MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ODGOVORI NA PITANJA O ISPOVESTI I PRIČEŠĆU: PRIČEŠĆUJUĆI SE UČESTVUJEMO U BOŽANSKOM ŽIVOTU



 

- Mi se pričešćujemo, ali pritom ne znamo odgovore na mnoga pitanja u vezi sa Evharistijom. Naravno da želimo da razumemo sve ono što nam nije jasno. Na primer, svi znamo da se vino i hleb u svetoj čaši pretvaraju u Telo i Krv Hristovu, ali mnogima nije jasno zašto treba da to primimo u sebe. Današnjem čoveku zaista je teško da to shvati. Kad u Jevanđelju čitamo o Tajnoj večeri, teško nam je da odmah shvatimo smisao onoga što je Spasitelj učinio, kao i smisao Njegovih reči: Pijte iz nje svi; jer ovo je krv moja Novoga zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštenja grehova (Mt 26, 27-28). Ako se krv proliva radi otpuštenja grehova, to jest zato da bi nam gresi bili oprošteni, zašto treba da je pijemo? Ovo pitanje zvuči grubo, ali je ipak neizbežno.

 

- Pitanje zaista zvuči grubo, ali nedostatak poverenja u Boga je mnogo veći problem od toga. Ako čovek ima minimum poverenja, onaj minimum bez kojeg inače nema vere, onda mu je sasvim dovoljno da čuje Hristove reči: Uzmite, jedite; ovo je telo moje (Mt 26, 26). Da li je zaista potrebno da se pitamo zašto nam je Gospod zapovedio da upravo tako postupamo, odnosno da jedemo Telo Njegovo i pijemo Krv Njegovu? Nekad su se prvi ljudi u rajskom vrtu pitali zašto ne treba da jedu plodove s drveta poznanja dobra i zla. Naravno da ih je na to podstakao onaj ko i danas podstiče ljude na slična pitanja. Plodove s tog drveta nije trebalo da jedu prosto zato što je tako Gospod rekao, zato što je zabranio čoveku da to čini. Nije najstrašnije to što je čovek okusio plod s drveta poznanja dobra i zla, nego to što nije imao poverenja u Boga, nije Mu verovao, nego je pomislio da ga Bog obmanjuje.

 

- Postoje stvari koje se ne mogu razumski objasniti, stvari u kojima se pogubi čak i najdubokoumniji, najmudriji, najosetljiviji čovekov um. Tako su veliki teolozi postajali veliki jeretici upravo zato što su pokušavali da ljudskim jezikom objasne ono što je neobjašnjivo. Prepodobni Isak Sirin je rekao da je ćutanje tajna budućeg veka, a da su reči oruđe ovog veka. Nemoguće je oruđem ovoga veka objasniti ono što se odnosi na vek koji dolazi. Postoje pitanja na koje nam može odgovoriti samo naše srce, a nikako naš um, naš intelekt. Ako ne možemo našim ljudskim jezikom da objasnimo ko su serafimi, koji okružuju presto Tvorca, kako onda možemo reći šta su to Telo i Krv Hristova?

 

 

- Pričešće Telom i Krvlju Hristovom je najdublji vid sjedinjenja Boga i čoveka. Najuzvišeniji vid sjedinjenja ljudi na zemlji predstavlja brak. Ljudi u braku postaju jedno telo. No u Evharistiji, u Svetoj Tajni pričešća Telom i Krvlju Hristovom sjedinjenje je mnogo veće i uzvišenije. Spasitelj veli: Ako ne jedete telo Sina Čovečijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi… Koji jede moje telo i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu (Jn 6,53,56). Kad se pričešćujemo, učestvujemo u božanskom životu i taj život učestvuje u nama.

 

- Ipak mi sve to nije potpuno jasno. Verovatno tako treba da bude?! Verovatno se zato Sveta Tajna pričešća i naziva pričešćem Svetim Tajnama?

 

- To je tačno. Otuda i reč Sveta Tajna. Mi prosto ne znamo na koji način se čoveku daje blagodat. Na primer, u Svetoj Tajni krštenja vršimo neke sasvim jednostavne radnje, ali se ispostavi da su te radnje neka vrsta stepeništva kojim se penjemo ka Bogu i Gospod nam daje blagodat. Samo je Bogu znano kako i zašto se to događa.

 

- A otkud naziv Evharistija, odnosno blagodarenje?

 

- Odgovor pre svega treba da potražimo u Jevanđelju, gde se kaže: I uze čašu i zablagodarivši dade im; i piše iz nje svi (Mk 14,23). Evharistijski kanon je ustvari trenutak u kojem Bogu blagodarimo za sve. Blagodarimo Mu za to što nas je stvorio i uveo u ovaj svet, zato što nas nije napustio kad smo pali, odnosno kad smo mi Njega napustili, ali i zato što nam je dao tu Svetu Tajnu, koja je našem umu nedokučiva, a dao nam ju je radi našega spasenja i radi sjedinjenja s Njim.

 

- Odgovori na mnoga naša pitanja mogu se naći i u Molitvenom pravilu pre i posle svetog pričešća, koje inače postoji u skoro svakom molitveniku.

 

- Nažalost, u današnjim molitvenicima nalaze se razne molitve, ali veoma često to nisu molitve iz Molitvenog pravila koje su sastavili sveti Oci. U te molitve svetih Otaca utkan je ne samo smisao Svete Tajne pričešća, nego i njihov iskustveni doživljaj te Svete Tajne. Tako se, na primer, u molitvi svetog Simeona Novog Bogoslova kaže: “...da se pričestim Tvojim čistim i presvetim Tajnama, pomoću kojih se oživljuje i obožuje svaki koji Tebe jede i pije čistim srcem”. Reč obožuje potiče od reči Bog. Cilj Hristovog dolaska na zemlju i jeste to da nam vrati tu čudesnu mogućnost oboženja, to jest mogućnost da postanemo bogovi po blagodati, iako smo ograničena stvorena bića. I sami se sećate da je Gospod u Jevanđelju po Jovanu citirao 81. psalam: Nije li napisano u Zakonu vašemu: Ja rekoh: bogovi ste? (Jn 10,34). No i pored toga zaista je teško ljudskim umom shvatiti da mi ljudi možemo biti bogovi po blagodati, i to ne nekakvi beznačajni paganski tobožnji bogovi, nego zaista možemo prebivati u Bogu i Bog u nama. Kod prepodobnog Maksima Ispovednika, ali i kod nekih otaca iz kasnijeg vremena, postoji poređenje u kojem se kaže da je usijano gvožđe i dalje gvožđe, ali je u isto vreme i oganj.

 

 

- Ma koliko to možda bilo naivno, mi od pričešća svaki put očekujemo neku vrstu unutarnje promene, promene koju možemo umom dokučiti i neposredno osetiti. Koliko je to opravdano i kakve promene možemo očekivati?

 

- Nikakva promena se neće dogoditi ukoliko čovek samo otvori usta da bi primio Svete Tajne, a pritom ne otvori svoje srce ni za milimetar. No ukoliko bar malo odškrine vrata svog srca, Gospod će ući i promene će početi da se događaju. Prepodobni Serafim Sarovski je potpuno tačno rekao da se čovek koji se stalno pričešćuje s verom i uz neophodnu pripremu postepeno prosvećuje, osvećuje i menja. Kad god se pripremamo za pričešće, dužni smo da napravimo maker jedan korak napred. Zbog tog našeg jednog koraka Gospod će nas voditi tako da ćemo ih još mnogo načiniti i tako stalno napredovati. Ukoliko kasnije ne krenemo unazad, nego načinimo još jedan korak napred, Gospod će nas ponovo uzeti za ruku i nastaviti da nas void ka očišćenju, osvećenju i oboženju. Nevolje nastaju kad izvučemo svoju ruku iz Njegove i krenemo unazad. Gospod nas stalno vodi napred, a mi postepeno idemo unazad. Upravo zbog toga i ne dobijamo plodove koje očekujemo od pričešća, ili ih pak dobijemo, a onda ih gubimo. 

 

- Jedan od glavnih podsticaja za pričešće, ali i ulazak u pravoslavlje jesu Spasiteljeve reči: Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni; i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan (Jn 6,54). Ove reči predstavljaju obećanje besmrtnosti! Kad pristupamo Svetoj Tajni pričešća, da li treba da prvenstveno razmišljamo o vaskrsenju u poslednji dan ili pak o tome šta se sada i ovde događa s nama?

 

- Da bi se odgovorilo na to pitanje, treba prvo pojasniti šta podrazumevamo pod besmrtnošću, tačnije šta podrazumevamo pod smrću. Prava smrt je život bez Boga, a Gospod nas je upravo od toga spasio i oslobodio. Bog je jedini izvor postojanja, jedini izvor života. Mi sami u sebi nemamo život, nego ga dobijamo od Njega kao dar. Besmrtnost koju čovek dobija pričešćujući se jeste besmrtnost kao ostajanje s Bogom, kao mogućnost da uvek budemo sa Bogom. To je ono o čemu govori prepodobni Simeon Novi Bogoslov kad kaže: “...jer pričešćujući se božanskim i bogotvorećim Darovima, ja već nisam sam no s Tobom, Hriste moj, Svetlošću trosunčanom...” Naravno da se čovek u početku može rukovoditi nekakvim primitivnim, pa čak i koristoljubivim predstavama o duhovnom životu, kao na primer: “Treba da se pričestim da u trenutku smrti ne bih umro”. Ali Gospod kod čoveka traži i najmanju mogućnost, neki skriveni kutak u duši gde bi blagodat mogla da se ukoreni. Koristoljubiv odnos prema Svetoj Tajni zaista je pogrešan, ali želja za besmrtnošću može čoveka dovesti u Crkvu, a onda će Gospod da ga približava Sebi i da ga prosvećuje, naravno ukoliko se i sam čovek bude trudio. Tek tada će čovek shvatiti da se pričešćujemo zato da bismo bili sa Hristom, a ne zbog toga da ne bismo umrli. Sveti Grigorije Palama objašnjava da Božija blagodat, koju dobijamo kroz Svete Tajne, nije nešto spoljašnje, nešto što Gospod prosto uzme i da čoveku, nego da je blagodat ustvari Sam Bog Koji dela u čoveku. Bog kroz Svete Tajne svaki put daje čoveku Sebe samoga. Dakle, On nam kroz Svete Tajne ne daje zdravlje, ili radost, ili sreću, pa čak ni besmrtnost, nego Sebe samoga.

 

 

Iz knjige igumana Nektarija (Morozova) „Nedostojan je onaj ko sebe smatra dostojnim“, Manastir Svetog Arhangela Mihaila, Prevlaka, 2011.

 

Pročitano: 2321 puta