у статусу колоније, јер извозимо углавном сировине и да су квалитети тих економских доноса дискутабилни. Е, тог промишљања квалитетног, кога многи омаловажавају као филозофирање и мјешају са високоумљем нема пуно у Србији, а оно је важно, крајње важно. Постоје истраживања и научни пројекти, али на крају да ли се резултати тих истраживања уопште уважавају у пракси као што се не уважавају доминантно православно-хришћански извори српског духа када се одређује смјер развоја српског друштва . Чак и практиковање активног литургијског живота без подвига тј. уз млако и лијено покретање људи нпр. у литији није више само по себи довољно. Потребан је подвиг. Подвиг би значио да се нађе православни израз у сферама живота и дјелатности као економији, политици, екологији, земљорадњи, мишљењу о друштву, умјетности без да се падне у средњовјековље и апотеозу феудализма и да ти изрази омогућавају и генеришу маштовитост и тиме већи степен слободе, социјалне правде и другх идеала тј. вриједности на ширем друштвеном плану. Пратио сам задњих неколико постова. Један брат је на поруку из Свете Горе одговорио како је и Влада Републике Српске по узору на Владу Србије требала послати на Свету Гору помоћ, а при томе заборавља да пожаре у самој Републици Српској не држи под контролом. Запитао сам се да ли је тај коментар уопште важан, да ли је та мисао вриједна исказа. Уопште човјек се запита како се нико не сјети да је у средњем вијеку, када је духовни живот доминирао животом заједнице, чак и климатски развој тј. стање љетине било везано за влас и владара по Божијој Милости. Владар је био владар, јер се вјеровало да је задобио милост врлинским животом и да зато нема непогода и да су љетине плодне, а болести ријеђе, заправо да је владар у синергији са свима и свим.
Радомирдруги Вуциц
У тексту овог поменутог поста подвлачи се такође професионалност и витешки дух ватрогасаца тј. њихова свијест. Не знам колико су та два фактора довољни данас као одговор на изазове и да ли је баш витешки дух био у питању..., али прихватимо да јесте. Такође се помиње синергија. Можда је и важан трећи фактор тј. да се шаљу увијек најбољи, али за то требају критерији да се створе. Не сумњам да су поменути ватрогасци из Србије били најбољи. Нешто друго је занимљиво, а то је питање ко је најбољи ватрогасац, ко је најбољи љекар, ко је најбољи рудар, новинар, дипломата, фризер. Ако немаш критерије, не можеш правити позитивну селекцију кадрова или правиш лажне селекције или лажни новац тј. лажну вриједност. Тако данас због селекције и корупције која је првобитно потекла од среброљубља (тврдоће срца) имамо водитеље на телевизији, који не знају да говоре стандардним српским језиком, већ користе локализме, недоучене мајсторе , фудбалере, који не могу сваку јутро да претрче 8 километара, многе експерте који не знају да мисле, многе љекаре без етоса, можда и свештенике без праве мисије, државу без плана. Да ли је то разумно, да ли је то здраво, нормално и гдје то води...То је резултат дугогодишње негативне селекције кадрова, и онда је јасно да се не може напријед кренути и поред најбоље воље. Ако дозволиш најбољем кадру, који је покретач економије и друштва због својих идеја да оде из земље, онда заправо немаш покретачку елиту, која је у стању да иницира реформе, јер неко мора да има вишу иницијалну идеју од пуког краткорочног обртања капитала. А ако би данас неко рекао, па хајдемо људи да узмемо кадрове, који могу покренути нешто, то би значило да неко мора да другоме уступи фотељу, а уједно и да га уводи у посао и настали би велики сукоби, зависти и мржње. А ако овако остане, наставиће се сигурно пропадање. Можда је ипак овако лагодније и удобније свима онима, који још нешто могу да изгубе док не дочекају помоћ од великог брата из иностранства, нпр. из Русије. Многа ордења, која се дијеле данас изгубила су свој сјај. Њихова имена су звучна, али вриједност је девалвирала. Због девалвација вриједности, управо због тога се поставља питање да ли је квалитет вјерске свијести и увјерења у Србији на високом нивоу, јер да је прва вриједност Бог или неки виши идеал код претежног броја људи, онда не би било пада вриједности, али то није тако. Први критериј је успјех. Чак успјех кроз отимање туђег, или отуђивање националних богатстава за које су неки од предака гинули и остављали кости. То није покретање културе; у бити вјерске културе, већ ископавање самог култа.
Сам успјех по себи на дуге стазе не значи ништа. Ако је прва вриједност Бог, а Бог је маштовит и има савршене епитете иначе не би створио овако занимљив свијет, онда би човјек могао да
узме Бога за узор, али узео је успјех за узор тј. неког нижег приземног идола. Успјети можеш и ако убијеш другог и ако отмеш од другог. Суштински успјех слиједи послије Бога, као што је Христос
васкрсао послије крста и вазнио се на небеса. Ту једноставну истину свједоче многи народи , који формално нису хришћани, али просто живе по Божијој вољи чак и несвјесно по вјечним постулатима тј. по законима Божијим, а православни Срби као да заборављају на то, на ту једноставну истину, иако су им пуна уста православља. У Србији је најважније успјети. Ко то не успије, сели се негдје
далеко... или умире, или преживљава само. Етос успјеха по сваку цијену је изопачење данашње хричћанске цивилизације. Житија светитеља су култни праузори, а тамо нигдје не видимо овоземаљски успјех, већ на концу стоји пресељење у вјечну радост Господа свога. Срби су етос успјеха објеручке прихватили. Преносим цитат из једне телевизијске емисије, који је приписан једном великом српском државнику овим поводом: "..Лажи и одлажи..." То је погрешна поставка, али народ тј. дух народа је за сада такав. Бог као да у свијести појединаца није на првом мјесту. Да би се промијенио дух овога свијета ( а, не православље), који влада једним колективитетом какав је српски, потребно је велико инвестирање, дуго времена, препознавање талената од малена. Најдугорочније и најважније инвестиције су оне у кадрове и образовање вјерско-културно и професионално, али у Србији се највише инвестирало до сада у нешто друго.
Радомир Вуциц
Кадар, личност, људски живот није био на првом мјесту малтене као светиња. А зашто све ово чинимо и бивствујемо, ако не ради човјека, да ли због зграда и зидина и ордења, мртвих ствари? Санкције су покренуле смјену економских елита. Псеудоелите су се устоличиле и неће уступити мјесто другима, сем када дође планирано вријеме да синови наслиједе очеве, али то је велика илузија данашњих елита да син може наслијеђе примити без распињања, чак и ако оде у обећану земљу иностранства тј. у дијаспору, у Бермуде или Флориду. Важне године су неповратно прохујале за Србију, али и за њене премудре сусједе, или је можда неко друго вријеме за сјетву, а друго за жетву ако уопште има времена.
"Права помама постављања крстова по Србији последњих година, додаје се, истина, није последица жеље за истицањем сопствених вјерских уверења и симбола спрам комшијских колико подстицању једног сложеног унутарње српског дијалога по питању националног идентитета и
повратка у (лепшу) будућност."
Ово је занимљива констатација и чини се тачном. Као да је идеолошки вакуум послије пада концепта самоуправног социјализма, почело да инстантно попуњава православље, али практиковано на онај најприземнији начин, иако се високо уздижу крстови.

Ако те неко критикује, он ти је непријатељ. Да ли је заиста тако? Критичари имају своју функцију и конструктивна и култивисана критика је важна, јер она показује гдје су нам грешке и слабости и нека је врста коректива. Требали бисмо бити захвални критичару и ономе који нас суди, али то захтјева огроман скок цивилизацијски и висок степен хришћанске свијести, а не вулгарну религиозност на свим нивоима. Није то мазохизам, већ жеља за исправљањем. Нико не каже на Балкану ријеч хвале комшији, који га критикује и оптужи за нешто, јер ето то би звучало неразумно и нелогично, али да ли је баш тако? Онај, ко не жели да се исправља нити да буде подложан критици, он себе сам ставља на мјесто Бога, јер мисли да је савршен. За њега нема Бога. За многе овдашње локалне моћнике се каже: "За њега нема Бога!" Такав локални моћник је можда крштен, слави славу, прилаже у Цркву, сједи с владикама за истим столом приликом обједовања, али за њега нема Бога, јер је он мало божанство свог округа. За њега не постоји једнакост светиње живота тј. принцип једнакости. Помињем само неке вриједности: једнакост, слободу, социјалну правду....Земља, која је оличење таквих принципа и вриједности, наравно да је пожељна и за живот и за инвеститоре, за свакога независно од тога да ли си у Европској Унији или ван, али ако те вриједности, које нису
противурјечне са хришћанским у једној доминантно православној земљи код већине становника у пракси немају значај, онда је то простор, који је осуђен на умирање. Балкански народи очигледно то још нису схватили. Практиковање прихватања критике и захвалности на њој на цијелој линији од приватног живота до националног и вјерског је хришћански, јер је израз љубави.

Ко то данас заиста практикује? Од свештенства па до човјека на улици, ко међу нама! Поставља се питање онда да ли заиста има правог покајања, а тиме и покоја и спокоја! Да ли је ико икада чуо неку јавну личност овдје да је јавно икада рекла, ја сам погријешио нешто и зато се повлачим, јер научни, професионални ауторитети и озбиљна јавност сматрају да сам погријешио? Да ли је ико икада чуо да је неко платио за то да га неко критикује? Није! А заправо, то раде прави аналитичари и научници. Они су плаћени да би направили критичке анализе и предложили конструктивна рјешења на основу професионалних увида и зато што су компетентни да то раде. Овдје када се каже да је неко консултант или да ради неки пројекат, одмах се мисли да је у питању нека махинација. Мајстор када дође да нам поправи нешто у кући, прво критички анализира шта не ваља, Тако је и са свим осталим поправкама. Чак су и средњовјековни владари имали на дворовима оне привилеговане дворске будале (критичаре), који су били заштићени и смјели су краљу да саспу све ружне истине у лице, наравно на шаљив начин.
Радомирдруги Вуциц
То помало недостаје на јавној сцени данас, међу умјетницима, који су често у функцији да величају и естетизују постојеће стање у друштву . То наравно није велика умјетност. То је имало своју сврху и функцију у неким другим временима. Исламски владари у вријеме кордобског калифата, док су још били културни и научни центри у сфери исламског цивилизацијског круга су имали савјетнике, научнике и дозвољавали дозу критичког осврта и промишљања на свом двору, а вјерска искључивост, која се развила потом их је онда помало доводила у сјенку историјског да би на крају ишчезли са сцене. Типично српске школе у фрескосликарству су се развиле у средњовјековно доба, јер је неко имао слободу да мало модификује византијско-грчке оквире и прилагоди их домаћим околностима без да га неко оптужи за издају православља и за јерес. Чак је и бивша Југославија својевремено, док није кренула у самодеструкцију изњедрила скоро оригиналну филозофску школу праксисоваца, а Краљевина је изњедрила Јустина и Николаја. Наводим, можда и помало неприкладно, прозвољно и на прескок ове примјере из прошлости као примјере духовне ширине и љубави према истини, који су давали резултат, били израз духовне живости и водили политичке и друштвене заједнице напријед. Римокатоличко искуство је значајно. Појава Фрањеваца, као просјачког реда, својевремено била је црквени одговор на критику средњовјековног вјерника према моралној изопачености црквених власти. То је спасило Римокатоличку Цркву на неко вријеме од осипања. Појава старовјераца у петровској Русији, а неколико генерација касније појава декабриста, који су били увод у крваве догађаје један вијек касније били су знаци опомене да православна заједница мора наћи примјерене одговоре на проблеме живота тј. одговорити на изазове друштвених проблема. Данас се памфлетски каже, без дубљих историјских увида и проучавања: „Комунисти су криви!“ И, на томе је крај мишљења. То нажалост није довољно да се ријеше проблеми. То је само одушак јаду и чемеру.

Данас, ако погледамо друштвену сцену и дискурс јавни, степен вулгарности, паланачког духа и површности дискурса од духовне до најматеријалније сфере , видимо да је већина тога уз неке изнимке далеко иза домашаја неких дискусија прошлих времена и како онда очекивати позитивне помаке! Вулгарна религиозност није пријатан израз, али по много чему је прикладан да објасни стање религиозности код велике већине Срба, како се испољава прије свега у пракси и каква је духовна надградња, која се производи данас; вулгарна религиозност- тај израз, иако непријатан карактерише приземне мотиве и идеале, који не могу нити су икада у историји људског рода дугорочно нешто покренули, сем што су омогућили краткорочне пљачке.
Код православних Руса је ситуација нешто боља, али не много боља. Велико позориште, које се прави око периферних личности и покушај да се декретима са највишег нивоа, као у нека друга времена, ријеше комплексна питања су само израз скривене слабости, и то опасне слабости друштва; заједнице и на концу православне заједнице у оба случаја.
Дуња Неда
Помаже Бог,оче Гаврило! Богу јединоме и љубави Његовој највећа радост била би да чује глас молитве наше и види сузе искреног покајања које само душа наша може да пронесе.Ниједну другу молитву Господ не чује,а сузе не види! Боже, ојачај нашу неверу и подигни нас пале!Амин! Боже да! Свако Вам добро од Господа и Пресвете Мајке,амин.Боже дај! Благословите,Оче.
(ова тема има 4569 посете)

Прочитано: 5014 пута

Krst
Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit G. Porfirije

Његово Високопреосвештенство Митрополит Г. Порфирије

Otac Gavrilo

БИОГРАФИЈА ОЦА ГАВРИЛА

Manastirski Casopis PDF

МАНАСТИРСКИ
ЧАСОПИС - PDF

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

МАЊИНСКИ МОЗАИК: ИКОНОГРАФСКИ СПОМЕНИЦИ ЛЕПАВИНСКИ

ARHIMANDRIT GAVRILO U EMISIJI POZITIVNO NA HRT

АРХИМАНДРИТ ГАВРИЛО У ЕМИСИЈИ "ПОЗИТИВНО" НА ХРТ

Manastir Lepavina

ПРИЛОГ О ИНТЕРНЕТ МИСИОНАРЕЊУ

АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА У ЕМИСИЈИ "ДУХОВНИ МОСТОВИ" НА БХТВ

Manastir Lepavina

МИТРОПОЛИТ ЈОВАН О МИСИОНАРЕЊУ СА НОВИМ ТЕХНОЛОГИЈАМА У ЕМИСИЈИ "ИСКРЕ ПРАВОСЛАВЉА" РТРС

Manastir Lepavina

ПОСНА ЈЕЛА ПО ИЗБОРУ О. ГАВРИЛА
"Христе Боже, благослови јело и пиће слугу Твојих..."

Manastir Lepavina

ORTHODOX MISSION
ПРАВОСЛАВНА МИСИЈА

Manastir Lepavina

РЕЦЕПТИ ЗДРАВЕ И
ЛЕКОВИТЕ ХРАНЕ

Manastir Lepavina

МАЊИНСКИ МОЗАИК

ЧУДЕСНА ИСЦЈЕЉЕЊА

Manastir Lepavina

МАНАСТИРСКО ЦВЕЋЕ

ИЗ ФОТО ОБЈЕКТИВА ЈЕРОЂАКОНА ВАСИЛИЈА

Manastir Lepavina

РЕПОРТАЖА О МАНАСТИРУ ЛЕПАВИНИ

О ЧУДЕСНИМ ИСЦЕЛЕЊИМА

Manastir Lepavina

ПРЕЗЕНТАЦИЈА КЊИГЕ "ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ-књига друга" Архимандрита Гаврила (Вучковића)

НА РАДИЈУ СЛОВОЉУБВЕ

Manastir Lepavina

ВИДЕО ПРЕЗЕНТАЦИЈА "ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ - КЊИГА ДРУГА"

АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА (ВУЧКОВИЋА)

Manastir Lepavina

СПЦ ХОЛАНДИЈА

ЕПАРХИЈА ЗАПАДНОЕВРОПСКА

Manastir Lepavina

РАДИО СЛОВО ЉУБВЕ

РАДМИЛА МИШЕВ О ПОЛА ВЕКА ДУХОВНОГ ПОДВИГА ОЦА ГАВРИЛА

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

ПРЕЗЕНТАЦИЈА КЊИГЕ ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

РАЗГОВОР СА РАДОМИРОМ ВУЧИЋЕМ

Manastir Lepavina

КЛЕСАРСКА РАДИОНИЦА АГИАЗМА

SATELITSKA KARTA I VREMENSKA PROGNOZA

САТЕЛИТСКА КАРТА И ВРЕМЕНСКА ПРОГНОЗА

Ekologija i Medicina

ЕКОЛОГИЈА И МЕДИЦИНА