MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

DIMITRIJE AVDEJEV: SAMO VOLEĆI JEDNI DRUGE KROZ LJUBAV PREMA TVORCU PORODICA NALAZI ISTINSKU SREĆU



 

- Recite nam nešto o problemima prelaznog, adolescentnog uzrasta, problemima savremene porodice i uticaju socijalnog okruženja na dušu deteta.

 

- Prelazni ili adolescentni uzrast; obično se misli na uzrast od 14. do 18. godine. Podrazumeva se da je to nekakav prelazni period između detinjstva, kada je dete potpuno zavisno od odraslih, i uzrasta kada ono postaje sposobno za samostalni život. Ne naziva se slučajno ovaj uzrast „teškim“: to je vreme traženja sebe, formiranja karaktera, itd. Prelazak iz sigurnog i zaštićenog detinjstva u izvesnu autonomiju razotkriva i ističe, između ostalih, i slabe strane ličnosti adolescenta.

 

Opravdano je postaviti i ovakvo pitanje: mogu li se ignorisati burne neurohormonske promene u mladom organizmu, čija vulkanska sila preobražava dečaka u mišićavog muškarca? I da li, u stvari, upravo ova biološka metamorfoza povlači za sobom socijalne posledice kao što su surovost i agresivnost, kriminalni postupci, pokušaju samoubistva, seksualni prestupi?

 

Za pravoslavne ljude, odgovori na ova pitanja su očigledni. Biološke promene, koliko god se intenzivno odvijale, same po sebi ne mogu učiniti čoveka dobrim ili zlim, svetim ili zločincem, moralnim ili nemoralnim. Čovek nije toliko telo koliko duša i duh. Adolescent može da krene putem greha ili kada ne poznaje istinitog Boga, ili kada se okreće od Njega. Mnogo zavisi i od onih primera (nažalost, često negativnih) koje adolescent vidi kod odraslih.

 

Mnogi roditelji, koji vaspitavaju sopstvenu decu, „ispovedaju“ danas gotovo svugde rasprostranjen takozvani „humanizam bez Boga“. On se može uporediti sa kulom na pesku, zato što, u tom slučaju, ljudi prenebregavaju duhovni temelj na kome sve stoji. Dune vetar, i kula se raspadne… Djeca slušaju zabrane i savete, ali njima nije do kraja jasno zašto se ne sme lagati ili uzimati tuđe, zašto treba da slušaju roditelje, i još mnogo toga. Velikom broju dece uopšte se ne govori o Bogu i o grehu. U osnovnoj i srednjoj školi, u vojsci, na fakultetu, taj humanizam se postepeno smanjuje i od njega ne ostane skoro ništa. „Savest bez Boga je užas“, pisao je F. M. Dostojevski. Duša koja nije očišćena pokajanjem – loš je savetnik. Opasno je verovati njoj. Zaključak je sledeći: vaspitanje dece u duhu istinske pobožnosti nemoguće je bez vere, bez Gospoda Isusa Hrista. Jedino se blagodaću Božijom čovekova duša očišćuje, prosvećuje i urazumljuje.

 

Mnoge savremene porodice koje žive po svojim kriterijumima i odbacuju ili ne uzimaju u obzir Božiju pomoć i blagoslov Gospodnji – imaju mnogo psiholoških i moralnih problema, i nestabilne su. Takav nesklad i nesređenost dovode do skandala, razvoda, upropašćenih dečijih sudbina. Neskladna porodica „fabrikuje“ neuroze, bolesti, alkoholizam i narkomaniju.

 

U porodicama u kojima je situacija bolja, supružnici često ne znaju ko treba da bude glava kuće, kako i u kom duhu da vaspitavaju decu, i u kom pravcu da se trude. Bolno je videti kako između supružnika narasta međusobna razdražljivost, zloba, nezadovoljstvo životom. Supružnička vernost, hrišćanski porodični poredak i sklad,  primeri pobožnog porodičnog života za mnoge ljude predstavljaju samo tragove prošlosti, arhaizam. O porodičnim neurozama napisano je na desetine članaka, knjiga i disertacija. Činjenice su poražavajuće: svaka treća ili četvrta porodica „puca po šavovima“. Situacija je alarmantna i „zvoni na uzbunu“!

 

Bez Božije pomoći porodica ne može izgraditi dobre odnose! Samo idući ka Bogu, u susret Bogu, voleći jedni druge kroz ljubav prema Tvorcu, porodica nalazi istinsku sreću i punoću života. To se dokazuje životom, i to potvrđuje istorija. Kroz veru, pokajanje, zajedničke molitve, hrišćansko vaspitanje dece i uzajamnu ljubav, supružnici idu ka glavnom cilju – Carstvu Božijem.

 

Poslednjih godina u našem društvu dogodilo se mnoštvo promena. Naravno, tu ima i mnogo pozitivnih promena. Ali, nažalost, moramo da konstatujemo veoma tešku i mučnu realnost. Nikoga danas ne iznenađuje činjenica da učenici na svakom koraku imaju seksualne odnose. Svaki deseti abortus izvrši devojčica adolescent. Narkomanija uzima velikog maha među mladima. Svake godine u Rusiji od narkotika umire 70.000 mladih ljudi. Samo u Moskvi kod nekoliko desetina hiljada adolescenata do 14 godina ustanovljen je pivski alkoholizam. Zbog psihičke patologije, 47% mladića nesposobno je za služenje vojnog roka. Više od 70% dece ima potrebu za medicinsko-psihološkom pomoći. U zemlji ima dva miliona dece i adolescenata beskućnika. Polno prenosiva oboljenja kod adolescenata i dečja prostiatucija…   

 

Sve su ovo, avaj, žalosna obeležja našeg vremena. Od ukupnog broja samoubistava, 20% izvršavaju deca i adolescenti. Pojavili su se i adolescenti – serijske ubice. Sudska psihijatrija ranije praktično nije znala za takve slučajeve, i već po tome možemo da pretpostavimo koliko čudovišan stepen agresije postoji u našem društvu.

 

 

Dimitrije Avdejev: 100 pitanja pravoslavnom psihoterapeutu, Riznica, Zemun 2012. 

 

 

Pročitano: 2824 puta