МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

У броју "Подравског листа" од понедељка, 2. 7. 2012. године, објављена је репортажа о манастиру Лепавини. Новинари тог листа су боравили у манастиру и присуствовали Светој литургији и молебану испред иконе Пресвете Богородице Лепавинске. Обавили су разговор са архимандритом Гаврилом (Вучковићем), настојатељем манастира, као и са појединим ходочасницима...

На оном мјесту гдје се поклопе владајући духовни архетипови у једној представи, то је мјесто за све, независно од вјерског наслијеђа и духовне орјентације сваког појединца. Препознати то мјесто, тај трен, може само онај ко је прошао кроз иглене уши и био го пред Богом мимо свих мимеза. Поменута госпођа, која се исцјелила лепавинским чудом, а која се спомиње у Подравском листу је прошла. Бог је препознао њену душу и срце, а она је препознала један од универзалних архетипова сакралног женског. У том сусрету и препознавању дешавају се чуда. Да се радило о добитку у играма на срећу, или неком другом добитку, дотична особа, срећник, свједок чуда приписала би све то ријечима: "Бити на правом мјесту, у право вријеме."

Неки инспирисани пјесници би рекли да је у свему овоме око исцјељења извјесни господин умјешао своје прсте. Вјерници би завапили: "Господе, Господе!" Невјерници би сумњичаво одмахивали, а кувари би причали о којекаквим супама, које се ту кувају. Можда би се нашао и неко да констатује и то да постоје посебни љекари у пуном смислу заклетве, а који нису само у једном правцу медицине и живота усмјерени као што се ни токови ријека не слијевају сви у једно море. На концу то ипак буде једно море, или пак свјетски океански простор или сфера вода, ма како да се именује. Поменути љекари су блиски духовницима попут оца Гаврила Лепавинског, који се носе са моралним дилемама нашег времена . Један љекар, једном приликом ми је рекао да љекар да би исцијелио човјека понекад мора и сам да се разболи истом болешћу. Зар то није у извјесној мјери христолико! Такви љекари безграничног срца, слободни духови на таласима и струјама моралног закона слободни попут дјеце, која се играју прелазе хоризонте медицинских , духовних и идејних спознаја покушавајући да бол човјекову и људску болест сагледају интердисциплинарно и може се рећи трансдисциплинарно.

Наговјештава се вријеме креирања синтеза и тражења нових духовних проходности. Зато је повратак вјерском обрасцу културе кључан. Од прародитељке Еве до обрасца Богородице, то је скоро цијели пут.

Медицинари отвореног духа ипак признају да медицина граничи са шаманизмом, чак да се преклапа са вјером у најмању руку оном аполонском, аскелепијевском, премда су многи ријеч вјере и етоса у свом пркосу, а имајући слободу избора попут нестрпљивог и тврдоглавог дјетета били одбацили губећи основно повјерење у живот и у снагу духа у исцјељењу, можда некад и оправдано због историјског и биографског разочарења у грозоте, које су се дешавале у име вјере, или због сасвим једнодимензионалног и наметнутог схватања појма духовног просвећења, али и тако они би признали да се ипак у случају медицине, а и исцјељења не ради о егзактној науци. Индиректно свако исцјељење је мало чудо. То сад слутимо, а некад будући да је човјек био под стегама историјског процеса, тога није могао ни да буде свјестан. Отуда потичу његова лутања у времену и простору и заблуде. Није се било испунило вријеме и како ту онда постављати питање кривице.

Била се тако прекинула нит са култним, " античким" и јеванђеоским изворима духовне спознаје, али и нит непрекинутог тока живљења. Дугорочно то је водило ка болу. Покушај одговора на бол, били су нови и нови радикални медицински резови. Ето, као и увијек долазе времена рађања нових синтеза баш као у вријеме Господа Исуса Христа, вријеме нове синтезе глобалне хеленизма, римског права, грчке антике, јеврејског откровења и свих других система спознаја и поимања. Зато је повратак вјерском обрасцу културе тако важан и његова креативна прерада у овом времену. Има великих научника, који тврде да када се досегну одређени врхови науке, научник постаје у одређеној мјери религиозан, чак и ако прије тога није био. На врху и на дубини, на половима живота налази се извор исцјељења, али и боли. О томе се доста говорило у библијској причи о прародитељима у врту. Ово искуство духовног и вјерског обрта помиње и амерички физичар Капра у својој књизи "Тао физике", гдје објашњава своје обраћање далекоисточном култу након што је проучавао субатомарни свијет. То је само један од примјера гдје се на неким мјестима спознаја поново сусреће са својим духовним извором и гдје се затвара круг као што се затвара енергетско коло.

Ако је тачно да модерна медицина није много старија од једног вијека и да је медицина древна наука стара као и људско памћење, онда постоји нека скривена логика предрасуђивања која објашњава чудесна исцјељења, али можда и узроке људске боли и дилема. Гледајмо то у терминолошком кључу, али и не заборавимо ни духовну истину да су боли су на странпутицама рајског наслијеђа, а исцјељења се догађају повезано са посебним мјестима, временима и догађањима вјерског култа по вјери болесника, а примјер за то је Чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске, окружење манастира Лепавине и чуда која се ту догађају. Поменута предрасуђивања огледају се у оној поуци православних духовника када кажу да не осуђујемо другог, а у исламу то схватање о предрасуди изгледа да је скривено у појму кисмета, који се односи на преднатално стање људске душе...

Посматрајмо токове богослужбеног процеса, у православном хришћанству то је литургија, и посматрајмо уједно како се смјењује и преклапа богослужење са многим другим процесима, које можемо регистровати у нашој околини, па и у нама самима. Ако погледамо слободни ток богослужења, и ако га успоредимо са кружењем вода у природи и промјеном агрегатних стања, можда можемо препознати извјесну логику. Нешто се чудесно дешава у природи, нешто као да је необјашњиво. То необјашњиво постаје објекат научног истраживања, именовања и нормирања, а у сфери медицине то је болест тј. мјера човјековог бола, коју научник истражује саживљавајући се у дубини своје душе са људском патњом, а заправо он се можда у тренутку док размишља о исцјељењу и о законитости болести и њеном узроку, већ налази у улози старозавјетног пророка мојсијевског стила, који пред несагоривом купином чека да му нека загранична тајанствена сила као неком анимистичком медијуму разоткрије научни закон тј. подари откриће, које ће он дефинисати, записати и потписати својим именом и помоћи многи људима, који ће опет вјеровати научној истини. Многи научници ће вам признати да су неке спознаје добили у сну. Све се рјешавало у једној ноћи. Ето, и пророк ислама у једној ноћи имао је чудесно откровење путем свјетлости из удаљене джамије када му је Джибрил тј. Арханђел Гаврило показао пут. Била је то удаљена свјетлост у пророчанској ноћи, која је онда покренула цијели океан једне културе, коју зовемо исламском. Из окриља једног таквог духовног вала, модерној цивилизацији преноси се наслијеђе алгебре, знање математичко и многе друге спознаје. Ово се може узети као један примјер дотицања и препознавања архетипа. Дешавало се тако да главна спознаја Бога у православној исихији потекне управо из понорних дубина најтише ноћи, одакле се јављала Божанска мисао. Пред таквим спознајама човјек занијеми и понекад чека емпиријску или искуствену потврду са друге неке стране и када је добије, постаје дубоко религиозан,или испуњен, ма шта радио или постаје прослављени научник, или исцјељен, или зачуђен и одушевљен попут пјесника или дјетета, које је разоткрило одређену тајну; по Божијем допуштењу и Божијом Милошћу, чак и ако није тога свјесно. Православац то може назвати и трпљењем.

Једном јединственом нити вођен постојећи и дотадашњи духовни систем се у виду исходишта истаче преко "медија", а често то може да буде надахнути и талентовани научник, или љекар научник који спознају претаче у научни модел, који опет наслиједници тзв. ученици, практични љекари преносе у систем објашњења и примјене пријемчив за одређени круг људи, који вјерују научном открићу, и тако све док по Божијем допуштењу и људској заслузи тј. заслузи људских срца, опет се нови вид спознаје човјеку не открије и опет не почне нови круг посвећивања. Чак и кад нема декларативне вјере, вјера је ту. Вјерски мотив је један од покретачких. У православљу се каже и за то чудесно исцјељење путем вјере: "Кад се досегне пуноћа времена..."

Човјек је у рају имао достојанство да му све служи. Од човјека и данас зависи да ли ће му све бити на дохват руке. И када се сјетимо једне скоро рајске идиле манастира Лепавине и текста у Подравском листу о свједочанствима људи, који су исцјељени, у овом случају је ријеч свједочанства породице Камински, онда не морамо ни да се питамо о чуду Пресвете Богородице Лепавинске, јер иза ње се крије сјенка Божанског Логоса, која се открива по мјери људских срца и чистоти душе. Жена, која се исплакала чистом сузом вјере у свом јаду и чемеру, када је чула да је обољела смртно, као да је посегла са самог извора Божанског Милосрђа и ушла у срце богослужбеног циклуса и јасно је да се исцијелила на тим бистрим водама духовног стварања. Морао је ту опет, као и у сваком времену да буде неки архетипски Гаврило.

Она нит увјерења која се била прекинула, опет се на тим култним струјама лепавинским успоставила као да никада није ни дошло до прекида. Њих неколико се скупило у име Божије на Божанској литургији и немогуће је постало могуће. Све је постало на дохват руке, на длану. Тим чудесним исцјељењем поменута је госпођа ушла као свједок пред судом духовноисторијског развоја у сферу приповијести о Богородичином чуду и у њен образац и уједно се сама вратила култном извору. Зашто се не би могло десити да припадник једне вјероисповијести доживи чудо на култном мјесту друге вјероисповијести? Па, може се то десити , и то тамо гдје се један од најмоћнијих духовних архетипова и мотива универзално препознаје. Ето, запитајмо се? Па, свако има свијест о мајци. Код римокатолика посебно се поштује Дјева Марија као духовни архетип мајке. Код православних је то Пресвета Богородица, код муслимана може да буде Мирјам или Иса и Марјам...код Јевреја на микросоцијалном пољу позиција мајке је од кључног значаја, код афричких народа, код латиноамеричких старосједилаца код Богородице од Гуадалупе.... Скоро да нема човјека, који не може да схвати важност мајке, тог јединственог моста у историји рода. На лепавинском мјесту, гдје се спајају многе струје вода извирући у православном култу, како би то рекао отац Василије, јеромонах лепавински Пресвета Богородица Лепавинска представља онај рајски архетип мајке у чијем окриљу свако нађе свој мир, исцјељење, савјет и духовну утјеху. Овај универзални архетип јесте представљен у оквиру Српске Православне Цркве у Хрватској, али се он уједно дотиче свих душа и припада свима.

Радомир Вучић, 07.07.2012.