MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Sveti Vasilije Veliki kaže: „Čovek se ne može približiti poznanju istine dok mu je srce uznemireno“. Moramo, zato, izbegavati sve što nam uzburkuje srce, izaziva smetenost, uzbuđuje nas, ostrašćuje ili uznemirava. Moramo se što je moguće više osloboditi od svake brige i bavljenja sujetnim stvarima. Kada služimo Gospodu, ne smemo se brinuti i uznemiravati za mnogo, već vazda držati na umu da je samo jedno potrebno (Lk 10,41).

Da bismo se okupali, potrebno je prvo da svučemo sa sebe odeću. Tako je i sa srcem: ono se mora osloboditi od spoljnjeg, svetovnog omotača, da bi Onaj koji omiva srca imao k njemu slobodan pristup. Blagorodni sunčevi zraci ne mogu dopreti do kože ukoliko prvo ne razotkrijemo i ne skinemo odeću sa sebe. Tako je i sa isceljujućom i životodavnom silom Duha.

Svuci, dakle, odeću. Uskraćuj sebi sve što doprinosi uživanju, udobnosti i zabavi, sve što uljuljkuje i mazi čula, ali tako da niko oko tebe to ne primeti. Koji nije sa mnom, protiv mene je (Mt 12,30), ono što se ne izgradi, ruši se. Sljušti sa sebe svoje svakodnevne potrebe i navike društvenog ponašanja. Učini to tiho, neupadljivo, sa čvrstom namerom, ne isuviše naglo, ali temeljito. Postepeno odseci što je moguće više uza koje te vezuju za spoljni svet: pozive, koncerte, ličnu svojinu, a naročito sve što je u svijetu: pohotu tjelesnu i pohotu očiju, i nadmenost življenja, jer sve to nije od Oca, nego je od svijeta (1 Jn 2,16).

Šta je, dakle, svet? Ne treba da zamišljaš svet kao nešto grešno, niti kao nešto opipljivo. Svet je, objašnjava sv. Makarije Egipatski, omotač sačinjen od tamnih plamenova koji okružuju srce i odsecaju ga od Drveta Života. Svet je sve ono što nas zarobljava zadovoljavanjem naših čula, onaj deo nas koji nije poznao Boga (Jn 17,25)

Prema tome, svetu pripadaju naše želje i poriv. Sveti Isak Sirin ih nabraja ovako: sklonost ka bogatstvu, sticanju i posedovanju raznih stvari; nagon za telesnim uživanjima; težnja za počastima, koja je koren zavidljivosti; želja da se osvaja i da se odlučuje; gordeljivost zbog slave koju donosi vlast; sklonost ka doterivanju i dopadanju; potreba za pohvalama; briga za telesno blagostanje. 

Sve to je svet, i sve se te želje na varljiv način mešaju i sjedinjuju u nama kako bi nas zarobile teškim okovima.

Ako želiš da se oslobodiš tih okova, posmatraj sebe u svetlu navedenih želja i jasno ćeš videti protiv čega sve moraš da se boriš da bi se približio Bogu. Jer, prijateljstvo prema svijetu je neprijateljstvo prema Bogu i koji hoće svijetu prijatelj da bude, neprijatelj Božji postaje (Jak 4,4). Širok pogled sa vrha planine se postiže samo ako se napusti uzana dolina i sa uživanja i svetske stvari vezane za nju. Niko ne može dva gospodara da služiti (Mt 6,24), i nemoguće je prebivati u isto vreme na vrhu planine i u njenom podnožju.

Da bi sebi olakšao penjanje na toj uzbrdici i da bi lakše odbacio svoj teški teret, često postavljaj sebi ovakva pitanja: idem li ja na ovaj koncert, ili u bioskop, zarad dobra bližnjega svoga, ili zarad moga uživanja? Da li na ovoj koktel-zabavi i ja uistinu razapinjem svoj plot? Ako odem na ovo turističko putovanje, ili ako kupim tu i tu stvar, jesam li time rasprodao svoje imanje i podelio siromasima? Da li iznuravam svoje tijelo i savlađujem ga (1 Kor 9,27) time što ću se izvaliti na kauč da pročitam novine? Pitanja se mogu menjati i dodavati nova već prema tvojim navikama i njihovom odnosu prema onome što nam nalaže Sveto Jevanđelje. U svako vreme imaj na umu da onaj koji je vjeran u najmanjem i u mnogom je vjeran (Lk 16,10). Ne boj se bola koji prati ovu borbu, on ti pomaže da se uzdigneš iz uske doline u kojoj si živeo ugađajući čulima, čineći volju tela i pomisli (Ef 2,3).

Takva pitanja postavljaj samome sebi bez milosti, stalno i bez prestanka. Ali pazi: postavljaj ih jedino sebi, a nikada, čak ni u mislima, drugome. Čim takvo pitanje usmeriš od sebe, bližnjemu tvome, umesto ka sebi, ti si sebe stavio u položaj sudije, a samim tim si odmah i sebe osudio. Oteo si sam sebi ono što si trudom i uzdržavanjem zadobio, načinio si jedan korak napred, ali deset unazad. Tada imaš razloga da plačeš nad svojom tvrdoglavošću, nad neuspehom da se popraviš, nad svojom gordošću.

Tit Koliander „Put podvižnika“, Beograd 2000.