MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SVETI IGNJATIJE BRJANČANINOV: KRST SVOJ I KRST HRISTOV



 

Gospod je Svojim učenicima rekao: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide (Mt 16,24).

 

Šta znači krst svoj? Zašto se taj svoj krst, to jest poseban za svakog čoveka, ujedno naziva i Krstom Hristovim?

 

Krst svoj: patnje i stradanja zemaljskog života, koja su svakom čoveku – njegova lična.

 

Krst svoj: post, bdenje i drugi blagočestivi podvizi, kojima se telo smirava i pokorava duhu. Ovi podvizi treba da odgovaraju silama svakog čoveka, te svako ima – svoje.

 

Krst svoj: grehovne bolesti, ili strasti, koje su svakom čoveku – svoje! Sa jednima se rađamo, dok se drugima zarazimo na putu zemaljskog života.

 

Krst Hristov je – učenje Hristovo.

 

Uzaludan je i besplodan krst svoj, koliko god da je težak, ako se kroz sledovanje Hristu ne preobrazi u Krst Hristov.

 

Krst svoj postaje za učenika Hristovog Krst Hristov, jer je istinski učenik Hristov tvrdo ubeđen da nad njim neumorno bdi Hristos, da Hristos dopušta njegove patnje kao neophodan i neminovan uslov da bi bio hrišćanin, i da mu se ni jedna patnja ne bi približila da to nije dopustio Hristos, te da kroz patnje hrišćanin biva usvojen od strane Hrista i postaje pričasnik Njegove sudbine na zemlji, a potom i na nebu.

 

Krst svoj postaje za učenika Hristovog Krst Hristov, jer istinski učenik Hristov ispunjavanje Hristovih zapovesti smatra za jedini cilj svoga života. Ove svesvete zapovesti postaju za njega krst na kome stalno raspinje svog starog čoveka sa strastima i željama njegovim (Gal 5,24).

 

Krst je težak sve dok ostaje krst svoj. Kada se preobrazi u Krst Hristov, onda postaje neobično lak: jaram je Moj blag, i breme je Moje lako (Mt 11,30).

 

Učenik Hristov pravilno nosi krst svoj onda kada zna da su mu upravo te patnje koje su mu poslate, a ne neke druge, neophodne za obrazovanje u Hristu i spasenje. 

 

Trpeljivo nošenje krsta svoga jeste istinsko viđenje i svest o sopstvenom grehu. U toj svesti nema nikakve samoobmane. Onaj ko sebe priznaje za grešnika, i ujedno ropće i vapije sa svoga krsta, time dokazuje da površnom svešću o grehu samo zavarava i obmanjuje sebe. 

 

Trpeljivo nošenje krsta svoga je istinsko pokajanje. 

 

Sa krsta tvoga slavoslovi Gospoda, odbacujući od sebe svaku pomisao žaljenja i roptanja, odbacujući je kao prestup i bogohuljenje.

 

Sa krsta tvoga blagodari Gospodu za neprocenjivi dar, za krst tvoj – za tvoj dragoceni udeo, za udeo da svojim stradanjima podražavaš Hrista.

 

 

Sa krsta bogoslovstvuj, jer krst je istinska i jedina škola, hranilnica i presto istinskog bogoslovlja. Izvan krsta nema nema živog poznanja Hrista.

 

Ne traži hrišćansko savršenstvo u ljudskim dobrim delima i vrlinama. Njega tamo nema – ono je skriveno u Krstu Hristovom. Krst svoj pretvara se u Krst Hristov kada ga Hristov učenik nosi sa delatnom svešću o svojoj grešnosti kojoj je potrebna kazna, kada ga nosi sa blagodarnošću Hristu, sa slavoslovljem Hrista. Od slavoslovlja i blagodarenja u stradalniku se javlja duhovna uteha; blagodarenje i slavoslovlje postaju najobilniji izvor nedokučive i nepropadljive radosti, koja blagodatno kipi u srcu, izliva se u dušu, izliva se i na samo telo.

 

Krst Hristov je samo po svojoj spoljašnosti, za telesne oči, teško borilište. Za učenika i sledbenika Hristovog on je mesto najuzvišenije duhovne naslade. Ova naslada je tako velika da potpuno zaglušuje patnju, te sledbenik Hristov sred najljućih muka oseća samo nasladu.

 

Krst je smrtonosan za one koji svoj krst nisu preobrazili u Krst Hristov, koji sa svoga krsta ropću protiv Božanskog Promisla, hule na njega, predaju se beznađu i očajanju – takvi nesvesni i nepokajani grešnici na svome krstu umiru večnom smrću, jer se netrpljenjem lišavaju istinskog života, života u Bogu. Oni sa svoga krsta silaze samo zato da bi dušama sišli u večni grob, u adske tamnice. 

 

Krst Hristov uznosi od zemlje učenika Hristovog koji je na njemu raspet. Učenik Hristov, raspet na krstu svome, mudruje uzvišeno, umom i srcem živi na nebu i sazercava tajne Duha u Hristu Isusu, Gospodu našem.

 

+ + +

 

Ko ide za Hristom, kao vrhovni Petar i prvozvani Andrej, njemu je namenjen krst. Ko se obraća Hristu, kao razbojnik, njemu je udeo – opet krst. U prvom slučaju krst postaje venac, u drugom on biva lestvica. Ali kakva god da je naša situacija, kakav god obrazac uzimali – nemoguće je da budemo Hristovi bez krsta. 

 

+ + +

 

Krst je – znak izabranosti Božije, pečat Hristov. Tim pečatom Hristos zapečaćuje Svoje! Anđeli Boga Svedržitelja izobražavaju taj znak na onima koje Bog ljubi! „Ako vidiš nekoga“, rekao je prepodobni Marko Podvižnik, „da živi bez muka, u stalnom blagostanju, znaj da ga posle smrti očekuje nemilosrdni sud“. Svi sveti su smatrali za nespornu istinu da je onoga ko živi bez muka – Bog zaboravio. Ne traži, kaže jedan od njih, hrišćansko savršenstvo u ljudskim dobrim delima: njega tu nema; ono se tajanstveno čuva u Krstu Hristovom! Kakva god dobra dela da su činili sveti, oni su ih smatrali nedovoljnim i nesavršenim ukoliko ih ne ovenča Krst Hristov, ukoliko ih ne zapečati i ne osvedoči  pečat Hristov. Putem koji čuva heruvim proći će samo oni koji uz sebe budu imali rukopise zapečaćene Hristovim pečatom.

 

 

Sveti Ignjatije Brjančaninov: Enciklopedija pravoslavnog duhovnog života, Obraz svetački, Beograd 2005.       

   

   

 

 

 

Pročitano: 780 puta