MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ISA HALIL: LITURGIJA I BOGOPOKLONJENJE ČOVEKOVO



 

 

Jedan od prvih utisaka čoveka koji je prvi put video pravoslavno crkveno bogosluženje jeste sloboda i spontanost koja je dozvoljena vernicima za vreme Liturgije. Iako članovi zajednice mogu da učestvuju u pojanju Liturgije, od njih se to ne zahteva (izuzev Simvola vere i molitve Gospodnje); neki kleče, drugi su pogruženi u duboku molitvu, treći se krste. Ne postoji propisani poredak postupaka u hramu. Uvek je prisutno mnogo dece i odočajdi, što stvara neformalnu atmosferu. U isto vreme služba je dobro organizovana i nije haotična. Iako to tako ne bi trebalo, u pravoslavni hram je moguće doći kasnije, što se smatra neprihvatljivim u zapadnoj crkvi. To se događa zato što je na Istoku naglašen zajednički karakter bogosluženja. Vernik ne dolazi isključivo radi pouke koju dobija iz propovedi ili na neki poseban deo službe. Čovek dolazi u hram da bi se prisajedinio svetima u uznošenju hvale Bogu.

 

Pravoslavni hram spaja u sebi nebo i zemlju. Ovamo dolazi vernik radi poklonjenja. Crkvena Liturgija je ikona nebeske Liturgije. Vernik pravilno slavi Boga ne rigidnim i kontrolisanim ritualom, već u atmosferi slobode ali i u okvirima izgrađene službe.

 

Pravoslavni vernik prvo stavlja sveće pred ikonama. Zatim bira mesto blizu ikone poštovanog svetog i zajedno s njim uznosi hvalu Bogu (međutim, to nije uvek moguće; u mnogim hramovima u Americi nema slika svetih u punoj veličini). Pri tome za vernika nije obavezno da pali sveće na početku, on to može da čini tokom cele službe (u hramovima naše pomesne Crkve ipak uglavnom pre početka i po završetku Liturgije, nap. ur). Žitelje zapadnih zemalja može zbunjuje stalno kretanje vernika u hramu, ali to je moguće zato što ovde nema klupa, izuzev bočnih klupa za stare i nemoćne. Odsustvo klupa omogućava vernicima da se nalaze blizu jedni drugih, da dublje osete zajednicu i u isto vreme to onemogućava komfor. Tako se za vreme Liturgije dejstva jednoga ovaploćavaju u strukturi celine.

 

 

Pravoslavlje je orijentisano odsustvu uniformnosti u poklonjenju. Za vreme evharistije, koja predstavlja središte Liturgije, vernik nije pasivni posmatrač, poput gledaoca mjuzikla. On prihvata ono što se zbiva, upija to u sebe i postiže samonadilažeće iskustvo. U pravoslavnom poklonjenju učestvuju živi i upokojeni sveti. Poklonik stupa u zajednicu gde se neprekidno uznosi slava Bogu. Poklonici realno osećaju učešće upokojenih svetih u celovitom Telu Crkve. Ikone svetih su vidljivi znaci njihovog nevidljivog prisustva.

 

Tako istočna crkvena služba održava dvostrukost hrišćanske egzistencije. Vera je istovremeno lična i saborna. Biti hrišćanin znači biti integralni deo zajednice. „Crkva se sastoji od jedinstvenih i nezamenljivih ličnosti koje se mogu posmatrati kao delovi celine, ali hrišćanska „zajedničnost“ se nikada ne srozava na bezličnost“ (Florovski).

 

Pastirsko staranje u Pravoslavlju se ne svodi na liturgijske obaveze sveštenika. Ono prožima život čoveka od kolevke do groba. U crkvi je čovek građanin dvaju svetova, on živi na nebu i na zemlji istovremeno.

 

 

Hrišćanstvo i psihologija u 21. veku, Obraz svetački, Beograd 2005.

 

 

Pročitano: 311 puta