MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

KADA ČOVEK POSTAJE „DUŠA ŽIVA“ – ZAČEĆEM ILI KASNIJE



 

(…) Rekli smo da ćemo govoriti opširnije o učenju Crkve o odušenosti (oživotvorenju) ploda (embriona) od samog njegovog začeća. Kao što je poznato, Gospod Hristos, postavši čovek, prošao je sve stepene ljudske prirode, slično nama, sa izuzetkom besemenog Njegovog začeća i Njegove bezgrešnosti. 

 

Četiri vaseljenska sabora Crkve propovedaju:

 

a) „Ispovedamo, dakle, Gospoda našeg Isusa Hrista… savršenog Boga i savršenog čoveka od duše razumne i tela… jedinosuštnog Ocu, istovetnog po božanstvu, i jedinosuštnog nama po čovečanstvu; jer se zbilo jedinstvo dve prirode… Ispovedamo Svetu Djevu Bogorodicu zbog toga što se Bog Logos ovaplotio i očovečio i od samog začeća sjedinio sebi od Nje (Djeve) primljeni hram (= ljudsku prirodu); (Oros Trećeg vaseljenskog sabora, J. Karmiris, tom 1, Atina 1960). 

 

Ispovedati jednog i istog Gospoda našeg Isusa Hrista jednodušno svi učimo, istoga savršenog po božanstvu i savršenog istoga po čovečanstvu, istinski Boga i istinski čoveka istoga od duše razumna i tela, jedinosuštnoga Ocu po božanstvu i istoga jedinosuštnoga nama po čovečanstvu, po svemu nama podobnog izuzev greha (Oros Četvrtog vaseljenskog sabora, isto…).

 

b) „Ispoveda (Šesti vaseljenski sabor) Gospoda našeg Isusa Hrista, savršenog božanstvom i istoga savršenog čovečanstvom, istinski Boga i istinski čoveka istoga od duše razumne i tela, jedinosuštnog Ocu po božanstvu i jedinosuštnog nama po čovečanstvu, po svemu nama podobnog izuzev greha“ (Oros Šestog vaseljenskog sabora, isto…). Pored toga, petnaestom Praksom istog Sabora obuhvaćena je Sinodska poslanica Jerusalimskog patrijarha Sofronija, u kojoj se između ostalog kaže: „Otelovljuje se za nas Bestelesni  i uistinu postaje čovek Onaj koji je poznat kao večni Bog... primivši sav naš sastav, telo nama jednosuštno i dušu razumnu našim dušama jednorodnu… i čovek je uistinu postao preko punog začeća u Djevi Presvetoj… Pri tome On se nije prisajedinio unapred stvorenom telu… niti se sa predpostojećom dušom sastavio, nego su oni (telo i duša) tada ušli u postojanje kada se sa njima sam Logos i Bog prirodno sastavio, istovremeno sa postojanjem imajući sjedinjenje…, imajući zajedno postojanje sa prirodnim spajanjem Logosa. Jer čim je (postalo) telo, odmah je Boga Logosa telo; čim je telo odušeno razumno, odmah je Boga Logosa telo odušeno razumno. Jer samim začećem ovo (tj. telo i duša) je nastalo radi sjedinjenja sa Logosom, i prisajedinjeno Mu je ispostasno, baš time što je vođeno sastavljanju, zaista stvarnom i nerazdeljivom.

 

g) Na kraju da pomenemo i peti anatematizam Petog vaseljenskog sabora, koji kaže: „Ko ne ispoveda da je sjedinjenje Boga Logosa sa telom odušenim razumnom dušom i umnom bilo po složeniju, tj po ispostasi (kath ispostasin), takav neka bude anatema (isto; vidi i 9. anatematizam protiv origenističkih učenja). 

 

Ali i još nešto: kada je Prisnodjeva Marija posetila svoju rođaku Jelisavetu, odmah posle Blagovesti, tj. malo dana posle začeća, šta je nosila u svojoj utrobi? Da li je nosila bezdušnu ćelijsku masu, dužine jednog hiljaditog dela? Naravno da nije! Nosila je u sebi Onoga koji je primio ljudsku prirodu, tj. telo sa razumnom dušom – Boga Logosa. Zato i Jelisaveta „ispunjena Duha Svetoga“ prinosi slavoslovlje plodu od nekoliko dana („blagosloven plod utrobe tvoje“) i naziva Mariju „Majka Gospoda moga“! (Lk 1,39 i dalje).

 

Da ono što važi za ljudsku prirodu Gospoda, osim besemenog začeća i bezgrešnosti, u potpunosti i nepromenljivo važi i za sve ljude potpuno je razumljivo i ne nuždava se ni u kakvom dokazivanju, pošto, kao što smo videli, ispovedamo Gospoda „savršenim čovekom“, „jedinosuštnim nama po čovečanstvu“ i „po svemu nama podobnom osim greha“. (…)

 

 

Odlomak iz teksta arhimandrita Epifanija Teodoropulosa „Kada čovek postaje „duša živa – začećem ili kasnije. Biblijsko i svetootačko viđenje“, objavljen u knjizi „Svetinja života i čedomorstvo“, Vršac 1986.       

      

        

 

Pročitano: 2493 puta