MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

NEBOJŠA PETKOVIĆ: O NUŽNOSTI POVRATKA PRAVOSLAVNOM IDENTITETU



 

 

Jedan bivši prijatelj (po sopstvenom izboru, a u virtuelnom prostoru) u jednoj od naših mnogobrojnih polemika na društvenoj mreži napisao mi je sledeće: „Nevoljno ću napisati da je pravoslavlje nanelo najveću štetu potencijalno najboljoj zajednici“. Nevoljno ili ne, tek izjava, priznaćete, nosi priličnu težinu. Jer zajednica o kojoj je reč i koja je pretrpela štetu, pogađate, jeste Jugoslavija.

 

Dakle, toj „potencijalno najboljoj zajednici“, tom najboljem od svih mogućih svetova sreću nije ukrao ozloglašeni nacionalizam, zatucanost balkanskih naroda evolutivno nedoraslih za skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode, pa čak ni anahroni religiozni konfesionalizam (sve te savremene dijagnoze građanističkog vokabulara), već samo i jedino pravoslavlje.

 

Ma koliko ovu izjavu, datu u konkretnom momentu, tumačio kao afektivnu i na bazi istorijskih, socioloških i političkih činjenica lako osporivu, ona, svojom suštinom, uopšte nije zanemarljiva. Na stranu njen autor i prijateljstvo upropašteno različitim pogledima na svet – ni on, niti ono (prijateljstvo) nisu tema ovog teksta. Razlike, s druge strane, jesu.

 

Moj pogled na život, kao pravoslavnog hrišćanina, prirodno je prožet tom vrednošću. U tom smislu, zaključak o mnogim današnjim političkim, istorijskim, kulturološkim, pa i egzistencijalnim problemima neraskidivo je vezan sa prisutvom ili odsustvom te komponente u životu našeg društva. To nije pitanje ličnog stava, zato što se radi o jednoj od najtemeljnijih vrednosti našeg identiteta. Jer pravoslavlje to jeste.

 

Ako je pravoslavlje osnovni činilac našeg kolektivnog JA, otvara se ključno pitanje – zašto je, u isto vreme, naš najveći kamen spoticanja? Neko će reći da je ovaj zaključak preteran i da je takav stav isključivo vlasništvo anacionalnog pola srpskog društva. Da li je?

 

Paradoks našeg aktuelnog trenutka (jedan od mnogih) jeste da smo narod čiji je ključni konstitutivni element pravoslavna vera, dok smo, u isto vreme, možda najnepravoslavniji narod od svih ostalih. Gotovo šizofreno. Ponajviše zbog toga što smo jednako svesni oba ova suprotstavljena principa i često uporedno insistiramo na njima. Pravoslavlje nas određuje u aktuelnim geopolitičkim previranjima i zbog toga neretko stradamo, pa smo na to čak ponosni, dok smo s druge strane toliko neprijemčivi za svaki lični odnos prema veri. Gde se još može sresti toliko nepoverenja prema „popovima“ i Crkvi, toliko neznanja osnovnih postulata sopstvene vere i toliko bežanja od najelementarnijeg praktikovanja iste, kao što je to slučaj kod nas?

 

Da se razumemo, ne čudim se što nam je društvo u tzv. posthrišćanskom vremenu dehristijanizovano. Niti je jedino, niti u tome prednjači. Za sve to postoje istorijski razlozi kojih ćemo se ovde dotaći. Problem predstavlja ta dihotomija koja je toliko destruktivna i koja je, po mom dubokom sudu, najodgovornija za naše trenutno stanje propadanja. Bez njenog rešenja, bojim se, nijedan pozitivan političko-društveni poduhvat neće imati smisla. Dakle, kako je došlo do toga da jedan pravoslavni narod de facto prestane to da bude?

 

SREDNJI VEK

 

Vratićemo se na istorijske uslove i njihovu analizu. To je neophodan metod kako bismo rasvetlili genezu naše dehristijanizacije i odbacili olako doživljavanje sebe kao hrišćanskog naroda. Najprostije rečeno, imamo četriri istorijska perioda u kojima bismo mogli da posmatramo odnos društva prema pravoslavlju. 

 

Srednjovekovno doba je zlatan period u kome je taj odnos bio podrazumevajući. Vera je bila težište i centar života, kako pojedinca tako i zajednice. Iako teorijski ovo niko ne poriče, suštinsko razumevanje te činjenice mnogima izmiče. U savremenom društvu (kolokvijalno već imenovanom posthrišćanskim) shvatanje srednjovekovnog odnosa prema veri uglavnom se bazira na racionalističkim, pragmatičnim i uslovnim osnovama. Za savremenog čoveka vera srednjeg veka je samo faktička datost, poput feudalnog poretka ili pak potrebe čoveka uslovljene njegovom primitivnošću. Naviknut na progresivističku zabludu, koja tehnološki napredak doživljava kao nepobitni dokaz nadmoći u odnosu na sve prethodne epohe, savremeni čovek retko je u stanju da se udubi u specifičan doživljaj vere svojih predaka.

 

 

Za srednjovekovnog čoveka vera nije bila hobi niti surovo nametnuta obaveza moćnih vladajućih i klerikalnih krugova. Realnost „onoga sveta“ bila je potpuno ravnopravna sa ovom materijalnog. Shvatanje i prepoznavanje večnosti, skupo plaćene Hristovom žrtvom (pobedom smrti), bilo je stalna pratilja ove propadljive svakodnevice. Time je svaki postupak naših predaka bio duboko motivisan ovom činjenicom. Na dobro ili na zlo, jer nećemo tvrditi da se zbog toga nije grešilo.

 

Ipak, specifičnost tog odnosa spada i u onaj geopolitički aspekt koji se pruža sve do današnjeg vremena i koji, uprkos svemu, ostaje konstanta. Naše opredeljenje za istočno hrišćanstvo (pravoslavlje) i njegovo čvrsto i neodstupno držanje u svakom potonjem iskušenju, determinisalo je naš položaj, po mom dubokom uverenju, za sva vremena. U ovoj tvrdnji valjalo bi se pozabaviti i duhovnim realijama i uslovnostima, ali ću to odložiti za kasnije.

 

TURSKO ROPSTVO

 

Drugi period je onaj koji pripada turskom ropstvu. U njemu nestaje najviša instanca društvene hijerarhije – država sama, tj. predstavnici elite koji su bili branioci duhovnih vrednosti zajednice. Preostaje Crkva, to nadinstitucionalno bitije, koja delom preuzima ingerencije državnosti na sebe. Tragičnost ovog perioda izražena u gubitku horizontale delimično je nadomešćena još većim vezivanjem za vertikalu. Ovo je period koji dodatno i na duge staze unosi komponentu pravoslavlja duboko u identitet srpskog bića. 

 

Zapravo, jedina uzdanica opstanka u sopstvenom kodu tiče se neodstupnog, i po cenu života ili smrti držanog, ispovedanja pravoslavne vere. Na ovom pitanju mnogi savremeni Srbi, rešeni da istoriju posmatraju iz takozvanog realpolitičkog ugla, užasno greše.

 

Neretko ćemo čuti prigovore da je Srpska Pravoslavna Crkva krivac što je u shvatanje srpskog identiteta projektovala postavku po kojoj je isključivo pravoslavni Srbin pripadnik srpske nacije, dok to nisu oni rimokatoličke ili muhamedanske vere. U ovoj teoriji, realpolitičari pokušavaju da nađu koren antagonizama između jugo balkanskih naroda, koji bi, samo da nije bilo te „pravoslavne isključivosti“ danas svi bili Srbi, raznih veroispovesti.

 

Problem ovog gledišta leži u onom već pomenutom odsustvu kapaciteta za shvatanje ranijih epoha, jer se isključivo posmatraju iz vizure trenutne. Ako apstrahujemo prirodnu potrebu Crkve da – iako prinuđena odsustvom države – vodi svetovnu politiku i brine najpre o afirmaciji onoga što po svojoj suštini predstavlja – pravoslavlju (vera se bavi ontološkim pitanjima, a ne ideološkim doktrinama), postoji jedan temeljniji razlog zašto je gornja teorija tzv. realpolitike besmislena.

 

Vreme u kome se desilo konvertitstvo iz pravoslavlja u rimokatolicizam ili islam nije period verskog pluralizma, kao što je to, proklamovano ili ne, savremeno doba. Ti ljudi nisu prelazili u drugu veru tragajući za višim duhovnim principima i istinama. Prelazak se desio iz egzistencijalnih pobuda. Ljudi su napuštali veru praotaca ili iz straha za vlastiti život ili radi poboljšanja/zadržavanja materijalnog statusa.

 

Drugim rečima, bežali su od uloge koja je u tom trenutku zadesila nihov narod – ropstva. Konvertiti su u druge vere odlazili najpre pokušavajući da promene svoj identitetski status. Samim tim oni su nepovratno sebe ispisivali iz tog identiteta, direktno prelazeći u redove neprijatelja – porobljivača (kada kažem nepovratno, ne isključujem mogućnost pokajanja i preumljenja, već princip da na temeljima tih razloga ostanu deo korpusa iz koga su otišli).

 

Tvrdnja da je posle oslobođenja potomke tih ljudi trebalo integrisati u identitet iz koga su njihovi preci pobegli, zanemarujući veru (i da je to baš bio zadatak SPC) više je nego apsurdna. Ona, na prvom mestu, prenebregava psihologiju takvog konvertitstva koje nepobitno i kod onih koji su otišli, i onih koji su ostali, stvara osećaj izdaje (što zapravo i jeste). Na drugom mestu takva tvrdnja svesno relativizuje veru kao najbitniju komponentu identiteta, i to na osnovu racionalističkih i zapadnih uzora, apsolutno stranih našim istorijskim uslovima. Na Zapadu je odnos društva i Crkve bio često suprotstavljen, dok je u našem slučaju Crkva bila jedina narodna uzdanica i inicijator borbe za oslobođenje.

 

 

Bilo kako bilo, drugi istorijski period učvrstio je pravoslavlje i srpski identitet u koherentniju vezu. Ona se prvenstveno zasnivala na žrtvi, a žrtva kao takva dejstvuje kako na planu ovozemljske, tako i onozemaljske stvarnosti, i to kao najčvršći temelj. S druge strane gubitak hrišćanske elite, one vodeće snage koja je u prethodnom periodu davala hrišćanski smisao državi (horizontali), bio je hendikep koji će svoj pun potencijal pokazati u nastupajućem periodu.

 

OD OSLOBOĐENJA DO NOVOG ROPSTVA

 

Treći period datirao bih u vreme između oslobođenja od Turaka i ponovnog padanja u ropstvo od strane komunista. Dakle, od prve polovine devetnaestog veka pa do sredine dvadesetog. Možda bismo mogli i da ga skratimo na 1918. i stvaranje Jugoslavije kao ključnog momenta skretanja sa zavetnog puta, ali razlike između društva iz ’18. i ’45. svakako postoje.

 

U ovom periodu do izražaja dolazi problematika nepostojanja elite, tj. nepostojanje hrišćanske elite. Sticajem realnih istorijskih okolnosti ono što se formira kao vodeći društveni sloj listom to postaje nakon školovanja po zapadnim evropskim prestonicama. Nažalost, pored nespornog znanja, pa čak i neupitnog patriotizma, ti ljudi, skoro po pravilu, donosili su i zapadni duh, u mnogo čemu kardinalno suprotstavljen našem.

 

Fascinacija zapadnim civilizacijskim tekovinama donekle je objašnjiva. Svetlost znanja, kulture i organizacije, koja je tako očigledno sijala nasuprot primitivnom orijentalnom konceptu osmanske despotije, nije imala alternativu. Ili barem ona nije bila toliko očigledna. Pravoslavna civilizacija, na svom vrhuncu ovaploćena u Vizantijskom carstvu, nestala je odavno. Njen naslednik bio je tzv. Treći Rim, tj. Moskva, ali je ona, baš kao i danas, popularnim rečnikom rečeno, bila daleko. Da ne govorim o geopolitičkim uticajima, koji su na svaki način tu problematiku na ovom našem području želeli da učine činjenicom.

 

Elem, mladi i obrazovani Srbi sa Zapada su se vraćali opčinjeni tom kulturom i najčešće gadljivi prema onome što su ovde ostavili. Specifična mešavina zaostavštine orijentalnog i onog narodno-pravoslavnog za njih je postala zajednički imenitelj primitivizma i tako je otpočela nova faza konvertitstva. Ovoga puta na najvišem nivou, a iz čiste plahovitosti i nepososbnosti razumevanja sopstvenog.

 

Na prvom mestu je stradalo pravoslavlje, čak i ako to nije bilo toliko vidljivo. Upravo zato što je glavni obrazac ponašanja modernih zapadnih društava počivao na antagonizmu između Crkve i naroda. Tako usvojen model moderni prosvetitelji srpskog naroda, svesno ili ne, pokušavali su da nakaleme na domaću stabljiku. Posle vekova nepostojanja koherentne zajednice ovaploćene u organizovanoj državi, a kroz hijerarhijsku podelu na narod i elitu, počinje stvaranje jedne nove, na dubokoj suprotstavljenosti ove dve grane. A elita je, ma kako malobrojna, ipak bila i ostala nosilac procesa.

 

Istorijska uslovljenost ovakvog puta počivala je na činjenici sve veće i rapidne dehristijanizacije nekada hrišćanske Evrope. Ovo je samo ubrzano previranjima i okončano velikim ratovima koji su zbrisali sa pozornice stari poredak i zamenili ga novim, za posthrišćansko vreme daleko prijemčivijim.

 

Kao što sam na početku napisao, ključni momenat za nas, zapravo se desio posle Prvog svetskog rata i stvaranja nove države – Jugoslavije.

 

Elita koja se već neko vreme kontinuinirano odvajala od sopstvenog korena, ponajviše izraženog u pravoslavnoj veri, i napajala revolucionarnim idejama tadašnje Evrope, svoj je cilj, u gotovo religioznom zanosu, videla u sveopštom ujedinjenju tzv. Južnih Slovena. Možemo slobodno reći da tih godina skoro da nije bilo onih čija je reč nešto značila, a da su bili protiv ove zamisli.

 

Realno obezduhovljeni, čak i kao formalni hrišćani, jer su svoja uverenja temeljili isključivo na racionalističkim i progresivističkim matricama tog vremena, vodeći Srbi pokušavali su svoj krhki identitet na neki način da osmisle tom „velikom“ idejom. Istina je da je identitet kao takav, posle vekovnog ropstva i nepostojanja države, bio ranjiv, i da ga je u kontekstu novog doba bilo potrebno preformulisati, ali način na koji je to učinjeno bio je poguban. Odbačeno je ili zabašureno sve ono temeljno i autentično i žrtvovano na oltaru promena, za nešto novo, imaginarno i potpuno neprirodno.

 

U tom smislu jugoslovenstvo jeste postalo neka vrsta pseudoreligiozne zamene za izgubljenu veru. Ono je bilo poslednji stadijum drugog srpskog konvertitstva. Zapadnomisleća elita, poput nekada pokatoličenih ili islamiziranih pripadnika naroda, učinila je to isto – istupila je iz sopstvenog identiteta. To je s početka bio iskorak u prazno, jer nije bilo moguće postati pripadnik drugog naroda i usvojiti njegovu kulturu, ali se, spasonosno po njih, na horizontu ukazala prava forma. Jer, ne treba se zavaravati, za konvertita je nemoguće da pomalo bude deo korpusa iz koga beži, a pomalo ne. Nova država – novi narod – nova religija.

 

Od 1918. do Drugog svetskog rata, sve je činjeno na zameni jednog identiteta drugim. Starog i nedelotvornog, boljim. Arhaičnog i zatucanog, napredim. Srpskog i pravoslavnog, jugoslovenskim. U novom racionalističkom (posthrišćanskom) dobu religija kao takva i nije bila neophodna. Pripadnost novoj, idealizovanoj pseudonaciji, u ključu moderne političke podobnosti, mogla je da zadovolji i ovozemaljske i onozemaljske potrebe.

 

Kod običnog naroda to nije bilo tako, ali su trendovi sve većeg otklona od vere bili suviše jaki, pa je pripadnost pravoslavlju u međuratnom periodu kod mnogih uglavnom bila samo običajnog karaktera. Naravno, za naše moderno doba, to je i dalje bio zdenac ispovedništva i rasadnik svetiteljstva (postojanje jednog Nikolaja Velimirovića, Justina Popovića, patrijarha Varnave, konkordatska borba, te bogomoljački pokreti), ali sa sveopšteg stanovišta bilo je to klasično opadanje. Većinski mlako, bez obzira na izvanredne primere, ono je utrlo put poslednjem periodu koji je brutalno raskrstio sa verom otaca.

 

KOMUNIZAM

 

Četvrti period poznat je svima i on je nastupio poput prirodne katastrofe, brišući sve pred sobom i gradeći, namesto toga, sopstvenu građevinu na krvi. Ono što se u njemu začelo ostalo je do danas, iako formalne vladavine komunista više nema, a određena obnova se, uprkos svemu, dogodila.

 

Svoj uspeh komunisti duguju ratu i haosu koji je iz njega proizišao, te geopolitičkim okolnostima po njegovom završetku. Ta situacija omogućila je jednoj suštinski satanističkoj ideologiji (takođe pseudoreligioznoj po svom karakteru) da se nametne kao relevantna, a njen surovi obračun sa neistomišljenicima učini legitimnim. Oni su dokrajčili pad srpstva iz zaveta u beslovesnost, najpre likvidacijama i uterivanjem straha, a potom sistematičnim – otvorenim i manje otvorenim – tendencioznim postupcima.

 

Iako je prvi udar bio najbrutalniji i realno ostavio srpstvo bez mogućnosti za reakciju (daleko drastičnije od čuvene seče knezova, komunisti su potamanili nacionalnu elitu koja prethodno nije uspela da pobegne pred njima), ono što su uradili u potonjim, „mirnim“ godinama, ostavilo je trajnije posledice. U duhu novog doba, obezboženog do vulgarnosti, ovi avangardni nosioci tih vrednosti, koje su se na Zapadu još krile iza fasada formalizma, sistematski su uništavali jednu po jednu tačku oslonca srpskog identiteta (Crkva, porodica, istorija, tradicija, pismo…).

 

Od nekadašnjeg pravoslavnog življa stvorena je armija ateista, pripadnika nove religije, samožive individualnosti i „ideologije oslobođenja“ (nažalost samo od razuma). To je bila treća i poslednja etapa srpskog konvertitstva, najdrastičnija po obimu i dometima. Obezboženi pojedinac, pripreman za to u predhodnoj Jugoslaviji, sada je našao punu afirmaciju u novoj. Ova je i formalno dobila svoju antireligiju i anticrkvu, na čelu sa najvećim sinom naših naroda i narodnosti – vrhovnim žrecom i antimonarhom Titom. Ovo konvertitstvo, u nekoliko decenija, uspelo je da liši modernog srbo-jugoslovena svake odgovornosti pred istorijom i njenim izazovima, sa kojima su se njegovi preci suočavali adekvatno i jedino ukorenjenošću u sopstvenom identitetu.

 

Epilog toga je poznat. Danas ga živimo. Uprkos delimičnom povratku odbačenih vrednosti, degeneracija koju je pretrpela svest postala je endemska. Ona se duboko urezala u novi, frankenštajski model kolektivnog JA modernog Srbina, da se njene manifestacije često sreću i kod onih koji se zalažu za nacionalno-tradicionalne vrednosti.

 

 

Tako ćemo videti „nacionaliste i pravoslavce“ koji će sa najvećom setom govoriti o periodu socijalističkog raja, sindikalnih letovanja i besplatnih polutki. Ljude koji već trideset godina žive posledice vladavine čoveka kome ni imena ne znaju, ali će baz pardona ispovediti da je „bravar bio bolji“. One kojima shvatanje savremene geopolitike nije nejasno i na mnoga pitanja daju ispravne odgovore, ali ponosno odbijaju da kažu da su Srbi, nalazeći to suviše uskogrudim.

 

Ostaće zadrti Jugosloveni, ili avangardnije, Balkanci, smatrajući valjda da tako nadilaze podele i otelovljuju svečovečanske ideale. Lamentiraće o komunizmu kao lepoj ideji koju su upropastili mangupi u njihovim redovima, tugovati za danom republike, republikom, platom izraženom u stranoj valuti (čuvenih dve hiljade maraka plate), ne uviđajući u tome začetke kolonijalnog ropstva koje danas proživljavamo.

 

O pravoslavlju, onom iskrenom i delatnom, da ne govorimo. Ljudi će na usnama poštovati ideju, ali samo dok je što dalje od njih. Ona traži ličnu odgovornost, a pojedinac odnegovan u posthrišćanskom društvu centar je univerzuma i sve što to poriče spada u jeres. Razni konformizmi, feminizmi, egoizmi, emancipacije i „slobode“ toliko će postati deo našeg podsvesnog da će iskakati poput uslovnog refleksa, čim se suočimo sa nekim ozbiljnim pitanjem (kao što je lična odgovornost, recimo). Naježeni od mogućnosti da se zagledamo u dušu i legion užasa, radije ćemo pribegavati ezoteriji, paganizmu, okultizmu ili razmišljati o sebi kao najstarijem narodu. Upijaćemo svaku novu, instant sumanutost ili iskopavati staru na deponijama istorije, ne razumevajući da su je naši preci svesno odbacili kao neupotrebljivu.

 

Nedostatak iskrenog poimanja vere, te posledično percepcije lične odgovornosti i onog najtežeg od svih poduhvata – borbe sa sobom, čine da svaki dugoročni poduhvat bude osuđen na propast. Čak i kada postoji jasna nacionalna svest, koliko-toliko iščupana iz kandži sektaškog jugoslovenstva, nedostatak te ključne komponente identiteta – pravoslavlja – osetni je hendikep za razrešenje svakog sudbonosnog pitanja koje stvarnost stavlja pred nas.

 

Jer mi našu sudbinu ne možemo da rešimo u svoju korist van Zaveta, van vere, van Hrista. I, ma koliko ovo savremenom čoveku delovalo kao puka metafizika, u pitanju je sušta i apsolutna „realpolitička“ istina.

 

REALIZAM NADREALNOG

 

Sada je vreme da se vratim na ono što sam nagovestio na početku. Na realizam nadrealnog, nadumnog, natprirodnog. Na Istinu sa velikim I, koja nadilazi politiku punog stomaka i smrti kao neminovnog kraja svih krajeva. Vera je, uveren sam u to, postala mehanizam unutar našeg narodnog organizma, koji prevazilazi našu svest o tome. Ona više odavno nije uslovljena našom spoznajom, pa čak ni masovnim odricanjem od nje. Kako je do toga došlo mogu samo da nagađam, opet svestan sopstvene nemoći.

 

Smatram da je ta veza samo jedan „aneks“ Zaveta, davno sklopljenog između Boga i ljudi, kada je On odlučio da postane jedan od nas. Od tada pa do danas, taj ugovor narodi sa njim potpisuju neprestano. Neprestano ga i krše, izdaju i cepaju, ali on, bez obzira na to, ostaje večan. Posebno kod onih naroda koji su ga vekovima potpisivali istim mastilom kojim ga je potpisao i On – svojom krvlju. Armija naših predaka dala je potvrdni odgovor na uvek ponavljeno pitanje: Da li ste sa mnom? Dovoljan broj i za potonje naraštaje. Ne u smislu opravdanja njihovih postupaka, jer svako odgovara za svoje kako pojedinačno tako i kolektivno, već temeljeći jedinu stazu kojom je moguće ići.

 

Neko će reći da ima mnogo naroda koji su se ispisali sa tog zavetnog puta, ali ja ću se usuditi da kažem da je to samo pitanje broja potpisnika. Zapadni narodi vekovima ne obnavljaju Zavet. Njihovo hrišćanstvo, koje je među običnim ljudima često iskreno, odavno je pseudohrišćanstvo, bez obzira da li je rimokatoličkog ili protestantskog tipa.

 

U oba slučaja radi se samo o nadobudnom prilagođavanju vere sopstvenim ideologijama, o pragmatizmu koji je prevagnuo nad Zavetom i postao pokretačka sila te civilizacije. O gordosti koja je pobedila, kao u slučaju onog prvopobeđenog. Naprosto, sveti preci Zapada postali su odavno malobrojni pred hordom njima apsolutno suprotstavljenih naraštaja. Tako nije kod nas.

 

Naši konvertiti mala su skupina u odnosu na broj zavetnika, Bogu hvala na tome. A naši zavetnici nisu to formalno. Oni su svoj Zavet pečatili krvlju i neviđenim mukama. To je naša istorija i to je naš identitet – stradanje i opstanak uprkos tome. Štaviše, opstanak je, paradokslalno, i posledica stradanja. Naš opstanak, tako neverovatan i neshvatljiv, dugujemo upravo nepokolebljivom držanju Zaveta. Nebeska armija zavetnika vojevala je za naš opstanak sve ove vekove našeg postojanja.

 

 

Zato je za nas nemoguće da idemo drugim putem. Ovaj je utaban i jedini, sve mimo njega je bespuće. Ne čak ni stranputice, već ništavilo. Odreknemo li se zaveta za nas puta biti neće. Mi nećemo imati tu nesreću da nastavimo da bivstvujemo poput zapadnih naroda koji su u davnini izneverili. Mi ćemo nestati.

 

Ko ovo ne shvati sada, shvatiće pod šibom što neminovno dolazi kao posledica odricanja. Pa mi smo je već toliko puta iskusili, pogotovo u novijoj istoriji, baš bremenitoj konvertitstvom. Da nije tako, zar bi nam se ponavljala jedna te ista pitanja i to uvek intonirana baš tim nadnaravnim? Šta je drugo problem Kosova nego jedna od manifestacija Zaveta – ispunjavanog ili narušavanog? I kako on može biti shvaćen van Zaveta?  Samo onako kako ga tumači savremena konvertitska svest.

 

Ako je ovo teška reč za mnoge, a verujem da jeste jer smo već opisali stanje našeg duha, hajde onda da je i njima približimo. Pravoslavlje je naš najveći resurs budućnosti. Naš realpolitički, kulturološki, egzistencijalni resurs. Napisao sam već da se naša civilizacija imenuje posthrišćanskom, ali to nije tačna definicija. Ona greši isto koliko i Fukujama sa svojom teorijom o kraju istorije. Njeni tvorci su pretpostavili da je kraj nastupio i da je njime prevaziđeno svako duhovno „lutanje“ prošlosti. Ta im se besmislica, naravno, u lice vraća kao bumerang.

 

POČETAK KRAJA

 

U stvari, svedoci smo da je ovo početak kraja postliberalne, obezduhovljene i materijalističke civilizacije. Njeni bedemi nisu u stanju da izdrže ni unutrašnje kritike, koje se rađaju iz prirodne potrebe za povratkom na „staro“, konzervativnije, organsko. Njene dogme veštački nametane i tolerisane isključivo zato što ih je pratilo materijalno blagostanje odavno su prezrene. Sada kad se veštački stvaran raj razara na očigled svih, odvratnost dolazi do tačke neizdržljivosti. Sveštenici ovog poretka i dalje imaju silu, ali nemaju materijala od kojeg je moguće zidati čak i lepe kulise. Oni nemaju ono najbitnije – ni sami ne veruju u parole koje su toliko dugo izvikivali.

 

Ova civilizacija ruši se i spolja. Pred naletom na veri i tradiciji utemeljenih kultura, makar i u svom najprimitivnijem obliku. Islamski fundamentalizam briše sve liberalne brane i uporišta i oni padaju gotovo bez borbe. Iza njih se čuje samo histerična vika ili pak isprazna retorika koja ubeđuje da je sve u redu. Ta priča je gotova.

 

Od onoga što preti Evropi, ovakvoj kakva je, pomoći nema. Njen je najveći problem u tome što joj je i povratak na staro skoro nemoguć. Baš zbog onoga što sam pomenuo u prethodnim pasusima. Suviše bi duboko morali da kopaju po istoriji. Ali mi ne moramo. Mi imamo lek i za neoliberalnu impotenciju i apokaliptični islamski fundamentalizam. To je pravoslavlje. Duhovna vertikala, temelj i smisao. Ono prevazilazi banalizam „imati“ zapadnog sveta, koji ih je doveo u bezizlaz onda kada više nisu imali. Ona je odgovor i pomahnitalom obliku verovanja koje zahteva potiranje svega ostalog i to čini na monstruozne načine.

 

Zgađenost čoveka Istoka bezverjem Zapada je opravdana, ali odgovor nije u džihadu, ma kako ga tumačili. Odgovor je u istinskoj duhovnosti koja ne vrši nasilje nad ljudima i ne uteruje ih u tor istine, već poziva. Pravoslavlje – jevanđelje – blaga reč. Istinska sila.

 

Pravoslavlje je i rešenje našeg balkanskog čvora, naših antagonizama i bratoubilaštva. Budućnost mora biti vreme povratka izgubljene dece u sopstveno stado. Oni koji su pobegli usled straha, maloverja, pa čak i kalkulacije uradili su šta su uradili. Njihovoj deci nije potrebno da se vrate u Srpstvo, već u veru otaca. Znam da je to iz ovog ugla skoro pa fantastična zamisao, ali mi se nje nikada ne bismo smeli odreći.

 

Dolazi vreme kada će sve ono što je liberalna ideologija stvorila biti mrtvo ili potpuno nefunkcionalno. Propašće i verski liberalizam oličen u jeretičkom ekumenizmu. Mi, istinska deca Crkve, imaćemo dužnost da propovedamo Jevanđelje svima. Na to nas, na kraju, upućuje i Otkrovenje Jovanovo, koje iz ugla ovoga sveta nije nimalo optimističan spis. Pre nego što zaista nastupi kraj istorije, propovedaće se Jevanđelje svim narodima sveta. Ko će to činiti, ako ne pravoslavni? Kome, ako ne prvo našoj najbližoj braći, našim komšijama?

 

DESET POSTO

 

Pretpostavka sutrašnjeg obezbeđivanja stabilnosti „regiona“ ne može biti sagledana drugačije do kroz prizmu dominacije jedinog državotvornog naroda – Srba. Ali ne na temelju tlačenja ili pseudoujedinjujuće forme kakva je bila Jugoslavija. Jedini put je pravoslavna vera i naš misionarski rad. Podrazumeva se, do mučeništva ako treba, jer se drugačije i ne propoveda.

 

Trenutno stanje je takvo kakvo jeste. Ne treba smatrati da nije, niti očajavati što jeste. Prestali smo većinski da budemo hrišćani, ali nismo ispisani iz knjige života blagodareći milionima naših svetih predaka (živih i delatnih, nikako mrtvih). Ne treba misliti ni da ćemo ovo stanje zatrovanosti pseudoverom jugoslovenstva i svim njenim direktnim i indirektnim derivatima, izbaciti iz krvotoka preko noći. Predstoji naporan i dug rad. Takođe, nemojmo se zavaravati ni da će celokupno naše društvo u ovom, za veru negostoljubivom dobu, prihvatiti istu punim žarom. Ali to nije ni potrebno.

 

Pravoslavni publicista i pisac Vladimir Dimitrijević ne jednom je napisao da je za jedno društvo sasvim dovoljno da oko deset procenata njegovog stanovništva deli čvrsta i neodstupna uverenja. Deset posto. To je motor, to je kormilo, to je put. Njime će se kretati i ostali, kada u narodu bude deset procenata onih sa čvrstom verom i rešenošću da ih u tome baš ništa ne omete. Zamislite deset posto pravoslavnih, crkvenih, liturgijskih ljudi. Ljudi koji poste, mole se. I greše naravno, ali se kaju i ispovedaju. Deset posto ljudi koji se trude. Ako vam to ne deluje kao nešto posebno onda znajte da trenutno takvih u vašem narodu nema ni jedan odsto. Nema, verovatno, ni deseti deo toga.

 

 

Naše crkve su pune, ali sa tridesetak hramova u Beogradu, kao najmnogoljudnijem, a prosekom od stotinu vernika po jednom, doći ćemo do cifre od tri hiljade verujućih koji redovno prisustvuju Liturgiji nedeljom. Neka bude i da ih ima duplo više. To je manje od pola jednog procenta stanovništva ovog grada. Na nivou Srbije slika je još poraznija. To je naša stvarnost, ma koliko nam se činilo da se vera masovno vratila u narod. A čak i ta cifra ne govori o potrebi kakva se traži od onih deset posto.

 

Mi koji smo nedeljom prisutni na Liturgiji uglavnom smo tu telom, dok nam um i duša lutaju. Uglavnom smo oni stari kada jednom izađemo napolje, lenji za svakodnevne molitve i preterano popustljivi prema svojoj prirodi, pravdajući greh kao majke decu-delikvente. Mi smo raslabljeni i mlaki, češće u padu, nego što se dižemo, ophrvani strastima i samoljubljem. Kao i mnogi drugi, sami smo sebi centar sveta i mnogo se ljutimo na one koji to pokušavaju da nam ospore.

 

Kako onda da pomognemo da se dođe do tih deset posto? Polako, sa verom da je moguće. Najpre mi koji se smatramo pravoslavnim moramo ozbiljnije da shvatimo šta to znači. Pobeđujmo sebe i svoje strasti. Znamo zapovesti, ispunjavajmo ih. Ne prestajmo sa onim što činimo, ali se i ne zadovoljavajmo time. Molimo se iskreno i često za sebe, ali i za druge. Molimo se za one koji nisu svake nedelje sa nama u hramu.

 

Ako to budemo radili usrdno i iskreno, možemo da utičemo na onaj drugi krug ljudi – Srbe deklarativno pravoslavne, koji veru poštuju i cene, ali je ne praktikuju. Naša molitva učiniće da i oni zavire dublje. Onda ćemo se moliti zajedno.

 

Više molitvenika stvaraće koncentrične krugove koji se ne vide, ali itekako dejstvuju. Prizvaće ti krugovi one nacionalno orijentisane kojima je crkvenost i vera sinonim za klerikalizam i jednoumlje, one zaražene racionalističkom mišlju, pa će oni možda zauzeti mesto svojih prethodnika. Počeće malo bolje da misle o veri, makar je i ne upražnjavali često. Biće to samo etapa.

 

Zajedno sa našim molitvama oni će govoriti o potrebi afirmacije ove jako bitne identitetske odrednice. Dovešće stanje stvari do tačke u kojoj je sumnja u veru nešto nemoguće sa srpskog stanovišta. Ne i nosioce iste, jer smo ljudi, već onoga što Duhom Svetim teče kroz naše biće od kada su nam preci stupili u zavet do danas. Ukazivaće na nemogućnost sapostojanja dve vere – prave i lažne, pravoslavlja i jugoslovenstva, ispovedništva i konformizma, Boga i mamona. Pragmatizam neće biti cilj već sredstvo omeđano najvišim idealima i granicama koje se nikad ne smeju preći. Neki će to shvatati duhom, neki umom, ali to je početak, to je proces. Posao molitvenika time se ne prekida, odgovornost je samo veća.

 

 

Neodstupno držanje vere, bez osude, sa ljubavlju i molitvom za čitav narod, stvoriće stalnu frekvenciju onih koncentričnih krugova. Njihovo širenje biće podržano od strane naših nebeskih zavetnika, Svetog Save, Svetog Simeona, svetih patrijaraha, vladara i vladarki, naših svetih mučenika i ispovednika, svetih seljaka i ratnika. Svi oni moliće se zajedno sa nama, a ta će molitva biti nazaustavljiva. Ona će otvarati umove, srca i duše. I tako, malo po malo, ali istrajno, doći ćemo do deset posto. Možda čak i više. A tada ništa neće biti nemoguće i nijedno iskušenje strašno i nesavladivo.

 

Duboko sam uveren da je to naš jedini put i da nam je on zacrtan. Ili ćemo ići njime uz muke, ili ga napustiti i strovaliti se u provaliju. Trećeg nema. Ako je za utehu, svaki će nam izbor biti dramatičan, jer mi nismo narod kojem je namenjeno da ode tiho.

 

U Časnom i Velikom Postu, leta Gospodnjeg 2018.

 

Preuzeto sa sajta standard.rs

 

Pročitano: 2379 puta