МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

NASLOVNA NOVO NA SAJTU GALERIJA RADIO BLAGOVESTI KONTAKT LATINICA
Krst
Krst
Krst
Manastir Lepavina

АКАТИСТ

ЧУДОТВОРНОЈ ИКОНИ МАЈКЕ БОЖЈЕ ЛЕПАВИНСКЕ

Manastir Lepavina

Baner

Погледајте који нам је рејтинг на Интернету?

Prva verzija sajta

Druga verzija sajta

Manastir Lepavina

ПРИРОДНЕ ЛЕПОТЕ СВЕТА

...Све си премудрошћу створио" (Пс.103,24)

Manastir Lepavina

РЕЗУЛТАТИ АНКЕТЕ О

РАДИО БЛАГОВЕСТИ

Manastir Lepavina

ВИЊЕТЕ И УКРАСНА СЛОВА

Manastir Lepavina

ВИЗАНТИЈСКЕ ИКОНЕ ФРЕСКЕ И ВИЊЕТЕ

Manastir Lepavina

РАЗГОВОР СА АРХИМАНДРИТОМ ГАВРИЛОМ О МОДЕРНИМ ТЕХНЛОГИЈАМА

Manastir Lepavina

КРОЗ МИСИОНАРСКИ РАД ОЦА ГАВРИЛА

Manastir Lepavina

РЕЛИГИЈЕ И ИНТЕРНЕТ

Manastir Lepavina

РАЗГОВОР АХРИМАНДРИТА ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА СА ПРИМ.ДР РАДЕТОМ КАЛАМАНДОМ

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

ВИРТУАЛНА ПОРОДИЦА АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА

Manastir Lepavina

МИКРО КЊИГА - ИНТЕРНЕТ КЊИЖАРА

Manastir Lepavina

ДУХОВНА ДЕЦА СВОМЕ ОЦУ ГАВРИЛУ ЛЕПАВИНСКОМ У ЧАСТ ПОЛА ВЕКА ЊЕГОВОГ ДУХОВНОГ ПОДВИГА

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

ПРЕКО ФЕЈСБУКА ДО ДУХОВНОСТИ

РАЗГОВОР СА РАДОМИРОМ ВУЧИЋЕМ

DIGITALNA TEHNOLOGIJA U MISIJI CRKVE

ДИГИТАЛНА ТЕХНОЛОГИЈА У МИСИЈИ ЦРКВЕ

Manastir Lepavina

ВЕБМАСТЕР НЕНАД БАДОВИНАЦ У ЈУТАРЊЕМ ПРОГРАМУ РАДИЈА СЛОВОЉУБВЕ

О ЦРКВЕНИМ СУЈЕВЕРИЦАМА И ПРЕДРАСУДАМА




Задивљујуће је, али је чињеница следеће: за Цркву, која треба да се бори са предрасудама, те исте прерасуде представљају један од најозбиљнијих проблема, и нису повезане ни са чим другим сем са црквеним предањем.

Од времена кнеза Владимира Црква разобличава сујеверје, пишу се књиге, али нажалост, многим нашим верницима се више свидја да верују усменим изворима информација - нашим незаборавним «бабушкама», и што је зачудјујуће: «духовна чеда» тих «бабушки» постају образовани, интелигентни људи. Значи, љубав наших људи према сујеверицама се не може просто објаснити неписменошћу, већ се овде ради о нечем много сложенијем. Шта је код нас у Цркви религија, а шта мит? И по чему се религија и мит разликују једно од другог? За човека је карактеристична тежња ка духовном животу, и жедј за богоопштењем постоји код свакога, независно од националности, узраста или професије. Али уколико је човек лишен знања о Богом откривеној вери, онда његов дух почиње да ради у «аутономном режиму», природни осећај за веру почиње да синтетизује своју сопствену веру. Некада то бива масовно, некад индивидуално, дуготрајно или краткотрајно. Бог не спутава ничију слободу. Али истинска вера се не може измислити - њу Бог даје непосредно у откровењу. У прехришћанском периоду таква вера је била старозаветно јудејство, али су се сујеверја и предрасуде могле срести и тамо: то је непрекидно стремљење да се упадне у идолопоклонство, и друга крајност коју је Христос често осудјивао а то је предање стараца (Мк. 7:3, Мт. 15:3).

Уколико је човек лишен вере у Истинитог Бога, онда без обзира у шта он верује - ако је многобожац, онда многобоштво прожима све сфере његовог живота, његов поглед на свет, посебно на штету свакидашњице. Лишено религиозне суштине, многобоштво се трансформише у идеолошке и социјалне форме, и сетимо се само совјетског времена: религије, у обичном схватању те речи није било, а култ се задржао: вера у «светлу будућност» је заменила очекивање живота будућег века. Многобоштво је - психологија, то је када се духовност замењује душевношћу, а то и јесте стање душе без Бога. Тако нешто се често може видети у оквиру цркве.

Родјена сестра многобоштва је - магија, то јест човекова тежња да себи потчини духовни свет, то јест да буде као Бог (Пост. 3:5). Ево шта о томе пише о.Александар Мењ: «За мага је радост мистичног богоопштења - празан звук. Он жели да поседује моћ само у свакодневном животу - у лову, земљорадњи, и у борби са непријатељима се тај антагонизам задржавао чак и тада када је магија почела да се преплиће са религијом. Магизам очекује од Неба само дарове, природу жели да искористи, а у људском друштву зацарује насиље. Народ и власт су тада изнад духа. Човек, утапајући се у масу, потпада под хипнозу колективних представа». На тај начин, у основи магије лежи принцип: «ти - мени, ја - теби».

Такав однос према Богу се често може видети код наших савременика, и сетите се пословице: «да гром не загрми, сељак се не би прекрстио». Ох, како се често понашамо управо тако, а у католичкој цркви је то чак и норма. Људи «трче» у цркву да упале најдебље свеће, као да Бог од њих тражи потпуну убедјеност да суи сви њихови проблеми проузроковани тиме што их је «урекла» локална врачара. Такви људи се обраћају и ка свемогућим «бабама» и екстрасенсима. Друга крајност је када обред није верски, већ чисто психолошки појам, без дубоке духовне садржине.

Такви људи долазе у цркву да «отплачу». Имао сам прилике да видим како нека дама после сузне «молитве» и подизања руку горе није могла да каже ништа на исповести, аргументујући то тиме, да она «нема грехова». А када сам одбио да је причестим, сва њена «благочестивост» је нестала, и на мене се обрушила читава река негодовања. За њу су свештеник и црквена правила - ништа. Она је дошла у цркву да «употреби» благодат, не дајући ништа у замену.

Враћајући се на тему «свечане благочестивости», не могу а да не приметим, да је за многе људе најелементарнији чин паљења свећа скоро ако не и сама основа њиховог духовног живота. (То би било у реду, када би се човек који жели да купи јувелирски производ ограничио само на то да ухвати кваку на јувелирској радњи, и да чак и не улазећи у радњу, оде кући, гордећи се задобијеним). Не дај Боже да неко преда свећу левом руком или премести свеће које је неко претходно упалио. То ће моментално изазвати буру гнева, и онај који је посегао за тудјом свећом може чак да буде окривљен и за врачање.

Многе вернике треба просто «окупати» у време молебана за водоосвећење, речи «кап освећује море» не важе за њих, јер ако су тобоже поливени водом онда ће бити и здрави и греси ће им бити опроштени.

Нажалост, и неки представници духовништва нису ослободјени од сујеверја и предрасуди. Тако је познато да у неким селима постоји обичај: када додје време да се нека сељанка породи - свештеник трчи у цркву да отвори Царска Врата, богохулно их асоцирајући са женским крилом, како би породјај био срећан. То је такозвана хомеопатска (подражајна) магија. Као што и Вуду магови имају крпену или глинену лутку, која се асоцира са самим човеком и штета која се наноси њој се у ствари наноси самом човеку.

Има свештеника, који забрањују верницима да се причешћују на велике празнике без посебне мотивације - јер сте сви ви тобоже недостојни данас, заборављајући на то да је Евхаристија - центар хришћанског живота.

На списку црквених сујеверица посебно место заузима геронтоманија - потрага за старцима, или да будемо прецизнији - за прозорљивцима и врачевима, који би задовољили њихову жедј за духовним ропством, узевши на себе бригу о тудјем спасењу. Тим пре, што данас живимо у време праве есхатолошке психозе у виду ИННенизма и јавља се ауторитет такозваних «стараца», који се сами и својом доктрином супротстављају Цркви и њеном учењу. Овде не можемо а да не поменемо и технофобију - страх пред прогресом. Према мишљењу технофоба суштина компјутера, банкомата, целуларних телефона и томе слично је дјаволија. «Старац», страх од технике и поистовећивање ИНН-а са антихристовим «печатом» обично иду руку под руку.

Треба поменути још и такозвани црквени национализам. Например, неки сматрају да не треба читати књиге неких православних богослова зато што они немају руска презимена (Керн, Мејендорф, Шмеман, Блум), у свему неразумљивом се виде пројаве непријатеља православља, гоњеног у оквире једне помесне цркве. На тај начин психологија «ситног трговца» замењује саборну свест. Не признају се чак ни ништавне разлике у традицијама измедју разних парохија: «...а ево у нашој цркви увек износе цедуље за молебан!»

Ја, као свештеник, морам веома често да се сусрећем са читавим комплексом сујеверица, које се могу објединити под називом некрофобија - страх од покојника и свега што је с њима повезано. Овај исконски магијски страх нема ништа заједничко са хришћанским односом према смрти. Људи, који се баве врачањем, се труде да додју до воде којом је покојник окупан, или до крпа којима су му везивали ноге и руке, са узалудном надом да ће им те ствари помоћи за богопротивна дела. После подизања ковчега, они преврћу табурете на којима је исти стајао, како нико од живих не био сео на њих. Огледала и друге површине са особином рефлексије прекривају, али не ради тога да се у дан туге не би дотеривали, већ да у огледалу не би угледали покојникову душу, а земљу са ванредног опела се боје да понесу кући. Али зато се нико не боји да претвори даћу у баканалију.

Наравно да нисам набројао све сујеверице и предрасуде које су се појавиле у црквеној свакодневници. Нисам поменуо још сујеверја повезана са Причешћем, да је оно тобоже најбоље средство за лечење желуца и да повећава хемоглобин. А то како се «треба» причешћивати и шта треба радити пре и после тога је - посебна тема.

Важно је нешто друго: људи траже у хришћанству магију, животни интерес, не тежећи да очисте своју душу и да посвете свој живот Богу, како то захтева Православна Црква. Наравно, ту има и пастирске кривице. Сами свештеници често недовољно добро објашњавају верницима основе Православне вере. Али ја сам уверен, да уколико човек верује у Христа, онда он тежи да што је могуће дубље и подробније сазна о својој вери, као што човек који истински воли жели да зна све о предмету своје љубави.

И због тога је најбољи лек против лажи и заблуда - љубав према Богу, према Његовом светом закону и према Цркви као месту Божанске благодати, а та љубав се достиже кроз покајање и свест о сопственој греховности. Сваки верујући човек треба да схвати да он сам на основу своје греховности представља узрок својих духовних и животних проблема, а не врачара, која живи у суседству. Свест о својој греховности је најнепријатнија, али и најнеопходнија у хришћанском животу. Управо од те непријатности многи беже као од огња. Несумњиво је велико искушење претворити хришћанство у мистични свакодневни додатак, јер оно представља - религију спасења. То се не сме заборавити. Успаваност духа може да изроди још већа чудовишта, него успаваност разума.

Александар Пикалев, свештеник
преузето са http://www.prosvetitel.info/content/view/37/202/
превод са руског Др Радмила Максимовиц

Прочитано: 6703 пута

Krst
Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit G. Porfirije

Његово Високопреосвештенство Митрополит Г. Порфирије

Otac Gavrilo

БИОГРАФИЈА ОЦА ГАВРИЛА

Manastirski Casopis PDF

МАНАСТИРСКИ
ЧАСОПИС - PDF

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

МАЊИНСКИ МОЗАИК: ИКОНОГРАФСКИ СПОМЕНИЦИ ЛЕПАВИНСКИ

ARHIMANDRIT GAVRILO U EMISIJI POZITIVNO NA HRT

АРХИМАНДРИТ ГАВРИЛО У ЕМИСИЈИ "ПОЗИТИВНО" НА ХРТ

Manastir Lepavina

ПРИЛОГ О ИНТЕРНЕТ МИСИОНАРЕЊУ

АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА У ЕМИСИЈИ "ДУХОВНИ МОСТОВИ" НА БХТВ

Manastir Lepavina

МИТРОПОЛИТ ЈОВАН О МИСИОНАРЕЊУ СА НОВИМ ТЕХНОЛОГИЈАМА У ЕМИСИЈИ "ИСКРЕ ПРАВОСЛАВЉА" РТРС

Manastir Lepavina

ПОСНА ЈЕЛА ПО ИЗБОРУ О. ГАВРИЛА
"Христе Боже, благослови јело и пиће слугу Твојих..."

Manastir Lepavina

ORTHODOX MISSION
ПРАВОСЛАВНА МИСИЈА

Manastir Lepavina

РЕЦЕПТИ ЗДРАВЕ И
ЛЕКОВИТЕ ХРАНЕ

Manastir Lepavina

МАЊИНСКИ МОЗАИК

ЧУДЕСНА ИСЦЈЕЉЕЊА

Manastir Lepavina

МАНАСТИРСКО ЦВЕЋЕ

ИЗ ФОТО ОБЈЕКТИВА ЈЕРОЂАКОНА ВАСИЛИЈА

Manastir Lepavina

РЕПОРТАЖА О МАНАСТИРУ ЛЕПАВИНИ

О ЧУДЕСНИМ ИСЦЕЛЕЊИМА

Manastir Lepavina

ПРЕЗЕНТАЦИЈА КЊИГЕ "ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ-књига друга" Архимандрита Гаврила (Вучковића)

НА РАДИЈУ СЛОВОЉУБВЕ

Manastir Lepavina

ВИДЕО ПРЕЗЕНТАЦИЈА "ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ - КЊИГА ДРУГА"

АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА (ВУЧКОВИЋА)

Manastir Lepavina

СПЦ ХОЛАНДИЈА

ЕПАРХИЈА ЗАПАДНОЕВРОПСКА

Manastir Lepavina

РАДИО СЛОВО ЉУБВЕ

РАДМИЛА МИШЕВ О ПОЛА ВЕКА ДУХОВНОГ ПОДВИГА ОЦА ГАВРИЛА

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

ПРЕЗЕНТАЦИЈА КЊИГЕ ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

РАЗГОВОР СА РАДОМИРОМ ВУЧИЋЕМ

Manastir Lepavina

КЛЕСАРСКА РАДИОНИЦА АГИАЗМА

SATELITSKA KARTA I VREMENSKA PROGNOZA

САТЕЛИТСКА КАРТА И ВРЕМЕНСКА ПРОГНОЗА

Ekologija i Medicina

ЕКОЛОГИЈА И МЕДИЦИНА