МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

NASLOVNA NOVO NA SAJTU GALERIJA RADIO BLAGOVESTI KONTAKT LATINICA
Krst
Krst
Krst
Manastir Lepavina

АКАТИСТ

ЧУДОТВОРНОЈ ИКОНИ МАЈКЕ БОЖЈЕ ЛЕПАВИНСКЕ

Manastir Lepavina

Baner

Погледајте који нам је рејтинг на Интернету?

Prva verzija sajta

Druga verzija sajta

Manastir Lepavina

ПРИРОДНЕ ЛЕПОТЕ СВЕТА

...Све си премудрошћу створио" (Пс.103,24)

Manastir Lepavina

РЕЗУЛТАТИ АНКЕТЕ О

РАДИО БЛАГОВЕСТИ

Manastir Lepavina

ВИЊЕТЕ И УКРАСНА СЛОВА

Manastir Lepavina

ВИЗАНТИЈСКЕ ИКОНЕ ФРЕСКЕ И ВИЊЕТЕ

Manastir Lepavina

РАЗГОВОР СА АРХИМАНДРИТОМ ГАВРИЛОМ О МОДЕРНИМ ТЕХНЛОГИЈАМА

Manastir Lepavina

КРОЗ МИСИОНАРСКИ РАД ОЦА ГАВРИЛА

Manastir Lepavina

РЕЛИГИЈЕ И ИНТЕРНЕТ

Manastir Lepavina

РАЗГОВОР АХРИМАНДРИТА ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА СА ПРИМ.ДР РАДЕТОМ КАЛАМАНДОМ

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

ВИРТУАЛНА ПОРОДИЦА АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА

Manastir Lepavina

МИКРО КЊИГА - ИНТЕРНЕТ КЊИЖАРА

Manastir Lepavina

ДУХОВНА ДЕЦА СВОМЕ ОЦУ ГАВРИЛУ ЛЕПАВИНСКОМ У ЧАСТ ПОЛА ВЕКА ЊЕГОВОГ ДУХОВНОГ ПОДВИГА

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

ПРЕКО ФЕЈСБУКА ДО ДУХОВНОСТИ

РАЗГОВОР СА РАДОМИРОМ ВУЧИЋЕМ

DIGITALNA TEHNOLOGIJA U MISIJI CRKVE

ДИГИТАЛНА ТЕХНОЛОГИЈА У МИСИЈИ ЦРКВЕ

Manastir Lepavina

ВЕБМАСТЕР НЕНАД БАДОВИНАЦ У ЈУТАРЊЕМ ПРОГРАМУ РАДИЈА СЛОВОЉУБВЕ

РАДМИЛА МИШЕВ О ПОЛА ВЕКА ДУХОВНОГ ПОДВИГА ОЦА ГАВРИЛА




Емисија МАЛА ЦРКВА 18. априла 2011.год. - Архимандрит Гаврило, игуман манастира Лепавина, овог априла прославља педесет година монашког живота. Радмила Мишев присећа се оца Гаврила док је био у манастиру Дечани, говори о његовом боравку на Светој Гори, о животу у манастиру Лепавина и посебно о његовој великој духовној интернет породици.

&лт;&лт;&лт;&лт; ПОСЛУШАЈТЕ ЦИЈЕЛУ ЕМИСИЈУ - КЛИКНИ






РАДМИЛА МИШЕВ НА РАДИЈУ СЛОВО ЉУБВЕ,
У ЕМИСИЈИ "МАЛА ЦРКВА" УРЕДНИЦЕ И ВОДИТЕЉКЕ ЉИЉАНЕ СИНЂЕЛИЋ-НИКОЛИЋ



О ПОЛА ВЕКА ДУХОВНОГ ПОДВИГА ОЦА ГАВРИЛА

- Помаже Бог, драги слушаоци. Архимандрит Гаврило, игуман манастира Лепавине, обележава крајем априла педесет година монашког живота. Ступио је у манастир за искушеника крајем априла 1961. године. Замонашен је у расу на Велику Суботу 1964. године, у манастиру Раковици. У манастиру Дечани провео је од 21. марта 1967. до 10. марта 1971. године, а по личној молби добио канонски отпуст за прелазак у манастир Хиландар на Светој Гори. Боравио је на Светој Гори, поред манастира Хиландара и годину дана код духовника, старца Кирила, у келији Светог Николаја Белозерска међу Грцима. По благослову духовника, стараца Никанора, и по личној молби, добио је општи канонски отпуст и вратио се у Србију. У манастиру Бања код Рисња (Црна Гора) провео је месец дана. У Боки Которској такође је провео једно одређено време, код протојереја-ставрофора, архијерејског намесника за Боку Которску, оца Мома Кривокапића. Дана 17. августа 1984. године примио је управу манастира Лепавине и парохије манастирске. На Велику Госпојину - Успење Пресвете Богородице 1994. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански и целе Италије господин Јован, на Светој архијерејској литургији, произвео га је у чин архимандрита. Наша данашња гошћа, Радмила Мишев, сећа се дивних дана проведених у Дечанима, где је упознала оца Гаврила, тада младог монаха.

- Те дечанске дане ти врло радо помињеш. Сећања су ти дивна; пишеш о њима, и у својим књигама си их помињала и у причама. Ево, ово је прилика - када наш драги отац Гаврило, архимандрит Гаврило, прославља педесет година монашког стажа, да кажемо - да се сетимо тих времена. Када ти се помену Дечани и отац Гаврило, која су прва сећања?


- Ја сам онда ишла у гимназију. Мислим да сам била други или трећи разред, и Дечани су били наша кућа. Ми смо тамо стално били, сви млади су стално били у Дечанима. И била је нека топла, домаћинска атмосфера. Манастир је био стварно кућа Божија и народна. Долазили су људи да дангубе, долазили Богу да се моле, долазили млади да се прошетају, уђу у цркву, запале свећу. Монаси су нас примали као своју децу и ми смо тамо били потпуно своји, домаћи. Знао је да нас позове отац Макарије и да каже: "Навратите." Знамо ми да има доста судова, били гости па се онда горе перу судови. И тако, то је, кажем, била једна изузетно топла атмосфера. Нешто што се нигде друго није могло наћи, а не може ни данас. А отац Гаврило је некако био строг, односно, никада он није повисио тон, никада он никоме ништа није рекао, али ми смо њега осећали као изузетан ауторитет. И када се каже - "рекао је отац Гаврило" или "рекао сам оцу Гаврилу" или "рећи ћу оцу Гаврилу", то је већ било оно озбиљно да се замислиш и коригујеш понашање. Сећам га се како стоји иза пулта (некако му Бог дао да стално има везе са гостима и туристима), тамо где су се продавале свеће, иконице, књиге. Он је комуницирао изванредно са људима, а у то време, шездесетих година, у Дечане су долазиле силне ескурзије и странци из свих крајева света. Баш их је било доста. Непрестано је било много света у манастиру. Тако да је он увек имао поред свог монашког посла и послушања много и овог посла&хеллип; Или како стоји тамо, са стране, на молитви, потпуно погружен, некако ван времена. Ето, кажем, он је био неко ко је уливао поштовање.

Све смо ми њих изузетно поштовали, али у то време нисмо са оцем,&хеллип; можда смо и ми били сувише млади, па сада отац Макарије, игуман, био је стар, за нас у оно време стар. Он тада није имао више од четрдесетпет-шест година. Он је нама био старац. Са њим смо много лакше разговарали него са оцем Гаврилом, јер је био приступачнији. Али ја данас, из ових и те како зрелих година, кад се вратим и поразмислим, схватам да је то било због те наше младости. Нисмо ту могли да нађемо неке теме, јер он није био човек који би, ето тако, "ћеретао" о разним стварима. А отац Јустин и отац Макарије су то разумевали боље, па су тако причали са нама. Кроз то су нам увек убацивали неку причицу која се памти до данас, која је поука.

А отац Гаврило се у то време најозбиљније спремао да оде на Свету Гору, он је већ духом био тамо. И зато, кажем, то нам је било тако мистично, тајанствено - он иде на Свету Гору.

- Откуда та његова жеља да иде на Свету Гору, да ли је он говорио о томе?

- Па, није говорио о томе, али кад се јави у човеку, онда је то она најдубља потреба, ја мислим, и он је морао да оде. Сећам се, отишла сам на студије и долазим, први распуст, и одмах наравно у манастир, и питам оца Јустина: "Где је отац Гаврило?" Каже: "Отишао је на Свету Гору." Мени је тада тако било жао и некако ми било празно. А са друге стране, дубоко сам осећала да је тамо њему место. Да је он заиста човек који треба да иде на Свету Гору, јер ми смо о Светој Гори мало знали. И то је било неке потпуно тајанствено, чудесно, мистично место - Света Гора. То све јесте и данас. Али другачије се гледа, ипак је много већи проток, долазе људи чешће&хеллип;

- Ту је телевизија, интернет, све то може да се види&хеллип;

- Телевизија, затим, свако од нас зна бар по тридесет људи који су били тамо, који су донели приче оданде, који одлазе, долазе, тако да је то потпуно нешто друго. Онако, када не знате никог ко је био тамо, а ко није монах,&хеллип; а они који су били су тако озбиљни да не можете сада да кажете: "Јао, а како тамо изгледа?"

И тако је то трајало. Ја сам се увек распитивала где је отац Гаврило, шта је са њим. И увек је било: "Отац Гаврило је на Светој Гори." Кад год дођем у Дечане - "Отац Гаврило је на Светој Гори." И онда, после можда једно десетак година и више, ја чујем да је отац Гаврило отишао у Лепавину. Где је та Лепавина? Немам појма. Кажу: "То је манастир у Хрватској, тамо код Копривнице." Сад географски знам где је. И на томе је некако остало. И кад год бих се сетила, јер ми Дечанци смо посебна сорта. Заиста, то морам да кажем, што каже владика жички Хризостом: "Ви Дечанци ко Ромчићи, а један, ево сви се скупе." Бар ми, који смо потпуно пришли Цркви, који смо ту пронашли себе, окупља нас Свети краљ, и то су изузетно јаке и дубоке духовне везе. То је тако велико духовно сродство како, чини ми се, нема са физичким сродством, родом по крви. И сви смо некако своји. И кад се нађемо, онда је ту милион дечанских прича. Зато кажем, нико из Дечана уствари није отишао, увек је остајао ту кроз причу, духовно. Тако да никада нисмо сматрали да је неко отишао, одселио се, па га нема, негде је друго. Него ту је, али само физички, ето, није ту.

Тако сам ја размишљала кад бих се сетила оца Гаврила. Ето, он је тамо, у Лепавини негде. Како бих ја могла да одем тамо? Нисам знала. Зато што смо на море увек ишла са друге стране, никада се нисмо враћали одозго, па да постоји нека могућност да се сврати. Онда, ту и тамо, чујем да нешто ради, да обнавља манастир, био је Митрополит Амфилохије са студентима, тада тек почео да обнавља, па је после био академик проф. Димитрије Стефановић, па онда тако од људи који су ту негде око Цркве чујем о оцу Гаврилу. И тако, увек ми је било драго, као кад за неког најдражег чујете: "Аха, добро је."

И онда се деси, кад Бог хоће тако уреди, једна жена, коју сам иначе познавала с посла, а (за) коју просто нисам знала (да је) из Копривнице и није ми пало на памет да је питам, она ме зове и каже: "Знаш, ја идем код маме." (То је покојна Мира Живковић, једна предивна жена, која се тако рано упокојила). Каже: "Идем ја код маме и отићи ћу у манастир Лепавину." А претходно смо разговарали о манастиру Лепавини и оцу Гаврилу. И ја кажем: "Молим те, кад идеш да му однесеш нешто." И пошаљем му књигу и напишем писмо. И кроз петнаестак-двадесет дана, зове ме Мира и каже: "Ево, послао ти отац Гаврило нешто." И дође она и донесе предивну икону Богородице Лепавинске, донесе часопис и донесе писмо. Не умем да вам објасним колико сам ја била срећна.

Прво, дошла је Пресвета Мајчица у кућу, па обасјала, јер то је чудесна икона. Она мења израз. Ја не знам да ли то зависи од нашег унутрашњег расположења, али ја знам да ме Она некада гледа мило, а некада је врло строга и озбиљна; потпуно је другачији израз лица. Тада је била ведра и насмешена и сасвим је била обасјана цела кућа Њом. Тако сам била срећна. Оставио је он и број телефона и тако, једном смо покушали телефоном да успоставимо контакт, па нешто није ишло. Онда ја седнем и ишчитам часопис од корице до корице. Тада се часопис "Пут, Истина и Живот" још није продавао нигде овде и одушевим се колико је то добар часопис, квалитетан, солидно урађен. После првих бројева, који су заиста рађени на мишиће, уз помоћ "штапа и канапа", они су нашли доброг штампара, па је онда то кренуло. Квалитет штампе, графичко обликовање, све, видело се да су радили самоуки. Нико од њих то пре није знао, него су сели и почели да раде, и отац Василије и отац Гаврило. Отац Василије се бавио тим дивним барјачићима, заставицама, преносио је то&хеллип; И сама та топлина пре него што почне да се чита часопис кад се отвори, па кад се види онако топао и леп&хеллип;

- Сав је био у цвећу&хеллип;


- Сав је био као девојачки пешкири, као спрема девојачка. То је оно што се са љубављу шара и везе. То је оно што се дарује, што се најчистијим срцем дарује. Заиста из љубави. И тако смо ми били даровани часописом "Пут, Истина и Живот," а како сам заиста имала до тада већ солидно искуство рада у православним часописима и у разним редакцијама православних часописа, могла сам да проценим колико то вреди. Онда сам имала неодољиву потребу да свима говорим о часопису, да свима причам. Ја сам тако била срећна.

И онда смо се ти и ја упознале, уствари, знале смо се пре тога, али тек онда смо заиста почеле да се дружимо и да правимо емисије о томе и да причамо о часопису. Па је онда, на основу тих емисија, настала касета. Онда смо то слали оцу Гаврилу (није још било ЦД-а, није било свега тога), па је онда он то пуштао људима који би долазили. Па каже: "Слушало се изузетно пажљиво, хајте да од тога направимо једну касету", а то је било 4 или 5 сати емисије.

И кад хоће Бог, онда све буде просто, отварају се путеви. Тако је Пресвета Мајчица отворила пут. Сећам се, било је неких преко 40 степени, врућина, ужасна. Страшно. Идем из Панчева, а ради се пут; ради се на мосту. И некако кад се пролази, све се то отварало, ја сам стизала на време у Радио Београд. Тада је у драмском студију још био покојни Бода Марковић, један диван, велики човек, изванредан режисер. Човек који је добио све награде које су постојале на светским фестивалима - престижне награде - прво место, друго место, златна медаља, сребрна медаља; неко ко је стварно знао шта значи тај материал. И ко је лично познавао оца Гаврила када је ишао на Свету Гору. И каже: "Наравно да ћемо да урадимо!" И ми смо сели у студио и радили и радили и направили ту касету мисионарску, касету о манастиру Лепавини. И то је онда кренуло у свет. Свако ко је дошао у додир са часописом или касетом осећао је неку потребу да треба да говори даље, да прича даље, да шири то&хеллип;

- Породица се ширила&хеллип;


- Породица се ширила. Мисионарило се, заиста, из свег срца, јер нас је повезивао отац Гаврило, односно, љубав према Богу, према Пресветој Богородици, према том манастиру, непознатом, а тако блиском. И кренула је та цела медијска прича. Значи, прво од часописа, па је онда направљена књига о чудима Пресвете Богородице.
Радмила Мишев - Сајам књига Београд , 2009 године

Сећам се, на Сајму књига 2000. године, када се обележавало "Две хиљаде године Хришћанства", за ту прилику СПЦ је добила штанд доле, у централној зони, у хали један - значи, централно место. Ту су биле све епархије и Митролоплија загребачко-љубљанска, манастир Лепавина, и књига и часопис. То је било јако тражено. Био је лепо посећен штанд, лепо примљен&хеллип; И ето, тако је ишло даље.

Сви, сви које знам некако су осетили потребу да треба да сеју даље. И то је заиста оно јеванђелско, то што смо научили од оца Гаврила: сеј - као што је у Јеванђељу речено - па ће нешто пасти у трње, нешто ће угушити трава, нешто ће пасти на камен, али ће неко зрно пасти и на плодну земљу. Због тог једног зрна, које ће после многи род донети, морамо да радимо и морамо да сејемо. Ништа ту није било да се ради због неког интереса, то је било из чисте љубави, заиста праве.

Сећам се кад сам први пут отишла у манастир Лепавину, просто се није дало. Онда су биле визе, па нисам могла да добијем визу, па никако&хеллип; И кад је требало да кренем, онда сам се ја тако разболела да апсолутно није било могуће да се крене, и коначно, негде око 8. марта 2003. године сам први пут отишла у манастир Лепавину. Али пре тога је отац Гаврило долазио овде, тада смо имали промоције часописа. Он је служио, па се промовисао часопис, па се разговарало. То су били чудесни сусрети. То је, заиста, сусрет родитеља и деце, мада међу нама није толика разлика у годинама, али то је то духовно сродство и поштовање. Ја сам се радовала бескрајно кад видим како отац Гаврило напредује, како му ништа није тешко. Колико пута ме је грдио: "Зашто ниси на интернету?" - "Немам, оче, времена, кад ћу?" А то су уствари били његови почеци, када је он почињао да ради. Није га мрзело да учи. Он је схватио дух времена и начин на који треба да се мисионари. То тражи ово време. Дубоко верујем да је овај начин, да је технологија била на овом нивоу у апостолско време, да би и они тако радили. Просто, морају да приђу људима.

Сећам се горе у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу, било је исто тако изузетно лепо. Био је прота Дејан Дејановић, била је тако једна лепа служба. Знате, кад годинама памтите неку службу, колико је то онда човек испуњен. Ми сваке недеље идемо на Литургију и буде лепо. Али када се нека служба тако уреже у душу, кад остане као узор за друге, па се увек чезне баш за тим доживљајем. То је као она чежња за изгубљеном лепотом, чежња за изгубљеним Рајем, можда прејако речено, али та нека, у нашим оквирима, чежња. Сећам се баш те Литургије. Чудесно је било тада, баш лепо, баш онако предивно, пуно, богато. Кад изађе човек, па радостан. Напољу је сунчано, а он већ сунце носи, примио Свето Причешће, па некако сунце носи. И ти сусрети са оцем Гаврилом су били драгоцени.

Онда дуги телефонски разговори, где је некад одговарао на непостављена питања, а некада кроз неку причу, причицу, објаснио много тога. Онда сам ја почела да препознајем у њему онај прави дечански дух, стари. Значи, он је стигао у Макаријеве године. То је оно зрење, кад човек сазри. А он је имао и те како прилике да духовно сазрева на Атосу, јер се и много подвизавао и много молио. Заиста је молитвеник увек био велики. Кроз то је негде њему било дато, и данас је, Богу хвала, да људима приђе на прави начин, кроз причу да објасни, кроз причу да каже, а та прича се уствари тиче многих. И онда говорећи једноме он многима одговара, а то је опет оно апостолско, упућено томе и томе, а на све се односи.

То се види из књига које су до сада објављене, две су објављене, то су духовни разговори преко интернета, трећа књига се припрема&хеллип; Има огромну виртуалну породицу&хеллип; Јесте, ја му кажем: "Оче, имате највећу парохију на свету." Баш онако, једна дивна, велика породица, и видите како су сви ту негде, уз оца Гаврила, блиски.
И још један догађај, доживљај, баш чудесно леп са оцем Гаврилом - када је донео икону Светога Луке, мироточиву икону. У дому Његоша Вуковића, у Немачкој, била је то друга или трећа икона која је мироточила. И он је звао оца Гаврила. Отац му је саветовао да је дарује неком манастиру, најбоље, пошто је икона Светог Луке, да је дарује манастиру Светог Луке. Овај човек није могао да дође до манастира, јер се налази код Крушевца, у селу Бошњани, па кад је долазио, донео је икону у манастир Лепавину. Отац Гаврило није жалио ни труда ни средстава и дошао је из Лепавине. Дошао је у Ваведење, сутрадан ујутру је ту служио Свету Литургију. После Свете Литургије смо кренули. Ишла је игуманија и још три или четири монахиње, отац Гаврило, отац Василије и нас неколико мирјана. Мислим да су троја кола била. И кренули смо тамо, у Бошњане. Тако смо путовали кроз Србију ауто-путем, па онда од Појата се скретало, па баш онако кроз Поморавље, кроз чудесан предео, наизглед потпуно једноставан, али кад се зна историја да су ту уствари живели људи, у тим плодним равницама, да та земља крије остатке безброј цркава, да је по обронцима планина небројено много испосница и синаита, да је то земља Светог цара Лазара, човек се осећа некако другачије. И тако смо ми ишли и дошли на неких 500 метара од манастира Бошњане. И отац даје знак да се стане. Ми сви станемо. Он излази, облачи одежду своју, и узима икону, а икону су претходно сестре овде украсиле цвећем у манастиру Ваведење. То је било јесење цвеће, новембар месец је био.
о. Гаврило и о. Алексеј у Бошњанима

Почела су да звоне манастирска звона. У сусрет нам је долазио отац Алексеј. То је био један потпуно чудесан сусрет два дечанска монаха, као отац и син, два архимандрита, сада се сусрећу у једној толико великој радости. Један другом предаје икону. Отац Алексеј је дете. Он је од дванаесте године у манастиру, а када је дошао у манастир, архимандрит Макарије није тренутно био ту. Примио га је отац Јустин. Задужио је оца Гаврила за тог дечака. Међутим, онда се држава озбиљно умешала, он је био малолетан, па су родитељи потписивали... Он није имао ни пуних дванаест година.

И отац Гаврило се тада о њему старао, као ђакон. Он је тада био ауторитет, потпуни. Негде је та љубав остала. И дан-данас отац Алексеј има према њему тај осећај, неки осећај сина према оцу, а опет они су браћа по чину и по свему. Али то је тај осећај неке дубоке привржености, поштовања и љубави.

Онда, молитве су певане, па тропар, па акатист. Све је било потпуно чудесно. Много народа је дошло да дочека икону. Икона је заиста дошла своме дому. Тамо је стављена, на налоњ, целивајућа икона Светог Луке. И сећам се дуге. Падала је киша, новембар месец. Изашли смо из цркве. Киша је стала и сад под тремом онако седимо, и дете једно каже: " Мама, види дуга." Дуга као завет Божји са људима, дуга као знак доброте и наде. Тако нам је било лепо и добро.

Ми кажемо доброта и лепота. Грци имају реч која је, како су ми објашњавали они који знају грчки (ја се не правим важна, не знам грчки), пуноту те речи - "калогатиа", доброта и лепота. Нешто што је уједно, што је спојено, што зрачи и једним и другим, што се прожима. Не лепота као лепота сама за себе. Лепота може да буде празна, а доброта у нечему упакована. Ово је потпуно - нешто и лепо и добро. И ето, Богу мило и приступачно, што би рекли у народној песми. Такав је то био осећај.

Е, онда смо после ишли у манастир Брзеницу, па је и то био чудесан дочек и разговори лепи. И то је исто синаитски манастир. Тамо су на чудесан начин откривене мошти, па су после 1934. ваљда, сазидали манастир. Прошле године је обновљен и сређен. Тако у ту позну јесен, кад смо се вратили у Београд, мени је било некако&хеллип; ето, сад опет смо у гужви, семафори, аутомобили, сирене, гужва&хеллип; Вратили смо се из неког другог света.

Сутрадан је отац Гаврило наставио путовање за Лепавину. Али је остало занавек то да је он донео икону. И та икона Светог Луке је убрзо почела да мироточи, и дан- данас мироточи. Некада о великим празницима, али мироточи и на служби, ваљда када су многа срца потпуно сједињена на молитви. И то толико да сви присутни буду помазани. Отац Алексеј све помаже уљем; сакупља на ватицу и онда их све помаже. Чак је било и исцељења од те иконе. Ето, ту је негде отац Гаврило дао свој велики допринос.
А ово што он сада ради је потпуно чудесно. То је тај прави начин комуникације. То није виртуелни свет где се одвајамо од стварности. Зато што он све време упућује: "Идите у цркву, разговарајте са вашим свештеником, парохијска заједница пре свега." Значи, не: седите покрај компјутера, па ћемо да разговарамо. Не, он каже: "Постите, причешћујте се, живите правим литургијским животом." То је та порука која непрестано стиже од њега.

- Да, мислим да је то јако битно данас. Многи говоре о отуђењу и да је интернет допринео том отуђењу, да се човек затвори и буде сам са компјутером, и у соби. За разлику од тога, отац Гаврило и преко интернета развија заједништво.

- Па то је то што је добро, што му је дао Бог. По мом скромном мишљењу, то је велика благодат. То што је њему дато да он тако може да комуницира, да поучи, да каже, да да савет, да сабере људе и да их упути на право место&хеллип; Јер интернет, сам по себи, није ни добар ни лош. То је средство. И кола могу да буду превозно средство, али и средство које може да донесе најцрњу несрећу. И штампарска машина. Када је први пут штампана Библија, речено је да то није добро, али на тај начин је много људи дошло до књиге, да је прочита, па да се преводи, па да се шири реч Божија у свет, међу људе. Исто је и са интернетом, само зависи како се користи. На штампарским машинама је штампана Библија; на штампарским машинама штампане су многе свете књиге и неупоредиво више грозних и страшних књига. Али, шта је наше? Да одаберемо то што је право, да одаберемо праву књигу, да одаберемо праву литературу. Господ је рекао: " Ко хоће, нека иде за мном".

- А не хај&рсљуо;те сви&хеллип;

- Значи, ко хоће, нека крене и онда нека чита то што му прија, то што му душа тражи, то што му је потребно. Тако да, ја бар мислим, на потпуно исти начин треба да се користи интернет. Интернет треба да буде средство, а не циљ, јер тамо где је циљ, где се људи затварају у себе, где су довољни сами себи, кад немају више никакве потребе да се виде са другим људима, да се погледају у очи и тако комуницирају на прави начин, онда то није добро. А овако, кад их управо преко нечег што је њима блиско, упућује на друге људе, разбије се тај зид, страшни Јерихонски зид, који ми око себе умемо да сазидамо, да од њега нити видимо друге људе, нити они нас могу да виде. Е, ово је некако као труба, она која руши тај зид, и ми почињемо да сагледавамо да су око нас људи исти.

Једном сам размишљала о оцу Гаврилу. Ето, он потиче из богомољачке породице, породице која је тако верно следила Светог владику Николаја. И онда сам помислила - шта би они рекли на та чуда савремене технике? Онда сам схватила да би се и Свети владика Николај вероватно исто тако обраћао људима, позивајући их на богомољчке скупове, па им онда преносио живу реч, као што то ради отац Гаврило кад се људи саберу у цркви. И да је уствари ово што он сада ради, неки зачетак богомољачког покрета, виртуалног. Да би се пренео у стварност, а не да би остао затворен у свету виртуалном, него заиста, као највећа могућа реалност, а то је место где се сабирамо, једино право место на Литургији, у цркви, где се виде живи људи, где се са њима разговара, где смо сви дошли због истог циља или би бар требало да је тако. Али ја хоћу да верујем и верујем да је тако, а свако зна и нека у својој души размишља и одлучи зашто јесте или није.

- Ето, честитајући архимандриту Гаврилу педесет година монашког живота, да му пожелимо још пуно духовних плодова, пуно духовне деце, да нас све охрабрује и укрепљује, и да нас води правим путем, јер сваки разговор са њим је поука, иако се то човеку не учини одмах. Али када размисли, тада схвати шта му је рекао, чак и обичне реченице. Не мора то да буде "посаветујте ме, оче." Не, него причамо о обичним стварима и увек је поука ту негде, само човек треба да је пронађе.

- Јесте, зато што је он човек из народа, зато што добро разуме народ. Зато га људи и воле и прихватају, и следе и примају поуку, јер тачно зна, говори једноставним, чистим, народним језиком. И уз то је духовит и уме лепо да објасни. Духовит је на начин Светог Серафима Саровског. Једном је неки од велможа, бољара руских, био у манастиру и онда је јако замерио Светом Серафиму што се братија смеје. Он му је онда рекао: "Затегни лук." Овај је затегао. Каже: "Затегни још." А он затегао још више. "Затегни!" Каже велможа: "Не могу, пући ће." - "Е, тако је и са братијом, они мора да имају одушка." Значи, где је био изузетно строг према себи, ту је попуштао монасима, јер је знао тачно колике су њихове снаге, да не попуцају.

И то ради отац Гаврило. Опусти на тај начин кроз кратку причицу, кроз неку анегдоту, кроз неку народну причу, неку пословицу. Он преноси то што је сабрана мудрост, народна мудрост, дубока. Или сам на лицу места смисли управо то што треба да каже, то што треба да делује лековито. Некад је то горак лек, али горки лекови лече, потребни су нам. И са захвалношћу их примамо, јер заиста, треба, зато што лекар зна боље од пацијента. Лекар је ту да лечи, а овде су у путању душе, и то треба лечити. И, ето, дао му је Бог, да не ширимо, други ће причати сигурно, и о искуствима и о чудима Пресвете Богородице Лепавинске и о молитвама оца Гаврила, али ја мислим да је то тај његов животни пут кроз манастире Косова и Метохије, Пећка Патријаршија, Дечани, Света Гора, дружење са великим старцима и духовницима, затим Лепавина и то дуго самовање првих година тамо, благодат&хеллип;

- И велики рад, велики посао&хеллип;

- Велики рад, јер он је дошао у рушевине од манастира.

- Требало је то обновити&хеллип;

- Затим дружење са значајним људима. У Хиландару је имао прилике да сретне, па ја мислим, најблиставије умове српског народа, јер су онда само ретки одлазили у Хиландар. Дружење са изузетним духовницима, са старцима. То све човека оплемењује. И њега јесте. То је све дало плодоносне резултате и сада се убирају плодови, чини ми се, тог мукотрпног, дугог рада и молитве. Јер кад се толико ради, и уз толико молитве, онда то мора да донесе плод. И наравно, када се ради све из чистог срца и с љубављу, онда Бог да благослов, и то се преноси на друге и они то осећају. Захвални смо оцу Гаврилу и хвала Богу што га имамо, и не можемо да не будемо мало поносни, не горди, већ поносни и Богу захвални што га, ето, лично познајемо и што га сматрамо својим оцем и пријатељем. То су неке ствари које нас бескрајно обогаћују. Без таквих људи би овај свет био сиромашан.








Емисију водила и уредила Љиљана Синђелић Николић

Радио Слово љубве, емисија "Мала Црква"
18. април 2011.

.


Коментари на емисију МАЛА ЦРКВА :

Јована Чоњић
Бас лијепа емисија, господја Радмила Мисев инаце има неки глас који је дусу дао за прицање бајки и дјецијих прицица, некако милина цути..а ето и како лијепо оцјењује вас рад мисионарски и занимљиво је било цути и о васем добу у Децанима, ја о томе нисам знала пуно..

Ненад Бадовинац
Помазе Бог, оче
слусао сам из Архиве јуцерасњу емисију и интервју са Радмилом Мишев, немам речи да опишем како сам доживео њен прекрасни интервју, схватам да ја оче Вас уопште непознам, поготовао ништа не знам о Вама из периода прије Вашег доласка у Лепавину, поготово дио из Дечана. Јако ми је драго да сам је чуо и да ми Вас је представила тако у том свјетлу јос бољем него што сам могао да замислим из тог периода. Зао ми је сто је тај интервју једини извор за мене о Васем зивоту прије доласка у Лепавину! Она биографија о Вама на сајту је ипак прекратка!
Свако добро

Наталија Ковачевић, Радио "Славословље" ,Суботица
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ, Оче
Нека Вам Васкрсли Господ да снаге за даљи благодатни духовни мисионарски рад, испуњен пун љубави, вере и наде, за народ који је жедан и гладан вере. Уједно нека Вас Пресвета Богородица и након ових педесет година даље чува у Вашем даљем монашком животу.

Прочитано: 21332 пута

Krst
Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit G. Porfirije

Његово Високопреосвештенство Митрополит Г. Порфирије

Otac Gavrilo

БИОГРАФИЈА ОЦА ГАВРИЛА

Manastirski Casopis PDF

МАНАСТИРСКИ
ЧАСОПИС - PDF

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

МАЊИНСКИ МОЗАИК: ИКОНОГРАФСКИ СПОМЕНИЦИ ЛЕПАВИНСКИ

ARHIMANDRIT GAVRILO U EMISIJI POZITIVNO NA HRT

АРХИМАНДРИТ ГАВРИЛО У ЕМИСИЈИ "ПОЗИТИВНО" НА ХРТ

Manastir Lepavina

ПРИЛОГ О ИНТЕРНЕТ МИСИОНАРЕЊУ

АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА У ЕМИСИЈИ "ДУХОВНИ МОСТОВИ" НА БХТВ

Manastir Lepavina

МИТРОПОЛИТ ЈОВАН О МИСИОНАРЕЊУ СА НОВИМ ТЕХНОЛОГИЈАМА У ЕМИСИЈИ "ИСКРЕ ПРАВОСЛАВЉА" РТРС

Manastir Lepavina

ПОСНА ЈЕЛА ПО ИЗБОРУ О. ГАВРИЛА
"Христе Боже, благослови јело и пиће слугу Твојих..."

Manastir Lepavina

ORTHODOX MISSION
ПРАВОСЛАВНА МИСИЈА

Manastir Lepavina

РЕЦЕПТИ ЗДРАВЕ И
ЛЕКОВИТЕ ХРАНЕ

Manastir Lepavina

МАЊИНСКИ МОЗАИК

ЧУДЕСНА ИСЦЈЕЉЕЊА

Manastir Lepavina

МАНАСТИРСКО ЦВЕЋЕ

ИЗ ФОТО ОБЈЕКТИВА ЈЕРОЂАКОНА ВАСИЛИЈА

Manastir Lepavina

РЕПОРТАЖА О МАНАСТИРУ ЛЕПАВИНИ

О ЧУДЕСНИМ ИСЦЕЛЕЊИМА

Manastir Lepavina

ПРЕЗЕНТАЦИЈА КЊИГЕ "ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ-књига друга" Архимандрита Гаврила (Вучковића)

НА РАДИЈУ СЛОВОЉУБВЕ

Manastir Lepavina

ВИДЕО ПРЕЗЕНТАЦИЈА "ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ - КЊИГА ДРУГА"

АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА (ВУЧКОВИЋА)

Manastir Lepavina

СПЦ ХОЛАНДИЈА

ЕПАРХИЈА ЗАПАДНОЕВРОПСКА

Manastir Lepavina

РАДИО СЛОВО ЉУБВЕ

РАДМИЛА МИШЕВ О ПОЛА ВЕКА ДУХОВНОГ ПОДВИГА ОЦА ГАВРИЛА

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

ПРЕЗЕНТАЦИЈА КЊИГЕ ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

РАЗГОВОР СА РАДОМИРОМ ВУЧИЋЕМ

Manastir Lepavina

КЛЕСАРСКА РАДИОНИЦА АГИАЗМА

SATELITSKA KARTA I VREMENSKA PROGNOZA

САТЕЛИТСКА КАРТА И ВРЕМЕНСКА ПРОГНОЗА

Ekologija i Medicina

ЕКОЛОГИЈА И МЕДИЦИНА