MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ZAVET SVETOJ PETKI



 

Otac mi je bio sveštenik, a majku sam izgubila u petnaestoj godini. Tada sam se preselila u Beograd, udala se i ubrzo rodila devojčicu. I pored toga što sam verovala u Boga, nisam odlazila u crkvu. Nisam shvatala da treba da pođem u crkvu.

 

U proleće 1972. me je odjednom strahovito zabolela glava. Ti bolovi su bili tako jaki da ne znam kako bih to opisala. Nisam smela da stavim glavu na jastuk, niti da i najmanje dodirnem svoju kosu. Zbog toga sam pet noći presedela bez sna, okružena jastucima, a ruke su mi se ohladile i pojedine delove tela uopšte nisam osećala. Za sve to vreme iznad glave mi je stajala velika ikona Svete Petke. Od početka bolesti svakog dana sam joj se povremeno molila da ozdravim, a naročito zbog malog deteta, koje mi je prilazilo i pitalo kako sam.

 

Tih dana su me muž, brat i rođaci po nekoliko puta vozili na preglede po svim beogradskim bolnicama, čak i noću. Svi rezultati pregleda su bili normalni izuzev niskog pritiska. Ja sam, međutim, osećala da nastupa smrt i tada me uhvatio strah. U jednom trenutku toga straha, okrenula sam se ikoni Svete Petke, sklopila ruke, zaplakala i dala zavet, mada i nisam znala šta je to. Rekla sam: „Sveta Petko, pomozi mi da ozdravim radi svog deteta; postiću svakog petka, dolaziću svakog petka k tebi, izuzev kada sam na putu, ili ako zbog nesrećnog slučaja ili bolesti budem sprečena, ali ću svoje nadoknaditi, neću raditi petkom i slaviću te, Božija svetiteljko, dok sam živa“. Kada sam ovo izrekla, nije prošlo ni dva sata, a ja sam spustila glavu na jastuk bez bolova. Gledala sam u ikonu Svete Petke i govorila: „Sveta Petko, ako ovo ne ispunim usmrti me. Biću ti verna do kraja života!

 

Kada sam osetila da mi je bolje, pozvala sam muža da mi pozove taksi da idem lekaru. On je rekao: „Malopre si bila“. Ja sam ga tada slagala da mi nije dobro i da moram ponovo da idem, ali sam rešila da idem u crkvu Svete Petke, za koju sam znala da je na Kalemegdanu, ali u kojoj do tada nisam bila. Međutim, taksista je tačno znao gde se nalazi i, pošto sam još bila slaba, dopratio me je do crkve. Zamolila sam ga da me sačeka i vrati kući. Svešteniku koji se tu našao ispričala sam o svojoj bolesti i zavetu, a on mi je rekao da je dobro što sam došla na vreme i da sam se dobro zavetovala. Očitao mi je molitvu za zdravlje i rekao da, ako budem verna Svetoj Petki, ona će me sigurno isceliti.

 

Kada sam se vratila kući, osećala sam još neku malu slabost, ali više nisam imala potrebe da legnem u postelju. Muž se iznenadio što više ne ležim, jer sam do tada bila težak bolesnik. Pošto sam se osećala dobro, posle dvadeset dana me je poslao sa detetom na oporavak u Vrnjačku Banju. U to vreme sam stalno spavala sa malom ikonom Svete Petke u ruci i molila sam se. Ona mi je jedne noći došla u snu, kao živa, i rekla: „Ima me i mogu ti pomoći, zato što si verna, uzela sam te pod svoje“. Potom je nestala. Od tada stalno dolazim u crkvu ovde na Kalemegdanu, i držim sve ono što sam se zavetovala.

 

Možda je još zanimljivo da kažem da sam se rodila na Svetu Petku, 14/27. oktobra, da od 1972. godine slavim nju kao slavu, da sam od tada zavolela sve svetitelje i da sada, u svojoj sobi, imam mnogo ikona.

 

Petra Papica, Beograd

 

 

Čuda Božija u XX veku, Beograd 2004, „Pravoslavni misionar“ 5/1985

 

Pročitano: 737 puta