MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MITROPOLIT PORFIRIJE: PROBUDIMO U SEBI VERU, A ONDA ĆE OJAČATI I NADA



 

Njegovo Viskopreosveštenstvo Mitropolit zagrebačko-ljubljanski dr Porfirije načalstovao je 29. marta 2020. godine, u nedelju četvrtu svete Četrdesetnice, svetom Liturgijom u paraklisu Svetog Save na Svetom Duhu.

 

U besedi posle čitanja odeljka iz Jevanđelja po Marku, Mitropolit je između ostallog istakao:

 

„Draga braćo i sestre, jedan od razloga što danas služimo Liturgiju ovde jeste i činjenica da je naš hram Preobraženja Gospodnjeg do te mere uništen da ne samo da ne može da se služi u njemu, nego je zabranjeno i da se ulazi u njega. Ali iskustvo pustinje jeste iskustvo samoga Gospoda našega Isusa Hrista u pustinji, a pre njega svetog Jovana Krstitelja, a posle toga i to iskustvo Gospodnje pretočeno i produženo u sve vekove do naših dana, kroz iskustvo mnogih podvižnika i svetitelja. Iskustvo pobede, iskustvo nade! Upravo onako kako je apostol Pavle blagovestio, blagovesteći pre mnogo vekova Jevrejima, da Bog nikada neće prevariti, nemoguće je da Bog prevari, da bismo imali moćnu utjehu mi koji smo pribjegli da se držimo nade koja je pred nama; Nju imamo kao kotvu duše, čvrstu i pouzdanu, koja ulazi unutar iza zavjese, gde kao preteča za nas uđe Isus, postavši Prvosveštenik vavek po činu Melhisedekovu. (Jev 6, 18-20)

 

Imamo nadu u Gospoda i znamo da su sva iskušenja samo oblačak koji će zasigurno proći. A i ovo iskušenje jeste taj oblačak. Jeste iskušenje, nije to Božja kazna kako su neki skloni neki da govore, ali jeste izraz Božje brige za našu dušu i naše spasenje. I u kontekstu te svoje brige o nama Gospod nam upućuje razne poučne mere. On je naš pedagog, i svojom pedagogijom ponekad nas čuva da ne posrnemo toliko daleko da ne dolazi u opasnost naše spasenje, a ponekad svojom pedagogijom ima nameru da nas vrati sebi ali i da mi dođemo sebi. Ima nameru da nam pomogne, da ako smo se izgubili u brigama ovoga sveta, i kad ovaj svet počinje da vlada nama, da nas podseti na to šta je važno, a šta nije važno, da nam da šansu da razlučimo bitne svari od nebitnih, za smisao i suštinu našega postojanja.

 

Vera je osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih (Jev 11, 1) i zato, braćo i sestre, i današnje Jevanđelje koje smo čuli jeste Jevanđelje o veri, jer je vera i potvrda onih stvari koje i ne vidimo. Mi verujemo u Isusa Hrista, Sina Božjeg, raspetog i vaskrslog. Verujemo ne zato što nam Bog na silu nameće sebe i zato što moramo da verujemo. Verujemo zato što hoćemo, i ako hoćete, veruje onaj koji hoće. Mnogima je miliji život u sladostima ovoga sveta. Mnogima je teško da bilo šta otkinu od sebe. Mnogima je teško da se liše bilo čega, pa im je onda komfornije da ne veruju, to jest izabrali su da ne veruju a onda pokušavaju da ovekoveče tu svoju prolaznu radost i slabost. Misle da mogu da to postane večno. Svi znamo upravo kroz Otkrivenu Tajnu Krsta i Vaskrsenja, da sve što imamo, sve smo dobili i da zato nemamo razloga da se hvalimo sa onim što nije naše i što smo dobili. Ali sve smo dobili da iskupimo. Iskupljujte vreme! To je poruka koju nam upućuje Crkva. Sve što smo dobili, dobili smo da ispunimo verom. Da osmislimo verom. Zašto? Zato što je kroz našu veru prisutna i blagodat Božja, prisutan je Bog među nama, a On je taj koji osmišljava sve i sva. Bez Njega sve je prazno i besmisleno, hteli mi to da prihvatimo ili ne. Pre ili kasnije se to pokazuje. Često hoćemo da svoju snagu, svoj autoritet i smisao svoga postojanja crpemo u prolaznim vrednostima. A onda bivamo na kraju ismejani, jer zaista sve oko nas je prolazno, a što je najtragičnije i mi smo prolazni, to jest postoji kraj, koji u suštini nije kraj, nego je nova stranica, korak u novu realnost, gde više nijedno pravilo od ovoga sveta, koje je izvan Krsta i vaskrsenja Hristovog ne važi. Ni jedno pravilo koje ne podrazuva, krstoliku ljubav, temelj našeg postojanja, ljubav prema Hristu i ljubav prema drugim ljudima, tamo nema nikakvog značaja...

 

...Postom i molitvom, braćo i sestre, pobeđuje se pustinja ovoga života i osmišljava svaki kutak našega postojanja, jer post i molitva kao uostalom što i jeste i sadržaj ove Četrdesetnice, se nizvodi blagodat Božja među nas. Postom i molitvom se Gospod oprisutnjuje među nama. A tamo gde je Gospod, tamo je već ne samo zdravlje, nego i Carstvo nebesko. Tamo smo i mi zajedno sa Njim, preobraženi, tamo smo i mi zajedno sa njim pobedili svet, pobedili greh i zlo. Potrebna je iz dubine naše duše, istinska molitva koja prožima čitavo naše biće, svaku našu poru, naše kosti, um i srce. Molitva, koja je svojevrsni vapaj, ali istovremeno zemljotres čitavog našeg bića i našeg postojanja. Molitva koja je potpuno predavanje Hristu! Molitva koja znači da je On u našim životima na prvom mestu. A i post je neraskidivo povezan sa molitvom. Na to nas podseća i svetitelj kome je današnja nedelja posvećena, Sveti Jovan Lestvičnik. Post je askeza koja je način našega postojanja. Post i askeza koji su lišavanje, odricanje, ali lišavanje i odricanje od egoizma, od samoljublja! Post u odnosu na tvarnu prirodu, kao rešenje svih ekoloških problema i kao izmirenje sa prirodom. Jer priroda nam se sveti! Zašto? Zato što je zloupotrebljavamo. Zato što remetimo harmoniju i poredak prirode. Zato što hoćemo mi da stvaramo prirodu! A zapravo treba da je lišimo svoje gramzivosti, svoje pohlepe. Da je lišimo trovanja sobom, grehom i zlom koji postoje u nama. Priroda nam je data kao dar i blagoslov ne da mi uspostavljajući poredak u prirodi, zapravo svojim intervencijama kvarimo je, nego da uspostavimo poredak u sebi. Ne možemo mi očistiti, ni urediti ni nebo, ni zemlju, ni vodu, ako pre toga nismo očistili sebe. Naprotiv, ako neprestano ne budemo askezom i postom, oplođenim molitvom, čistili sebe, uspostavljali poredak u sebi, onda ćemo zasigurno svojom disharmonijom zagađivati prirodu, a ona će nam se svetiti. I naravno, post je skopčan sa našim odnosom sa bližnjima. Lišavati sebe egoizma, samoljublja, gordosti. Lišavati se u korist drugoga! Pokazivati ljubav, ne socijalnom distancom. Ne dopada mi se ta reč, koja možda ima za cilj dobro i čiji je cilj možda ispravan u ove dane kada svi trpimo iskušnje pandemije korona virusom, pa se preporučuje da budemo udaljeni jedni od drugih. Fizički udaljeni na dva, tri ili koliko god treba metara. Ali to nije socijalna distanca, to je telesna udaljenost. Ma koliko bili udaljeni fizički jedni od drugih, jedni na jednom polu zemljine lopte, drugi na drugom, u Hristu i Hristom treba da budemo jedinstveni, treba da budemo zajedno. To je, braćo i sestre, smisao posta. I o čuda, evo i čuda, koje nam u ovoj priči saopštava Jevanđelist Marko, ali čuda koje nije nasilje nad našim umom i srcem. Čuda koje nam se ne nameće spolja! Jer čudo uvek postoji. Tamo gde je Gospod tamo je čudo već izvršeno. Samo je stvar da li ćemo mi to čudo usvojiti. Jer Gospod hoće našu slobodu, našu saradnju. A naša sloboda i saradnja se projavljuju upravo kroz molitvu i veru, veru u Krst Hristov! On je snaga i sila! On je pobeda! Krst Hristov je taj koji čudotvori, jer je na njemu raspet Gospod koji vaskrsava, a i nas poziva da se zajedno sa njim raspnemo, kako bismo postali učesnici vaskrsenja Njegovog....

 

I sada ono najvažnije; kada razmišljamo o Crkvi, o našem poslanju, kada razmišljamo o svesvtim tajnama: „duhovno dokazujući duhovnim“. A mi smo se srozali na nivo da duhovno dokazujemo svojom logikom, i to ne čak logikom najuzvišenijih umova ljudske istorije, nego svojom ličnom logikom, pojedinačnom, ostrašćenom, greholjubivom, gordeljivom. Logikom koja hoće da se dopadne svetu! Logikom koja podilazi našim slabostima! Crkva u svakom vremenu i u svakom prostoru postoji da bi svedočila raspetog i Vaskrslog Hrista, pobedu nad smrću! Naravno, Crkva po definiciji oduvek i pre svih je dužna upravo po primeru današnjeg silaska sa gore Tavor među narod koji strada, i ima potrebu za Gospodom, da bude tamo gde je margina, da razume sve, da uzme u obzir svaku ideju, svako učenje, sva dostignuća, da bi svim tim idejama, dostignućima, ostvarenjima, uspesima i pregnućima dala svoj pečat i večni smisao. Pa ko će, ako neće Crkva!

 

Još jedanput upravo u atmosferi Krsta i Vaskrsenja Gospodnjeg, potsećajući se na iskušenja u kojima se svi nalazimo, a mi dodatno ovde sa iskušenjima posledica zemljotresa, probudimo u sebi veru, a onda će se ojačati i nada. I molimo se Bogu za sve one koji se žrtvuju, žrtvuju svoje živote: lekare, medicinsko osoblje da pomognu svima nama. Koristim ovu priliku, takođe, da iskažem molitvenu podršku pre svega ovde u Zagrebu braći katolicima, koji su imali ogromna oštećenja na svojim hramovima i zgradama. Mnogo veća nego mi! Verujemo, da ako duhom budemo svi zdravi, i ako plod duha, ono što je kultura duhovna koja se između ostalog vidi i u arhitekturi i slikarstvu da će biti obnovljeno i da će biti unapređeno. I takođe podsećam sve naše vernike da u ovom periodu stradanja i nade ali i radosti duhovne, za sve svoje duhovne potrebe obrate se telefonskim putem sveštenicima, i unutarnje i individualne i potrebe koje se tiču svetoga Pričešća kako bi smo se adekvatno organizovali, poštujući apsolutno sva pravila i sve odluke koje je Vlada naša donela ovde, odluke koje, budimo uvereni, nisu donete lako i jednostavno, odluke koje ni na koji način nemaju za cilj da ograničavaju našu suštnisku i unutrašnju slobodu, nego odluke koje ako budemo poštavali siguran sam da će nas dovesti što pre u normalno funkcionisanje. Daj nam Gospode molitve istinske, nežne, tople! Molimo se Gospodu našem i Spasitelju našem, Lekaru duša i tela naših! Daj nam Gospode i vere, makar vere koja kaže pomozi mome neverju! Ali pre svega ma koliko bili kolebljivi, i u molitvi i u veri, daj nam da istrajemo na Tvom putu koji je Put u večnost! Večnost koja počinje ovde i sada, ali nastavlja se u Carstvu Božjem i u vekove vekova, amin!

 

 

 

Pročitano: 1560 puta