МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Правити телевизијску емисију документарног типа о чудима вјере представља изазов, али носи и опасност да се изгуби мјера између суштинске приче о чуду вјере и форме визуелног представљања. У емисији Мањински мозаик Хрватске радиотелевизије, емитованој 19.5.2012., посвећеној овог пута српској националној мањини у Хрватској и манастиру Лепавини нађена је добра мјера, а формални аспект је подређен суштинском. "Чудесна исцјељења" наслов је поменуте емисије. Сам наслов емисије је с једне стране интригантан, с друге стране класичан и пристаје емисији која приказује један манастир. Пошто ово није први пут да се у Мањинском мозаику приказује манастир Лепавина, већ унапријед у најави емисије побуђена је радозналост на који ће начин бити варирана тему о манастиру Лепавини. Овај пут у емисији приказан је манастир Лепавина прије свега као свето мјесто гдје се догађају чудесна исцјељења, а у позадинском плану је чињеница да се ради о једном културном и вјерском топосу посебно везаном за српску националну мањину у Хрватској. То испуњавању битног оквира једне емисије посвећене националним мањинама уопште не смета, јер без потребе за наглашеним и понављаним акцентуирањем припадности манастира вјерској култури православних Срба, гледалац добија, колико је то могуће у неких 15 минута програма обухватан приказ о универзалном феномену вјерског чуда исцјељења у одори култног колорита једне мањине. То овој емисији даје посебан квалитет и препознатљиво мјесто у мозаику осталих емисија о националним мањинама у Хрватској.

Централна окосница око које се збива духовни живот у оквиру овог манастира је чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске, непознатог аутора, како се каже већ на самом почетку емисије. Овај првобитни аспект манастира Лепавине издвојен је као тематски садржај емисије, коме су сви други елементи подређени. Чудотворност Богородичине иконе, посебно поштовање Пресвете Богородице везано за овај манастир и чуда исцјељења која се ту догађају, то је на одређени начин тематска редукција шире приче о манастиру Лепавини, али испоставиће се у емисији као потребна редукција и као важан фокус, који води ка правом извору лепавинске приче. Исцјељење човјека, његова исконска духовна потреба и жеља да живи цјелокупним животом ван половичности, која може некад да се манифестује као обољење, било духовно, било психичко, било физичко спада у централна вјерска питања уопште од памтивијека до данашњих дана.

Структура емисије је успјешно прилагођена садржају тј. поменутој првобитној идеји водиљи. Иако се може стећи утисак да је ријеч о класичном приступу креирању једне емисије овог типа, аутентичне изјаве свједока исцјељења у другом дјелу емисије дају један особен емоционални набој телевизијској причи. Данас све ријеђе можемо у медијима сусрести телевизијском камером документован примјер искреног и општељудског емоционалног излива, какав се у овој емисији може видјети и осјетити као нпр. у изјави мајке једног дјечака, која говори о чуду, а да се притом не стекне утисак исфорсираности од стране аутора емисије ради појачавања медијског ефекта у програму. У овој емисији аутентичне изјаве о исцјељењима су ненаметљиво укомпоноване у цјелокупни ток приче, не дјелују патетично, афектирано, или као израз вјерске хистерије. Једноставна и искрена свједочанства вјерника као да представљају природни и хармоничан наставак изјаве Митрополита загребачко-љубљанског, господина Јована на почетку емисије о немогућности потпуно рационалног поимања чуда у вјерском животу. Управо у изворном исказу "обичног" вјерника пред камером постиже се један документарном програму потребан степен динамике и аутентичности, па тако и у изјави једне мајке, која наговјештава дилеме које су је испрва мучилеприје него што ће као ходочасница доћи до манастира, када у емисији указујући на своју кћер коју држи у наручју чујемо како каже с осмјехом: "...а онда је дошла Марија." Овакав начин креирања емисије са примјереном дозом драмског поступка, чини се сасвим оправданим. У функцији драмског императива је и музичка подлога у емисији. Изјаве судионика су пажљиво биране, како по свом садржају, тако пратећи принцип хијерахијског слиједа и редају се низом од црквених достојанственика у првом дијелу емисије, преко вјероучитељице, која наглашава важну улогу Богородичине иконе у православном свијету до "обичног" вјерника у другом дјелу, који говори о свом личном доживљају чуда да би се круг изјава употпунио другом тј. задњом изјавом архимандрита Гаврила о његовој духовно-просвјетној дјелатности преко интернета, која исходи из манастира и кадровима манастирске интернет-презентације и игумановог налога на друштвеној мрежи "фацебоок", чиме се на крају емисије заправо отвара једно ново поглавље приче о манастиру Лепавини, можда за неку другу будућу емисију.

Уводни дио емисије је више оријентисан на кратак преглед историјата манастира и чини се као тек једна од многих могућности како увести гледаоца у ток приче. Ипак тај уводни дио зналачки је урађен и функционализован у циљу приближавања гледаоца основној теми емисије. Уводно добијамо кадорве манастира Лепавине усред шумско- ливадске удолине снимане са обронка оближњег бријега, слике идиле након чега слиједи цијела једна историјска и егзистенцијална прича, која постепено кулминира у сузама свједока исцјељења. Црно-бијели кадрови дају уводу историјску дубину и утисак древности. Светогорско поријекло оснивача манастира је поменуто у офф-у, а при томе је мање упућеном гледаоцу дата довољна слобода избора да ли ће да се активно запита како то да постоји духовно-материјални израз Свете Горе у виду једног манастира, који припада Српској Православној Цркви управо на простору Хрватске, и о чему је ту заправо ријеч, када се помиње Света Гора и манастир Хиландар и који су сплетови историјских околности довели до оснивања манастира. У наставку емисије игуман манастира, архимандрит Гаврило, који је и сам Светогорац, још једном ће подсјетити гледаоца на свој долазак са Свете Горе у манастир Лепавину 80их година прошлог вијека. Можемо можда претпоставити да би гледалац могао да се запита откуд све то, и откуд Светогорац ту недалеко од Копривнице. У емисији остаје недоречено шта то заправо значи и том недореченошћу ствара се једна доза мистификације везане за само поријекло манастира што је добро средство да се гледаочева пажња привуче.

Скоро да ништа од онога што је од суштинске важности за првобитну идеју водиљу, а то је чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске, у овој емисији није заборављено, а и ако јесте,критичко око гледаоца то не може да примјети, јер добија обиље на увид: детаље из богослужења у православном храму манастира, може и да чује детаље молитве свештеника и црквеног појања, а камера хвата са дистанце и приказ светотајинског чина исповијести вјерника. Будно око камере успјева да ухвати и цијели распон ходочасничких типова окупљених у манастиру и око манастирског извора без да их угрожава у њиховом молитвеном миру. Ту су жене у марамама, старији вјерници, дјеца, брачни парови, па и једна модерна дјевојка чији је поглед скривен иза сунчаних наочала. Она као да је сишла са друштвене мреже и материјализовала се ту у манастирској идили. И ту имамо слободан простор да без ријечи саживљавајући се само са оком камере наслутимо, који је све спектар духовних потреба и мотива, који покреће људе из Хрватске, региона и далеких земаља да траже помоћ на овом светом мјесту.

Крај емисије дјелује као да ће слиједити наставак приче о манастиру Лепавини, јер на крају игуман манастира наговјештава један други, у емисији нераскривени слој духовног живота везаног за овај манастир, а то је духовно-просвјетна дјелатност у сфери интернета. Закључујући емисију, отварају се многа питања и стиче утисак као да је много тога недореченог остало, али то није мањак емисије, него добар медијски ефекат, који кад је ријеч о чуду, представља управо онај медијски инструмент који побуђује знатижељу гледаоца да дозна још више, или да се и сам упути у манастир и уживо се увјери у вјеродостојност телевизијске приче . Мјера неисказаног и неиспричаног је оно што је у изјави Митрополита Јована на почетку емисије наговјештено, а то је питање чуда, које се отима могућности потпуне рационалне спознаје. Мјера неисказивог постигнута је и приказана овом емисијом на разне начине. Хармоничан однос између феномена чуда и форме медијског представљања је успјешно успостављен, а једна национална и вјерска мањина излази из оквира музејског и показног, открива се у пуноћи животног интензитета, а тиме и као феномен обогаћења ширег друштва коме припада и јасно се препознаје у својој историјској вертикали. Ова емисија није тек једна од емисија афирмативног карактера, него заиста интересантна за погледати.

Радомир Вучић, 22.5.2012. у Београду