MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SUŠTINA PRAZNIKA SILASKA SVETOG DUHA NA APOSTOLE



 

Pedesetnica je jedan od najvažnijih i najradosnijih praznika i jedino se Pasha i Božić smatraju važnijim praznicima od ovog.

 

Ovaj praznik nije Bogorodičin, kao što nije praznik koji je ustanovljen u čast Hrista. Ovo je praznik u čast Tri Lica Presvete Trojice, praznik u čast Jednosušne, Životvorne, Nerazdeljive Trojice. Kao takav, ovaj praznik svakako da dušu verujućih ljudi uzvisuje i svaku našu pomisao uzvodi ka višnjem.

 

Bog je večan, bez početka i bez kraja. Bog se nalazi svuda. Bog sve vidi i sve zna. Ali, potrebno je naglasiti i sledeće: Bog svakoga od nas voli i to neuporedivo više nego što mi volimo sebe i spreman je učiniti za nas sve i sve nam podariti. A praznik Pedesetnice upravo svaku od ovih istina još snažnije izražava, te upravo stoga u verujućim ljudima i podstiče nama preko potrebnu pobožnost.

 

Kako bi ispunili sebe pobožnošću i ljubavlju prema Bogu potrebno je, pre svega, razumeti da se Bog kome se molimo svecelo razlikuje od bogova koje su poštovali i poštuju neznabošci. Prema verovanju neznabožaca, bogovi su neretko tek nešto uzvišeniji od ljudi. Oni po njihovom verovanju žive na gorama, imaju potrebu za hranom i pićem, a kao oblik poštovanja i bogosluženja, ljudi su ustrojili prinošenje žrtava. U nekim religijama bogovi se žene, imaju decu, a po obliku (spoljašnjem vidu) neretko su više nalik na životinje, nego li na ljude.

 

Ono što je naročito interesantno jeste da su spomenuti bogovi neretko po ponašanju i osobinama neuporedivo gori i od najpokvarenijih ljudi. Ovo se, prema danas sačuvanim dokumentima iz vremena neznaboštva, naročito projavljivalo u odnosu spomenutih bogova prema ljudima.  Na primer, oni su prema pojedinim ljudima bili neuporedivo blagonakloniji nego li što su to bili prema drugima. U takvom poretku stvari, čovečanstvo je svakako odahnulo kada mu je bila otkrivena istina o Bogu istinitom, velikom i divnom, Bogu koji to zaista i jeste.

 

Čak i pre Hristovog ovaploćenja, pojedini ljudi imali su pravilnu predstavu o Bogu i znali su o Njemu onoliko koliko je to čoveku moguće. Oni su znali da je Bog svemoguć, da svagda postoji, da  je beskonačno blag i milosrdan… U Starom Zavetu, pojedini ljudi poput proroka, pravednika i drugih ugodnika Božijih, od Boga su udostojeni otkrivenja koja su im još podrobnije kazivala istinu o Njemu. Neretko su, upravo zbog viđenja kojih su bili udostojeni, ovi ugodnici Božiji padali ničice na zemlju i skoro da su umirali od uzbuđenosti i veličanstvenosti onoga što su videli. Ali, čak ni ovim ljudima nije bila otkrivena tajna Trojice i bilo je potrebno da protekne vreme da bi čovečenstvo bilo udostojeno istine. O ovome predivno su kazivali učitelji Crkve u prošlim vremenima, kao na primer Grigorije Bogoslov ili Vasilije Veliki.

 

Bog je neuporedivo viši od nama vidljivog i nevidljivog sveta. Jer, ovaj nama poznati svet, poput nevelike je kapljice u poređenju sa Bogom. U Bogu postoji zajednica Lica. To je zajednica ljubavi koja je neuporediva sa bilo čime ovozemaljskim. U Bogu je takva punoća života o kakvoj mi, sa svojim ograničenim sposobnostima, ne možemo ni govoriti. Ali, da li mi baš ništa ne znamo o Bogu? Naravno da ne. Mi postepeno, uzrastanjem u duhovnom životu, saznajemo istinu o Bogu. U tom procesu nama je pomogao Sam Bog jer kroz Sina - Reč Božiju stvoreni smo, a Duhom kojim diše sav svet i kojim živi sve što je živo u svetu, postojimo. Greh je u jednom trenutku prekinuo ovu čovekovu bliskost sa Bogom, a Hristos je svojim ovaploćenjem, stradanjem i smrću, nama podario ono što smo imali pre grehopada praroditelja. Spasitelj je takođe obećao silazak Duha Svetog na svakoga od nas upravo iz razloga da bi kroz zajednicu sa Njime postali ono što zapravo jesmo - čovek, kruna tvorevine Božije.

 

Hristos je u svojoj predsmrtnoj reči upućenoj apostolima obećao Duha Utešitelja. Da li ovog Utešitelja možemo primiti u sebe i mi koji živimo toliko vekova kasnije? Naravno da možemo. Štaviše, čak je nužno da se Duh useli u nas jer bez Njega dovodi se u pitanje mnogo toga suštinskog za čoveka i njegovo spasenje. U nebrojenim delima zapisane su istine o ovome, ali običnom verujućem čoveku sve to svakako je najprijemčivije kroz reči jedne po obimu nevelike molitve, Care Nebeski… Razumevanje njenih reči i istina u njoj sadržanih, u mnogome će nam biti od pomoći da razumemo ne samo važnost praznika Pedesetnice, nego i istine o Duhu Svetom uopšte.

 

ISTINE O DUHU SVETOM KOJE MOŽEMO SAZNATI KROZ MOLITVU „CARE NEBESKI…“

 

 

U ovoj molitvi, koju svakodnevno proiznosimo u našem domu ili hramu, molimo Duha Svetoga da se useli u nas, tj. prosimo da se sa nama dogodi ono što se svojevremeno dogodilo apostolima na dan Pedesetnice. Jer, kada je na njih sišao Duh Sveti, oni su se u potpunosti ispunili Njime i u sebi su osetili neizrecivu ljubav prema Bogu i prema ljudima, ljubav koju su do tada samo naslućivali, a od tada je ona postala deo njih.

 

Da su oni zaista imali takvu ljubav, o tome nam svedoče njihova žitija, u kojima vidimo da su oni zarad Hrista pretrpeli nebrojena stradanja samo da bi ljudima blagovestili istinu spasenja. Sve to oni su mogli da „izdrže“ jer je Duh Sveti bio u njima. Znajući to, mi se ovom molitvom molimo da On dođe i da se useli u nas. 

 

A da se molimo upravo Duhu Svetom, to potvrđujemo time što ga u molitvi nazivamo Care Nebeski. Ono čemu svako od nas treba da stremi tokom života jeste Carstvo Božije. O tome nam i Hristos kazuje, rekavši: Ištite najprije Carstvo Božije (Mt 6,33). I zaista, istinski hrišćanin ne može a da postojano ne razmišlja o tome kako da zadobije to Carstvo. O, kada bismo mogli da sebi predstavimo sva blaženstva, sva ta blaga kojima će se ugodnici Božiji naslađivati u tom Carstvu! A koliko nam je nužan Duh Sveti da bismo stekli to Carstvo, o tome nam kazuju Hristove reči: A ako li ja Duhom Božijim izgonim demone, onda je došlo k vama Carstvo Božije (Mt 12,28).

 

Zatim, u ovoj molitvi Duha Svetog nazivamo Utešiteljem. Tako je Duha Svetog nazvao sam Spasitelj u Svojoj besedi učenicima, ukazujući nam na istinu da je nakon Njegovog odlaska na nebo, prvim hrišćanima bila potrebna uteha. Čoveka, kao što znamo, u potpunosti može utešiti samo sam Bog – Onaj koji sebe naziva Bogom svake utehe (2 Kor 1,3), tj. kroz Utešitelja – Duha Svetoga. 

 

Duše istine – tako kličemo Svetom Duhu u ovoj molitvi. A da On to zaista jeste, i o tome nam kazuje Gospod Isus Hristos. Šta znače ove reči? Znači da Duh Sveti nama otkriva istine, da nas uči istinama, da nas uči da volimo pravdu i istinu. Đavo, taj nečastivi duh, jeste otac svake laži i obmane. Nasuprot njemu, Duh Sveti je za nas istočnik istine. Odbacivati Duha Svetog od sebe jeste užasno delo zbog koga čovek neretko zapada u lažno znanje koje ga zatim odvlači daleko od istine. To je razlog silnih nepravdi i laži koje svakoga dana susrećemo u svetu oko nas. Ali, ako je Duh Sveti u našim srcima i u umu, u nama se polako iskorenjuju rane od lažnoga znanja i neistina, i naše čitavo biće postaje sposobno da prihvata istinu kao neraskidivi deo života… Duha Svetog u molitvi dalje nazivamo Onim koji je svuda prisutan i Onom koji sve ispunjava, a to su istine o Njemu, tj. da se On, kao Bog, nalazi svuda. 

 

Sve što je dobro u svetu, to je od Duha Svetoga, i zato se On u ovoj molitvi naziva Riznica dobara, tj. riznica u kojoj su sabrana sva blaga. Prvo blago za nas jeste život; blago koje smo dobili od Duha Svetoga – Životodavca. I kada On dođe i kada se useli u čoveka, On sva blaga daje čovekovoj duši. Između tih blaga On čoveku saopštava i istinu o tome da je On, Duh Sveti, zaista – Duh Sveti. Useljavajući se u čovekovu dušu, On je očišćava od svake prljavštine. O toj istini kazuju nam i reči molitve da nas očisti od svake nečistote. Nečistota, greh, to je ono što nas onemogućava na putu spasenja. Zbog toga u ovoj molitvi nailazimo i na prozbu u kojoj se molimo Duhu Svetom da On spase duše naše kao Blag…  

  

 

Mihail Skabalanovič: Pedesetnica, Šibenik 2016.

 

Pročitano: 3882 puta