MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SVETA LITURGIJA I PARASTOS ZA OCA GAVRILA U MANASTIRU LEPAVINI



 

U subotu, 13. aprila, na dan svetog sveštenomučenika Ipatija Gangrijskog, u manastiru Lepavini odslužena je Sveta liturgija, a potom i parastos za pokoj duše blaženopočivšeg arhimandrita Gavrila (Vučkovića), igumana, duhovnika, misionara i više od 40 godina nastojatelja lepavinskog manastira. 

 

 

Svetu liturgiju su služili jeromonah Vasilije (Srbljan), sabrat svete obitelji lepavinske, i jereji Mihajlo Žikić iz Zagreba, Radovan Dimitrić iz Koprivnice i Branislav Todorović iz Velikog Poganca.

 

Parastos za pokoj duše oca Gavrila, dvije godine od njegovog usnuća u Gospodu,  služio je Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit zagrebačko-ljubljanski g. Porfirije sa prisutnim sveštenicima. Odmah po završetku parastosa održan je i pomen na grobu oca Gavrila. 

 

 

U svojoj besjedi, izgovorenoj poslije parastosa pred duhovnim čedima i poštovaocima oca Gavrila Lepavinskog, koji su se od Beča preko Banjaluke do Beograda okupili u lepavinskom hramu, Visokopreosvećeni Mitropolit je rekao: „Braćo i sestre, sabrali smo se danas u ovoj svetoj obitelji, na ovom svetom mestu, pre svega da se Bogu pomolimo, da učestvujemo u Svetoj liturgiji, a onda i da izvršimo pomen za upokojenje duše usopšeg raba Božjeg, oca i saslužitelja našeg arhimandrita Gavrila. Sabrali smo se da se pomolimo za dušu njegovu, ali siguran sam u isto vreme da njegova molitva i njegovo zastupništvo pred Bogom je nešto što je i molitva za nas. Tako da sa jedne strane moleći se za njegovo upokojenje, da mu Gospod podari Carstvo Nebesko i lepotu večnog života, u isto vreme se pomolimo da se otac Gavrilo za nas moli. Jer, siguran sam da mnogi među nama njegovu molitvu, podršku i zastupništvo pred Bogom sigurno osećaju. 

 

 

Čovek nije stvoren da ima jedan početak i jedan kraj, pa onda drugi početak i drugi kraj. Svi smo stvoreni za večnost. Zato biološka granica, koja jeste tačka našeg odlaska iz ovoga sveta, nije istovremeno kraj i konac našeg postojanja. Mi smo stvoreni jedanput, iz nebića pozvani u biće, a da bismo u večnosti postojali. Tako da granica između ovoga i onoga sveta postoji samo prividno. Za sve nas koji u Crkvi Hristovoj živimo i koji očima vere vidimo i poznajemo Boga, znamo da nema nikakve granice između istorije i večnosti. I ako postoji mogućnost da tu činjenicu spoznamo na pravi, autentičan način, onda nema boljeg perioda od perioda Velikog posta, od krsnovaskrsne borbe i podviga, koji nas kroz pučinu naših životnih iskušenja, nedaća i nevolja, često padova i greha koji činimo, ipak blagodaću Božjom vodi onom što je smisao i cilj našeg postojanja, a to je susret – i ne samo susret nego uspostavljanje tesne, organske zajednice – sa Vaskrslim Hristom. Vaskrsli Hristos, Sin Božji, Bogočovek, Koji u Sebi otkriva punu božansku prirodu, pokazuje nam zašto smo stvoreni i koji je smisao našega postojanja. On dolazi u svet i ostaje u Crkvi Svojoj zauvek sa nama da bi pobedio smrt, da bi pokazao da postoje vrata i postoji put da ovaj naš život bude život ispunjen smislom, da već ovde i sada spoznamo u svoj punoći tu tajnu koja se zove Hristos među nama, a koja u isto vreme znači i večnost u nama i mi u večnosti. Sve to, naravno, u Crkvi i kroz Crkvu Hristovu. Zato i ovaj pomen koji smo sada izvršili nije ništa drugo nego svedočenje te tajne…“

 

Narednog dana, u petu nedjelju Velikog posta, na praznik prepodobne Marije Egipćanke, manastir je posjetilo više od trideset hodočasnika iz Gradiške, zajedno sa svojim parosima o. Daliborom Simunovićem i o. Ljubišom Pejanićem. 

 

Svetu liturgiju su služili jeromonah Vasilije (Srbljan) i jerej Đorđe Filipović, paroh križevački.

 

 

Veliki broj vjernika se ispovijedio i pričestio Najsvetijim Hristovom Tajnama.

 

Poslije posluženja, pročitan je moleban za zdravlje pred čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske.

 

 

Kao i u subotu, za sav sabrani narod Božji pripremljena je trpeza ljubavi, trudom i ljubavlju manastirskih saradnika.     

 

Pročitano: 848 puta