MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

PISMO ARHIMANDRITA SOFRONIJA (SAHAROVA): O OČAJANJU. O MOLITVI ZA UPOKOJENU SESTRU. O ANTIHRISTU



 

…Ponovo sam se s ljubavlju molio za Šuru. Već sam ti govorio i pisao o tome da je ona, sirotica, provela svoj život u očajanju. Sada ću objasniti svoju misao. Kada govorim o „očajanju“ imam u vidu ne namršteno lice, ne rđavo varenje, ne nesanicu i tome slično… Ne. Suština očajanja je gubitak nade, „čekanja“ (o. Sofronije ovde, po svoj prilici, misli pre svega na ono tajanstveno čekanje o kome se govori na kraju Simvola vere: Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka, prim.prev.) kojim se dostiže Božanska večnost. Ljudi to ne shvataju. Pre svega, ljudi našeg „civilizovanog“, „humanističkog“ veka… Međutim, ne mogu svi uspeti da u sebi zatome sposobnost čovečanskoga duha za osećanje večnosti. Oni koji u tome uspeju, žive potpuno poput životinja, a onima kojima to ne pođe za rukom, žive u stanju prikrivenoga unutarnjega konflikta. Tako je naša sirota Šura provela svoj život, ne shvatajući samu sebe. No, uopšte ne očajavam zbog nje, zato što je ona, u dubini duše, čestit čovek i zato što će, prilikom susreta sa novom stvarnošću, verom izabrati ono što je istinito i večno.

 

Služeći Liturgiju, molim se naravno, za čitav svet, i ne sumnjam da će svet biti sačuvan u svom postojanju sve dok se u njemu bude služila ova Žrtva ljubavi. A kada bude prestala da se prinosi ova Žrtva, tada će svet neizbežno izgoreti u ognju sveopšte mržnje. Da, mi, tokom prošlih vekova, sve do dana-današnjega, nismo videli još ni jednu epohu u kojoj je većina ljudi ozbiljno prihvatila i živela Hrišćanstvo. Tačnije govoreći, odsustvo ljubavi Hristove u dušama onih koji su putem nasilja nad slabima prigrabili sebi vlast nad slabijima od sebe, dovodilo je do strašnih izopačenja roda ljudskog, i otuda ta nemogućnost da svi ljudi javno osete prisustvo Božije. Oslepljeni mržnjom, ljudi potpuno gube to osećanje i tada za njih „umre Bog“. Odavno sam već obratio pažnju na činjenicu da sva četiri Evanđelja započinju pozivanjem na proroštvo Isaijino, koja potvrđuje ovu moju misao…

 

Pripremite (u pustinji) put Gospodnji, poravnajte (u pustoši) staze Njegove. Sve doline (to jest svi oni ljudi koji su poniženi i poništeni nasiljem) neka se uzvise, i sve gore (to jest  svi oni koji nasiljem gospodare nad braćom svojom) neka se unizeI neravna mesta neka se izravnaju; i tada (samo tada) će (se javiti slava Božija i) svako telo će videti spasenje Božije“.

 

Ako ga pronađeš, pročitaj izvanredno 24. slovo prep. Simeona Novog Bogoslova… U njemu Svetitelj, u saglasju sa onima koji bejahu pre njega, kao i sa onima koji su došli na ovaj svet posle njega, govori da je „Bog stvorio oca i sina, a ne roba i najamnika… Ropstvo je… došlo od međuljudskog neprijateljstva, usled čega su ljudi počeli da ratuju jedni protiv drugih i da porobljuju jedni druge; a najamništvo je došlo od siromaštva i oskudice u koje su pali slabiji zbog pohlepe i koristoljublja jačih… Bez nasilja i siromaštva ne bi bilo ni robova, ni najamnika…“

 

Taj, ljudskom zlobom, unakaženi svet skriva od ljudskoga pogleda prekrasni Lik Božiji. Bog ne dejstvuje nasilno: On sveto čuva slobodu čoveka stvorenoga „po obrazu i podobiju“ Njegovom. Uz to, On trpeljivo podnosi, čak, i zle projave slobode čovekove. I u tome On ide tako daleko da će mogućom postati, čak, i pojava antihrista koji će pokušati da ukloni istinitoga Boga i da, potom, sebe objavi kao boga. Antihristov put će neizbežno voditi u planetarno nasilje… Mnoge će to sablazniti. Oni će da se pitaju: „Gde je Bog? Gde je Njegov Promisao o svakom stvorenju“?  Među tim sablažnjenima je i bila naša sirota Šura. Ona nije poznala puteve Božije i u potrazi za ljudskom istinom odbacivala je istinu Božiju. Ali, sada, kada se našla u okolnostima u kojima može da vidi da je Bog moćan da i, posle smrti, čoveku daruje punotu života i blaženstva, ona će jednostavno sa radošću krenuti Njemu u susret. „Blaženi gladni i žedni pravde, jer će se nasititi“.

 

Veoma bih želeo da mi što podrobnije opišeš poslednje dane života naše Šure. Znam da je čovekova smrt tragična po samoj svojoj suštini. Ona je radosna samo onda kada čovekov duh uistinu nadiđe granice smrtnosti i kada silno oseća nemogućnost smrti. Opiši mi, ako možeš, njena stradanja. O vašoj žalosti, žalosti svih vas, ne pitam, zato što mi je u vezi sa tim sve jasno.

 

Stalno te muče glavobolje. Rafail ti je već rekao da je „bolje biti glup, nego imati glavobolju“. Međutim, ne slažem se sa tim. Nema gore bede nego biti glup, iako nijedan glup čovek toga nije svestan. Što je još gore: većina ljudi je nezadovoljna svojom „sudbinom“, ali je izuzetno teško sresti čoveka koji je nezadovoljan svojim umom. Sa kakvom samo ubeđenošću u svoju istinu svi govore… Najčešći odgovor na misao drugoga čoveka je - „ne“…

 

 

The Old Rectory, 27. maj 1971. godine

 

Arhimandrit Sofronije Saharov: Pisma u Rusiju, Biblioteka Tavor, Sveti manastir Hilandar 2014. 

 

Pročitano: 2697 puta