MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

OTAC ANDREJ FILIPS: PODARIMO DECI SMISAO ZA LEPOTU



 

 

Postoji nevidljiv, ali stvarni svet božanskog poretka i lepote, koji je veoma blizu i sve nas dodiruje, u kome obitavaju duhovi, čija je misija da donese poredak i lepotu svakoj smrtnoj duši koja ka tome teži… Uzvišena poezija teče kao svetlost iz Izvora svake svetlosti, tog Cara Koji nam daje da spoznamo ono što je carsko, da napredujemo u Njegovoj mudrosti, da se krećemo pod okriljem Njegovog veličanstva u Čijoj lepoti, ako joj težimo, možemo da obitavamo. Njegovi putevi su putevi svetlosti, On je udostojio ovaj svet da spozna mali deo mudrosti, lepote i sile koje se svakodnevno umnožavaju u Raju.“

Džon Mejsfild (1878-1967), „Poezija“

 

 

Postoje ljudi koji su tako blagosloveni pobožnošću svojih predaka i roditelja da čak i u ranom detinjstvu imaju osećaj za unutarnju lepotu i koji su svesni da je ljudska sudbina božanska. Prvenstveni primer je Presveta Djeva. Kad joj je bilo tri godine, otišla da živi u Jerusalimskom hramu. Međutim, poznati su nam i mnogi primeri svete dece ili svetitelja koji su još kao deca stupili u manastire i razumeli lepotu Liturgije, koja je inače odraz unutarnje lepote Božje svetosti.

 

Takva duhovna osetljivost i sozercateljnost veoma su retki. Danas većina dece nema mnogo smisla ni za spoljašnju, a kamoli za unutarnju lepotu. Bilo kako bilo, moguće je naučiti svako dete kako da stekne osećaj za spoljašnju lepotu. To je od velike važnosti u savremenom društvu, koje je uzvisilo kult ružnoće. Današnji kult ružnoće mnogi opravdavaju tvrdnjama da on naprosto odražava stvarnost. Iako je zaista odraz najcrnje realnosti, ekstremnih oblika ljudske grešnosti i nepokajanosti, ipak ne odražava stvarnost u globalu, a posebno ne odražava ono što je zaista uzvišeno i plemenito u čovekovoj prirodi, njegove duhovne i religiozne idale. Poezija, idealizam, otmenost, prefinjenost i nežnost danas su svrstani u kategoriju zastarelih stvari i onih koje su predmet poruge. Realno govoreći, suvremeni kult ružnoće ne odražava stvarnost, već prosto svodi čovečanstvo na jedan beslovesni nivo, na nivo najnižeg zajedničkog imenioca.

 

Tako je, čak pre osamdeset godina ruski filozof Sergije Bulgakov nazvao „modernu“ umetnost „lešom lepote“. Isti termin se može s pravom upotrebiti za veći deo moderne muzike, vajarstva, književnosti, arhitekture i mode. Isto važi i za većinu savremenih televizijskih programa, muzike i kompjuterskih igrica, u kojima je rasprostranjena upotreba pogrdnih reči, razvrata i nasilja.*

 

Kult ružnoće formira današnje standarde. Standardni glavni junaci koje gledaju današnja deca su čudovišta, vanzemaljci ili demoni imaginarne naučnofantastične budućnosti ili slični demonski likovi iz stvarne paganske prošlosti. Što se toga tiče, paganska prošlost je isplivala na površinu, bilo kroz interesovanje za japanska čudovišta, kineske zmajeve ili sujeverje (feng-šui), afričku plemensku umetnost i maske, indijska božanstva i bude, germansku mitologiju, keltski spiritizam, egipatske mumije i sfinge, ili kroz interesovanje za okrutne grčke i rimske mitove.

 

Kakav obrazac spoljašnje lepote današnji roditelji mogu da ponude svojoj deci kao alternativu i protivotrov savremenom kultu ružnoće?

 

Prvo, vrlo je lako naučiti decu prirodnoj lepoti, lepoti beskonačne raznolikosti u svetu prirode koja nas okružuje. Na primer, čak i otac i majka koji žive u stanu u velikom gradu i nemaju baštu mogu da odvedu svoju decu u park i da im pokažu cveće i leptire, prolećne pupoljke i jesenje lišće, da im ukažu na lepotu oblaka i zvezda, izazak i zalazak sunca. Drugi će možda moći da odvedu decu na selo, u nacionalni park ili na more i da im pokažu lepotu brda i jezera, šuma i livada. Ovde je važno da se ne padne u zamku obožavanja prirode, zamku koja je ustvari idolopoklonstvo, tojest obožavanje lepote prirode radi nje same. Ova zamka, pri kojoj se zaboravlja da je priroda sada u palom stanju, može čoveka da odvede u pagansku ideologiju o zaštiti životne sredine i u njene obrede.

 

Drugo, decu treba učiti lepoti ljudskog stvaralaštva, lepoti muzike, književnosti, slikarstva, vajarstva i drugim oblicima čovekove kreativnosti, koja se na grčkom jeziku naziva poezijom. Na primer, očevi i majke mogu da povedu svoju decu na izložbu, u galeriju, muzej, na koncert ili u drugi grad. Ako to nije moguće, mogu jednostavno da daju svojoj deci lepe slike iz časopisa koje ona mogu seći i lepiti u svesku. Ovde je važno ne upasti u zamku estetizma, zamku koja je ustvari idolopoklonstvo, tojest obožavanje lepote ljudskog stvaralaštva radi nje same. Ova zamka, pri kojoj se zaboravlja da je ljudsko stvaralaštvo nesavršeno, može čoveka da odvede u elitistički snobizam, sujetu i gordost.

 

Treće, decu je moguće učiti moralnoj lepoti, lepoti moralnih ljudskih odnosa. Naprimer, međusobna ljubav oca i majke i njihova ljubav prema deci može da im pruži doživotni primer požrtvovanja za bližnje. Ako ne dobiju takav primer, kao što je čest slučaj u današnjem svetu, u kojem nije na ceni ulaganje truda u samousavršavanje i odricanje u korist bližnjega, i ako usledi razvod roditelja, deca će odrasti u moralnoj bedi i lako postati duševno neuravnotežena. Ovde je važno ne upasti u zamku obožavanja svojih predaka, što je ustvari idolopoklonstvo, tojest obožavanje predaka radi njih samih. Ova zamka, pri kojoj se zaboravlja da su naši roditelji samo deo tvorevine, a ne i sami tvorci, može odvesti u odbacivanje Boga Tvorca.

 

Najzad, u ovakvom poretku, počev od prirodne lepote pa preko lepote koju je čovek stvorio i sve do moralne lepote, deca ne samo da mogu da nauče da cene spoljašnju lepotu, već i da se nauče unutarnjoj ili duhovnoj lepoti, koja inače prevazilazi spoljašnju i koja je daleko uzvišenija. Jer, iako spoljašnja lepota postoji u svetu, ona je samo odraz daleko uzvišenije unutarnje ili duhovne lepote, lepote svetosti, lepote Božje. Svaka lepota u svom svetu, ma koliko prefinjena, samo je slika i senka savršene lepote, lepote Božanskog Prototipa i Tvorca. Kao što je pesnik napisao:

 

Ako u ovom Bogom stvorenom svetu lepote ima

I pored greha i smrti upliva,

Kakva li će tek prelepa, nenadmašna,

Biti naselja rajska

Džejms Montgomeri (1771-1854) „Zemlja je puna dobrote Božje“

 

 

*Uporedite današnje filmove sa sledećim: „Zabranjena je upotreba pogrdnih reči, gesta, navoda, pesama, šala ili bilo kakvog nagoveštaja svega toga. Strasne scene ne treba uvoditi ako ne predstavljaju suštinu zapleta. U opštem slučaju, strasne scene treba prikazati tako da ne nadražuju niska telesna čula… Nijedan film ne sme da ismeva bilo koju religiju ili veru. Karakter religioznih služitelja se ne sme ismevati ili biti prikazan kao zao. Verski obredi se moraju prikazati pažljivo i s poštovanjem“ (iz Etičkog kodeksa koji su usvojili filmski producenti i distributeri Amerike 31. marta 1930.)

 

 

Staranje o najdragocenijem blagu, Manastir Svetog arhangela Mihaila, Prevlaka 2011. 

 

Pročitano: 541 puta