MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

BESEDA O SMRTI U PRVU NEDELJU POSTA



Smrt dece Mnogostradalnog sv.Jova 

Sinovi tvoji i kceri tvoje jedjahu i pijahu vino u kuci brata svojega najstarijega;
a to vjetar velik dodje ispreko pustinje i udari od četiri ugla od kuce,
te pade na djecu i pogiboše; i samo ja jedan utekoh da ti javim.
(Jov. 1:18-19).

Ukoliko se vera u nebeske dogmate radja bolje od sluha nego od vidjenja, onda se vera u zemaljske pojave radja brže posmatranjem nego sluhom. Dodji i vidi – treba samo doći i videti, da bi se poverovalo. Ali od svih pojava u koje čvršće verujemo ukoliko ih jasnije vidimo, postoji jedna u koju teško verujemo, iako je često vidimo. Živimo u sujetnom svetu, kao u dolini plača, gde svaki dan vidimo tužan kraj privremenog života i strašnu vladavinu sveukrotive pagubne smrti. Mi uvek i svuda vidimo smrt, vidimo je u svako vreme, u sve dane godine i svakog časa u toku dana. Vidimo je na svim uzrastima – u mladosti, starosti i čak na samom početku života; vidimo je na svakom mestu – na kopnu i na moru, u skromnim kućama siromaha i u raskošnim vilama bogataša, u visokim dvorcima careva i moćnika ovoga sveta. Cela ta Vaseljena je obitalište malobrojnih živih, i grob bezbrojnih mrtvaca. Tako da ili mi umiremo, ili čuvamo mrtvace, tako da ili drugi oplakuju nas, ili mi -.druge. Ništa ne vidimo tako često kao smrt, ali i ni u šta tako teško verujemo kao u nju. Mi vidimo kako drugi umiru, ali ne verujemo da ćemo i mi umreti; mi priznajemo da smo smrtni, medjutim radimo ono što je svojstveno besmrtnima. Dakle, upadamo u dvojnu zabludu, jer nadajući se besmrtnosti, živimo u grehu i kao grešnici umiremo, da bi se večno mučili. To je dvostruki gubitak – i nade, koju gubimo, i spasenja koje ne zadobijamo. Ali, «koji je čovek živeo a da smrti nije video (Ps. 81, 49)? Ti si rodjen da bi umro. Samo jedno bi te moglo osloboditi od smrti a to je da se uopšte nisi rodio. Ako ne veruješ ostacima tela koje vidiš, ako ne veruješ grobovima na koje dolaziš, poveruj onda ovome što ću ti danas reći. Dodji i vidi. Dodji, da bi video dve strašne istine. Kao prvo, nema ničeg tako nesumnjivog kao što je smrt, - ti ćeš sigurno umreti u jednom trenutku. Kao drugo, nema ničeg tako neodredjenog kao što je smrt, - ti ne znaš vreme kada ćeš umreti. Teško meni, umreću! O, kakva strašna stvar! Ali ja ne znam kada ću umreti – to je još strašnije! Pronikni bolje u te dve situacije, o hrišćanine, i prateći moju besedu, s pažnjom pridji i vidi.
 
I
 
Prva istina, koju istinski potvrdjuje naše svakodnevno iskustvo, se sastoji u tome da svi mi neprekidno umiremo. Mi to vidimo, priznajemo, ali ne želimo tome da verujemo. Uzrok je taj što mi želimo da živimo večno i nadamo se tome što želimo; ne želimo nikada da umremo, i to i odbacujemo. Ja tvrdim da je to velika zabluda, zbog koje velika ljubav prema životu poništava svaku misao o smrti. Ali pridji i vidi. Ja te ne pozivam da dodješ u mrtvačnice da vidiš te mračne grobnice nagih kostiju, bezlične lobanje, odvratnu zemlju i da se na osnovu toga uveriš da smrt zaista postoji, i da spoznaš da će uvenuti cvet ovog privremenog života. Ne, ne treba otvarati grobove da bi se videli ostaci mrtvih. Bolje otvorimo vrata raja – tu i pridji i vidi, da bi shvatio u kakvoj se zabludi trenutno nalaziš.
 

Bog je stvorio Adama i Evu i naselio ih u raju sladosti, kako bi se radovali njegovim lepotama i hranili njegovim plodovima. Da bi ispitao njihovo poslušanje zabranio im je da je jedu samo sa jednog drveta – drveta poznanja, i to pod pretnjom da će umreti ako od njega budu jeli. Sve ostalo drveće, rekao im je, su u vašoj vlasti, ali pazite samo ne jedite od ovoga, jer sam Ja odlučio da ćete čim pružite k njemu ruku tog časa umreti. «Ali s drveta pozanja dobra i zla , s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš» (Post. 2, 17). Ali Eva je prva pružila ruku, uzela plod, sama ga pojela i dala Adamu, svome mužu. Stani, Evo! Šta radiš Adame! Zar niste čuli Božiju zapovest? Zar ne vidite smrt pored tog drveta? Oni su čuli, videli i pored toga uzeli. Zar su toliko bili nerazumni? Da, jer ih je lukava zmija uvela u zabludu. Neka im je Bog to rekao, ne razmišljajte o tome. Neka je u tom drvetu i smrt, ne bojte se, jedite nećete umreti – nećete smrću umreti (Post. 3, 4). Čudna stvar! Bog im govori umrećete, i oni ne veruju. A djavo im kaže nećete umreti, i oni veruju. Vide pred svojim očima smrt i ne boje je se; šta je to? To je istinsko djavolsko lukavstvo! Lukavstvo, koje je postalo uzrok njihove krajnje bede! Uvedeni u zabludu, oni su razmišljajući o besmrtnosti, umrli i u trenutku izgubili raj, blagodat, slavu, besmrtnost i Boga. I ti si hrišćanine u takvoj zabludi. Svaki dan vidiš smrt, vidiš je i na ulicama i u svojoj kući, kod stranaca i bližnjih, kod odraslih i dece, starih i mladih. Sahranio si oca ili sina; sklopio si oči svoje žene; oplakao si prijatelja i vidiš kako svi umiru, i ne veruješ da ćeš i ti umreti! Ko te to obmanjuje? Isti onaj, koji je obmanuo Adama i Evu. To djavo tajno govori u tvom srcu: Nećeš umreti. I još je dobro ako si u cvetu mladosti, ili si muškarac pun snage, ili si potpuno zdrav i krepak. Ali ti si bolestan i opterećen hiljadama stradanja. Ti si star i jednom nogom si već u grobu, i samo jednom na zemlji; ti si živi leš, smrt ti visi o vratu, i ti je se i dalje ne bojiš? Ko te to obmanjuje? Djavo, koji ti govori: Nećeš umreti. Adam je bio stvoren kao besmrtan i još je imao neko pravo da se ne boji smrti; Adam još ni na kome nije ni video smrt. I zato u tome nema ničeg čudnog ukoliko je on mislio da neće umreti. Ali ti si smrtan, ti si video druge kako umiru i nadaš se u besmrtnost. Ko te to vara?
 

Djavo, koji ti govori: Nećeš umreti. Na rečima i priznaješ da ćeš umreti, ali srcem ipak veruješ i nadaš se da nikada nećeš umreti. Ta uverenost ti pomračuje um, i ti ne vidiš veliku opasnost koja ti preti. Ta nada uvek živi u tebi i pobudjuje te da veruješ da ćeš i sutra proživeti onako kao što si proživeo danas. Sadašnjost te uverava u budućnost. Životni put ti se čini dugim, i ti ne vidiš njegov kraj, broj dana ti se čini velikim i ti ne vidiš poslednji dan; živeći danas ti veruješ da ćeš živeti uvek. Ko te to obmanjuje? Djavo, koji ti govori: Nećeš umreti. To je nesumnjivo tako, jer da razmišljaš o smrti, ostavio bi koristoljublje, uvrede i grabež, prestao bi da osudjuješ, razdavao bi milostinju, i ni sa kim se ne bi tako često susretao kao sa duhovnikom; tvoj pogled bi bio upućen ne na zemlju nego na nebo. Ti bi razmišljao samo o duši, Bogu i raju. Ali o tome malo razmišljaš ti, koji se približavaš kraju svog života, još manje razmišlja onaj koji je na njegovoj sredini, a veoma malo ili uopšte ne razmišlja onaj, ko je tek počeo da živi. Svi su znači nasledili od svojih praroditelja staru pogrešnu naviku – da vide smrt, a da je se ne boje. Nećete umreti. Da, živite, živite, radujte se, budite spokojni, jer nećete umreti kao ostali ljudi, vi ste druge prirode, vi ste stvoreni iz druge vrste. Vi ste dobili zlatnu povelju od Samog Boga o tome da će vam On darovati besmrtnost. Zaključili ste ugovor sa smrću da ona nikada neće doći da vas uzme, kako kaže prorok Isaija: «Sklopih zavet sa adom i sa smrću ugovor» (Is. 28, 15). Nećete umreti. Slepi ste vi koji govorite laž; prelešćeni ste vi koji se nadate u prazno! Vi ljudi znači umrećete.


Vi ste u svetu podigli takvu buku, da biste sebi stvorili besmrtnu slavu, ali će se vaša slava rasejati kao munja. Vi ste opteretili svoju dušu gresima da bi se obogatili, ali ćete nagi sići u zemlju, i vaše bogatstvo će preći u tudje ruke. Vi ste prezirali siromašne da biste bezmerno proširili svoje nekretnine, a ostanu vam samo četiri aršina zemlje, za grobnicu. Gde je slava, gde je vlast, gde je nega i naslada proteklog života? Sve je senka, sve je prošlo. Da li ste videli kako ptica leti u vazduhu? Ostaje li neki trag na njenom putu? Videli ste brod koji plovi morem? Da li on ostavlja neki trag iza sebe? Videli ste cveće koje raste na zemlji? Ostaje li od njih i jedan listić? Imali ste noćni san? Ostaje li nešto ujutru? To isto je i naš život kako kaže Grigorije Bogoslov: «Nestvaran san, vidjenje, koje se ne može zapamtiti, trag ptice koja leti, brod na moru, koji ne ostavlja trag, cvetić koji se na vreme pojavljuje i uskoro vene». Jedno samo ime ostaje, ime retko dobro, a uglavnom – loše; ime koje ruže uvredjeni siromasi, obmanuti prijatelji, pa čak i samo naslednici, radi kojih ste dospeli na mučenje. Neka satanska zmija govori nećete umreti, - ali vi ćete kao ljudi umreti i kao jedan od knezova pašćete. Nema ničeg toliko neospornog kao što je smrt, sve ostalo je varljivo. Želiš da putuješ; nije izvesno da li ćeš se podvrgnuti nekim opasnostima ili ćeš se srećno vratiti. Hoćeš da se obogatiš, ali možda ćeš zauvek ostati siromašan. Želiš da dobiješ počasti, ali je neizvesno da li ćeš dostići ono što želiš. Sve je neizvesno, jeftino i skupo; da li će biti rat ili mir je takodje neizvesno. Nema ničeg sigurnog, ni dobrog, ni lošeg. Sve što vidiš i čemu se nadaš nije sigurno. Sigurna je samo smrt. Hteo ili ne hteo ti ćeš svakako umreti. Zemlja si, i u zemlju ćeš otići (Post. 3, 19).


Taj prirodni tok je neumoljiv. «Ljudima je odredjeno jednom umrijeti, a potom sud» (Jevr. 9, 27). O, smrti, smrti, kako si ti gorka! Amalićanski car Agag je bio pobedjen u bitki i pao je u ruke Izrailjcima. Bilo je odredjeno, da će on svojom krvlju platiti za veliku propast koja je učinjena Božijem narodu. Silom vučen na smrt, on je sav drhteći, podigao oči i ugledao nad sobom jasan mač, uzdahnuo iz dubine srca i rekao: «Tako li si gorka smrti?» (1 Car. 15, 32). Da, gorka! Teško meni! Kada dodje taj čas, roditelji moji, braćo, prijatelji, ostavljam vas! Ženo moja, deco, više vas neću videti. Kuće moje, nekretnine, bogatstva, brižni trudovi moji, sada vas gubim. Dostojanstvo, čast, uspeh, naslada, sada vas se lišavam! Svete, ti nestaješ iz mojih očiju; živote kako si sladak; smrti kako si gorka! Predstoji mi umreti. O čemu ja razmišljam? Ja sam – ništavan, i čime se gordim? Zbog čega se sada trudim da nešto stvorim, ako ću sve to jednom ostaviti? Zašto zahtevam toliko toga u svetu, ako u njemu nisam večan. Zbog čega se toliko brinem o svom privremenom životu, a uopšte se ne brinem o besmrtnoj duši? Predstoji mi umreti? Znači, treba se pobrinuti o tome da se dobro umre. Bože moj, reci mi kraj moj; Bože moj, reci mi koliko još vremena mi ostaje da živim, da bi se pripremio, - «reci mi Gospode kraj moj i broj dana mojih» (Ps. 38, 5). To je potpuno neizvesno. Ja znam da ću umreti, ali ne znam kada. To ja ne znam, i Bog, Koji mi je otkrio toliko tajni, nije mi otkrio smrtni čas. On ga veoma brižljivo skriva od mene, uredjujući time moje spasenje, da ne bi znao vreme smrti i da bih uvek bio spreman za nju. On u Jevandjelju kaže da smrtni čas dolazi kao lopov to jest u vreme, kada ga ne očekujemo; i zbog toga treba da stražimo – zato ... budite spremni ...bdite (Mt. 24, 42 i 44). Kako je strašna ta neizvesnost smrtnog časa, o hrišćanine!
 

Dodji i vidi.
 

Razrešimo od početka jednu nedoumicu, s kojom nam se obraća sveti Vasilije Veliki, zasnovavši ga na Svetom Pismu. «Smrt nastupa, - kaže on, - kada dodje kraj života, koji je za svakoga odredjen pravednim Božijim sudom, koji unapred providja ono što je za nas najbolje». Jer je Bog odredio dužinu trajanja života svakoga čoveka i dao mu je odredjeni broj godina. On je postavio granicu, koju niko ne može da prestupi, niti da živi više ili manje od onog koliko mu je odredjeno. U tom slučaju smrt ne bi bila neizvesna – ona bi mogla da nastupi samo u vreme koje Bog odredi. Ali reči svetog Vasilija imaju drugi smisao. Dodji i vidi, da bi ih shvatio.

Što više ulja sipamo u kandilo, to ono duže treba da gori – ni više, ni manje. Kada se ulje potroši, kandilo se gasi. Ali ukoliko se kandilo prevrne i ulje prolije ili ukoliko počne da duva jak vetar, ili ako neko drugi dune, sveća može da se ugasi i pre vremena. Odstrani od kandila sve opasnosti, i ono će goreti dok bude bilo i jedne jedine kapi ulja. Isto tako i mi, prirodno treba da živimo onoliko godina koliko nam je Bog dao, - ni više, ni manje. I zaista, ako budemo živeli onako kao priroda zahteva, smrt će nastupiti kada se ispune godine koje je Bog odredio. Eto i danas se istinitim pokazuju reči nebojavljenog učitelja «smrt nastupa kada dodje kraj života». Ali koliko opasnosti vreba naš život? Bog te je stvorio kao zdravog čoveka, i prirodno ti možeš da proživiš sto godina. Ali zar pijanstvo, proždrljivost, nepotrebnost, rad i brige, tuga i uninije, toliko bolesti i stradanja zar ti ne oduzimaju pola života? Dodji i vidi. Smrt se u svetu zacarila zbog Adamovog greha, ali njeno zacarenje nije bilo nasilno. Razrušivši prirodne zakone, ona je tog časa počela da deluje sa nasiljem. Pošto Bog s radošću pogleda na Avelja i na prilog njegov, a na Kajina i na njegov prilog ne pogleda (Post. 4, 4-5), djavolska zavist je razgorela zavist i medju bratijom. Kain je pozavideo Avelju i ubio ga. Tako je Avelj umro pre Adama, sin – pre oca, mladić – pre starca; to znači da se pre prirodne smrti u svetu pojavila nasilna smrt. Kakvo zlo je u svetu izazvala djavolska zavist!


«Djavo se čuvši da će se čovek vratiti u zemlju, - kaže Zlatoust, - postarao da stvori još tužniji prizor: prizor sina, koji umire pre oca, brata, koji ubija brata, - prizor bezvremenske i nasilne smrti».
 

Bilo bi prirodno da je Avelj odmah sahranio Adama, sin – oca, mladić – starca. Ali smrt ne prati prirodu, već upotreblajvajući nasilje, nastupa pre vremena. Mnogi su trebalo da umru prirodnom smrću u dubokoj starosti, ali koliko njih je naslina smrt preduhitrila još u mladosti! Koliko njih je potopilo more, koliko njih je udario grom, koliko ljudi je poginulo u zemljotresima, i tako ih odnela bezvremena i iznenadna smrt! Pokušaj da sačuvaš život od svih tih opasnosti i tada se ne boj smrti «do ispunjenja granice života». Ali kako ga sačuvati ako je budućnost skrivena od tebe i tvoje oko ne može da je vidi? Jadni čoveče, ti se čuvaš od neprijatelja i umireš od prijatelja, bojiš se mora i toneš u jezeru, bojiš se neba (munje), i zlo te stiže na zemlji. Ti se čuvaš od onog očiglednog koje vidiš, a kako ćeš se sačuvati od onog tajnog koje ne vidiš? Lako je sačuvati se od oružja i neprijateljskih zamki, zato što osećaš opasnost i strah čini svoje. Ali kako se sačuvati od ada, kojim tajno može da te napoji ili neverna žena, koja odlazi drugome, ili tvoj nečovečni sin, kako bi dobio tvoje nasledstvo, ili tvoj sluga izdajnik, potkupljen neprijateljima? O, tako su mnogobrojne ljudske zamke! Sreća beznadežna, iznenendnost. Čuvaj se koliko hoćeš s te strane s koje se bojiš: ali će smrt doći odatle odakle je ne očekuješ. Dodji i vidi. Gedeonov sin, Avimeleh, je da bi dobio svu vlast nad Izrailjem, posle očeve smrti ubio svojih sedamdesetoro braće u jednom danu i na jednom te istom kamenu (kako kaže Sveto Pismo) i samo se najmladji brat Jonatan spasao skrivajući se od smrti. Avimeleh je ratovao protiv braće, pobedio je i seo je na presto. Bratoubica i tiranin se učvrstio na prestolu, ali se svega bojao. Bojao se mladog Jonatana, koji je tražio pogodnu priliku da bi se osvetio za krv sedamdesetoro braće; bojao se celog naroda, koji je zbog njegove tiranije osećao prema njemu odvratnost, kao prema zveri. Svuda je pažljivo posmatrao, s jedne strane se čuvao oružjem, s druge je očekivao smrt, ali je ona došla s treće i on je nije izbegao. Kada je želeo da naloži vatru, kako bi zapalio toranj, neka žena je bacila vodenični žrvanj i smrskala mu glavu. On je pao na zemlju pri poslednjem izdisaju i s gnevom u srcu prizivao svog slugu. «Brzo, - govorio mu je, - izvuci svoj mač i odseci mi glavu, da ne umrem u sramoti, da je takvog junaka ubila neka žena». Tako je Avimeleh ubijen i sahranjen. I na njegovom grobu ću napisati ono što je izrekao Sveti Duh: «Ne razume čovek vreme svoje» (Ekkl. 9, 12). Čovek ne zna kako, kada i gde će umreti. Kako je neočekivana ta smrt! I zato je strašna! Jadni, jadni grešniče, a šta ako smrt dodje kada je uopšte ne očekuješ, i to sa te strane odakle ni ne sanjaš, i zatekne te s bludnicom na postelji, s tudjom ženom u zagrljaju, s rukama punim krvi siromaha, sa savešću opterećenom tolikim nepravdama, sa srcem zatrovanim mržnjom, zatekne te potpuno nepokajanog – i ti nećeš moći da pozoveš duhovnika radi ispovesti i sveštenika radi pričešća? Nesrećni grešniče, šta će tada biti s tobom? Izgubiti život još i nije neka velika beda, jer i tako i tako treba jednom da umreš; izgubiti neku stvar i nije veliki gubitak, jer u toj stvari nije tvoje spasenje, ali je strašno izgubiti zajedno i dušu i spasenje! Nema tih suza kojima se može oplakati takva nesreća! I u takvoj opasnosti, ti spavaš bezbrižno, ideš bezbrižno, živiš bez pokajanja, i kako bar jednom ne razmisliš o tome?!
 

Gospod naš Isus Hristos se u toku Tajne Večere obratio Svojim učenicima, rekavši im: «Zaista vam kažem jedan izmedju vas izdaće Me» (Mt. 26, 21). Čuvši to, učenici su se smutili, počeli da razmišljaju, medjusobno se gledajući i pojedinačno pitati: «Da nijesam ja Gospode?» (Mt. 26, 22). Zamislite da ste svi vi koji ste ovde prisutni i koji me slušate besmrtni. Ali ako bi sišao Angeo sa neba i rekao da će jedan od vas umreti, svi vi biste se smutili, razmišljali i gledali jedan drugoga i govorili: da nisam ja Gospode? Ali stvar stoji drugačije. Medju Hristovim učenicima jednom je predstojalo da Ga izda, a svi razmišljaju. A svi vi treba da umrete, i nijedan od vas ne razmišlja i ne kaže: a da nisam to ja Gospode?


O grešni hrišćanine! Ukoliko imate zdrav razum i veru u srcu, svako od vas treba da razmisli i kaže: «Naravno, nema sumnje da ću umreti; zato treba da se pobrinem da umrem ispravivši se uz Božiju pomoć. Vreme kada ću umreti mi nije poznato: dakle ako ne znam taj čas, bolje je da se pokajem da bih uvek bio spreman». Na taj način, hrišćanine, smrt je neizbežna i neizvesna, ali ne i strašna.
Želiš li da je vidiš? Dodji i vidi. Ali najpre mi dozvoli da malo predahnem.
 

II
 

Smrt je strašna za onoga ko o njoj ne razmišlja. Postoje ljudi koji misle da su oni u svetu slični nekom velikom drveću, koje se duboko ukorenilo i čvrsto se drži za zemlju, - njihova duša ostaje čvrsto i zadugo privezana ovozemaljskim dobrima, bogatstvom, imanjem, vlašću. Kao drveće koje visoko raste u visinu, tako se i oni nadimaju u svojoj gordosti i sujeti; kao drveće koje baca daleko senku, imaju slavu, uticaj, ime. Takvo drveće se ne boji vetrova, i takvi ljudi ne razmišljaju o smrti. «I ja rekoh u dobru svom: neću posrnuti do vijeka» (Ps. 29, 7). Ali ako odjednom počne da duva jak vetar i obori drvo, pokida njegove korene, njegov vrh će pasti na zemlju, opašće svo lišće, osušiće mu se grane i biće odsečene kao drva za grejanje, i u šta će se tada pretvoriti to veliko drvo? U pepeo. Tako isto, ako dodje smrt koju ne očekuje i nije očekivao taj sujetni čovek, kada ona dodje da nispovrgne dušu koja se tako čvrsto vezala za ovaj svet, i za ovaj život, da nispovrgne u grob tako veliku gordost – kakva je to sila, kakva bol, kakva strašna stvar! A onaj ko se seća da mu predstoji da umre, seća se takodje da ne zna čas svoje smrti, i malo se udaljava od tog sveta; tako se pomalo raskidaju uze koje ga privezuju za ovaj život, priprema se, ispravlja se, očekujući ispunjenje Božije volje. I neka dodje smrt; šta će mu ona učiniti? Samo će mu zatvoriti oči da ne vidi više sujetu ovoga sveta i da više ne oplakuje njegovu bedu. Uzeće ga iz te doline plača, da bi ga prenela u krilo Avraamovo. Takva smrt nije strašna, ona je veoma prijatna – to je kao san upokojenja, kako je naziva Sveto Pismo, i blaženi prelazak iz ovog nesrećnog života u Carstvo Nebesko.

Dakle, hrišćanine, sva suština se sastoji u tome da se uvek sećaš smrti, da bi dobro živeo, a još bolje umro. Hoćeš da ti kažem kako da to uradiš? Dodji i vidi. Atinjanin Demosten je želeo da postane orator, ali mu je za to smetala njegova priroda, pošto je u vreme svojih govora pravio takve ružne pokrete, da je izazivao smeh kod slušalaca. Šta je uradio taj blagorazumni čovek? Shvatio je da trud i prilježnost pobedjuju prirodu. Zbog toga je napola obrijao glavu da ne bi imao mogućnosti da izlazi na trg i da se uopšte pokazuje pred ljudima. Zatvorio se u zemunicu koju je sam napravio, i sav se predao bavljenju oratorskom veštinom; postavio je ispred sebe ogledalo i pažljivo pratio sve svoje pokrete; okačio je iznad sebe isukan mač, da bi mu bockao ramena, koje je imao običaj da podiže na neobičan način u vreme govora. S takvim naporima on je tokom vremena ispravio svoje fizičke nedostatke i postao poznati orator, slava govornika i pohvala Grčke. Takvu stvar savetujem i tebi hrišćanine: zla priroda, loš karakter ili navika te vuku na put pogibje. Ako želiš da ispraviš zlo, obrij pola glave, to jest odbaci ako ne možeš sve onda barem polovinu nepotrebnih briga o svetu i životu, i svaki dan se zatvori u svoju sobu na jedan sat, moleći se sam Bogu, i posle molitve reci samom sebi: ja ću jednom umreti; to je neosporno. Neka ti to bude ogledalo u koje gledaš, ta izreka da si zemlja i da ćeš se u zemlju vratiti, - time ćeš smiriti gordo preuznošenje svoga tela. «Nedaleko od tebe, - kaže sveti Vasilije Veliki, - je podsećanje na neophodnost da se smiriš, spusti pogled i sav tvoj gnev će splasnuti». Ja moram umreti, ali ne znam kada. To je neizvesno. Možda danas, možda sutra, a možda ovog trena. To i jeste taj isukani mač, koji visi nad tvojim ramenima i zadržava te u strahu Božijem, i ne dozvoljava ti da grešiš. Eto tako ćeš se ispraviti i biti pravedan u ovom životu, i postaćeš svet posle smrti. O kako je u životu jak lek to sećanje na smrt!

Plač duše
«...u ovu noć će dušu tvoju uzeti od tebe», Lk. 12, 20.

Duša moja tuguje i plače,
Zbog toga što ne živim tako:
Živim ne po Bogu, već druk'če,
Kako mi šapće lukavi vrag.
Duša moja stremi k Nebu,
A telo je vuče u blato,
Da se o jedinom potrebnom
Ona brinula ne bi.
O Gospode kakav sam ja grešnik!
Tebe ustima samo molim
I svetlost Tvoja nevečernja, neprolazna
Prolazi pored mene. Bojim se
Da ostanem priklonjen zemlji
U životnoj sumračnoj šumi.
I drhtim: a odjednom k Prestolu
Danas dušu će odneti!



Kraj



Sveti Ilija (Minjatij)


preuzeto sa http://www.pravoslavie.ru/put/070223094842
prevod sa ruskog dr Radmila Maksimovic

Pročitano: 3771 puta