МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Високопреподобни Архимандрит Гаврило се по свему судећи морао разболити, јер је то значило потпуно саживљавање са ситуацијом народа који је већ био осуђен на смрт, али смрт га није задесила. Изабивши се са крајње ивице понора, могао је да пређе у наредну фазу своје духовничке дјелатности пратећи или руководећи вјерним људима Славе Божије ради. Повремено је отац давао изјаве, мени тада несхватљиве. Као да се радовао болести или физичкој немоћи у извјесној мјери која није имала ништа од овога свијета. То ме је подсјетило на народну изреку: "Сретне ти ране јуначе!", а и на потпуну послушност начину духовног вођства блаженопочившег Патријарха Павла и Митрополита Јована.

Процес оздрављења оца Гаврила иде руку под руку с оздрављењем народа, па ипак отац Гаврило, чини се, као да се разболио пратећи свој задатак, рекло би се добре воље. Након свега реченог тј. након повратка са болничких простора завршно са Бањом Мљечаницом, почео је још више да користи нове информатичке инструменте као помоћна средства вјерске мисије. Та помоћна средства су наиме инструменти модерних медија тј. поштапалице оца Гаврила који идем путем састрадавања са повјереним му народом. Аналогно с тим народ остарио и болестан користио је разне форме помоћних средстава, лијекова, помагала.

Неки од вјерних склони претјеривању виде у неким од инструмената оца Гаврила чаробне штапиће за духовно, а затим и за тјелесно оздрављење. Зашто све ово причамо? Разлог овог увода је да се саопшти неколико видова оне праве, или православне и првобитне духовне информатике оца Гаврила о којој је до сада мање било ријечи, а који су духовни темељ, јер наиме радио таласи, биоталаси и разне ниске и високе фреквенције, виртуелни свијет , фацебоок и скѕпе, софтверски облак и остале појаве као уосталом и физикалне вјежбе су тек неке спољње манифестације и деноминације праве духовничке информатике с којом се најбоље упознајемо читајући Свето Јеванђеље. Да би се појаснило до краја све везано за анђеоски образац који представља оквир ове приче, можда би човјек требао да се ослободи потпуно овоземаљске пристрасности, па тако и сваке непотребне помисли и стекне потпун преглед, али то вјернику из свијета није могуће. У неку руку то је једино могуће ономе који је у цијелој овој причи, усудићемо се да кажемо, хијерархијски надгледатељ и администратор духовне мреже, а то је Његово Високопреосвештенство, Митрополит Јован и отац Гаврило, руководитељ.

Тако трагом молитвених вињета ипак ако кренемо, можемо утврдити да се једна духовна иконографска претходница оца Гаврила, која има своје дослухе и са садашњим активностима преко сликовитог фацебоок-а, скрива у даровању очевом многих иконица Пресвете Богородице Лепавинске свуда гдје је пролазио. Једном приликом, а то је било још у вријеме критичних фаза болести, наишао сам на једну од иконица дубоко у тишини тамних њемачких шума гдје се скривала тушта и тма неких страних бића. Икона је имала карактеристику да засузи у облику звијездице увијек када је оцу било критично. Назовимо ову иконицу Пресвета Богородица Лепавинска Звјезданих Суза. Она се појавила у тој фази очеве болести да би опомињала неколико мјесеци колико је тешко тада било да би затим ишчезла. Народ на ивици бездана опомињући, тада је посјетила и жива икона Пресвете Богородице Заступнице гријешних, да би показала да једини начин опстанка је потпуна тежња ка путу ван смртних гријехова. То је био једини пут опстајања. А, онда, дана оног заборављеног датума, отац Гаврило је наговијестио да ће ноћ бити необична и скренуо пажњу да се посматра све. У тој јединственој ноћи није било ни сна, али ни буђења, него нека свјетлост умилења која као да је миловала и грлила цијело човјеково биће. Било је бескрајно небо и поглед који је допирао преко свих мора са висине Богородичиних Тишина. Около у облацима било је неколико њих, отац Гаврило и још неколико њих...Били су у небеској радости с ону страну живе иконе Пресвете Богородице. У данима највеће немоћи народа, такав дар! Бог је од тада заиста био свуда и у свему, а душа је треперила, треперила.

Протицало је опет неко вријеме. Пресвета Богородица Лепавинска двоструко се јавила с два мала крста која је требало пронаћи...Када се спомиње вријеме, онда се треба истаћи да једновременост мисли и дјела представља један показатељ интензитета и инфраструктуралне уређености духовне везе, и љубави присутне у оквиру духовне информатике, или пак духовне заједнице. Ако данас испомагајући се маиловима, мобилним телефонима, телевизијом и другим комуникационим средствима можемо у року секунде да пошаљемо и примимо поруку и инструкцију и да се информишемо, онда је то не само могуће, већ и сасвим давна појава у духовном свијету православља. У процесу устројавања духовног и усклађивања везе између оца Гаврила и духовне дјеце прави и реалан показатељ снаге вјере, наде и љубави је управо брзина духовног општења.

Виртуелно сабрање духовне деце оца Гаврила на Фацебооку

Тако у дане љубави у року секунде или прије времена са оцем Гаврилом, као парадигматичним представником благовјесника можемо да комуницирамо, али и једни с другима, па чак, под условом да смо минимализовали својевољност и једни с трећима преко посредника зависно од развоја духовног нетњорка, стања прегледности на духовним аутопутевима нпр. за вријеме падавина и наравно зависно од метереолошких прилика и нашег прије свега смирења. Фактор времена тј. ванвременско и надвременско говори колико смо заиста духовно узрасли. С друге стране доживљај живости икона разбија нашу просторну заробљеност, а непрекидна послушност не само да истјерује демоне и сваку помисао, већ потпуно побјеђује просторну и временску ограниченост земаљског човјека.






Радомир Вучић
30. децембра 2009.