MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SVETI JOVAN KRONŠTATSKI: BESEDA U NEDELJU KRSTOPOKLONU



 

 

Ko hoće za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide“ (Mk 8,34) 

 

Današnja nedelja Velikog posta naziva se Krstopoklona zbog poklonjenja Krstu i stradanju Raspetog na njemu, nas radi – Gospoda slave, a i zbog toga što je Crkva ustanovila da se na današnji dan čita Evanđelje koje govori o tome da svaki od nas nosi svoj krst ili stradanje i patnju, koji su neizbežni u ovom svetu na putu za Hristom. Ko hoće za mnom da ide – rekao je Isus Hristos narodu i učenicima Svojim – neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom ide.  Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj, tj. ko umrtvi sve strasti i požude svoje, mene radi i Evanđelja onaj će ga sačuvati. Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju? Jer ko se postidi mene i mojih reči u rodu ovome preljubotvornom i grešnom, i Sin će se Čovečji postideti njega kad dođe u slavi Oca svojega sa svetim anđelima (Mk 8,34-38). 

 

Gospod Isus Hristos nam zapoveda da se potpuno odreknemo sebe, tj. da se odreknemo satane koji radi u nama i svih dela njegovih, i svih službi njemu i sve gordosti njegove, i da uzmemo krst svoj, tj. da trpimo neizbežna teška lišavanja, bolesti, stradanja i patnje, koje nam se šalju radi našeg očišćenja, urazumljivanja, jačanja u vrlinama i – iskušenja u koja nas dovode ljudi i demoni. Mi smo veoma naklonjeni telesnom životu; saživeli smo se s gresima, navikli na njih, bojimo se da im objavimo pravi rat, da prekinemo svaki savez sa njima; mi preduzimamo protiv njih samo polovične mere, i kao da ih štedimo, jer su postali naši prirodni udovi i zato smo uvek sa njima. A oni se ukorenjuju sve više i više, borba sa njima postaje teža i upornija, mi se često gubimo od Boga i postajemo dobit i plen đavolima. Reči Gospodnje: „Ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga“,  svakodnevno nam se obistinjuju. Mi se svakodnevno predajemo đavolu svim vrstama greha koji žive i dejstvuju u nama; svakodnevno umiremo duhom i… o! …kad bismo svakodnevno i ustajali i oživljavali za Boga kroz suzno pokajanje. 

 

 

Jer „gresi naši nas odvajaju privremeno od Gospoda“ (Is 59,2). Oni nas mogu i zauvek odvojiti ako se ne obratimo i ne pokajemo od sveg srca. Ali, pogledajte primere mnogih grešnika koji su kasnije postali sveci: Petra, carinika, Marije Egipćanke, Evdokije i drugih; pogledajte primere svetaca kako su oni odlučno i dosledno stupali u borbu s grehom, strastima, đavolom; kako su iskreno zavoleli Boga i Njegovu istinu i, odrekavši se telesnog života Hrista i Evanđelja radi, sačuvali svoje duše u sve vekove. 

 

Zašto i mi ne ustanemo u odlučnu bitku s grehom? Zato što mnogo volimo privremeni život, bojimo se da ne ožalostimo telo, bojimo se velikih iskušenja, suviše volimo svet i njegovo bogatstvo, zaboravljamo na neminovnost smrti i prelazak u večni život; razmišljamo da mnoge godine proživimo u blagostanju; u poteri za telesnim zadovoljstvima zaboravljamo na božansku uzvišenost svoje duše, predodređene za besmrtnost i večno blaženstvo; zaboravljamo da je ona beskonačno skuplja od celog sveta sa svim njegovim bogatstvima koja će kao senka proći. Razobličavajući to naše bezumno ponašanje, Gospod kaže: „Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?“ 

 

Postoji još jedan razlog zbog kojeg mi ne napuštamo u potpunosti svoj grešni način života, već ostajemo robovi sveta i njegovih navika, običaja i sveg poretka svetskog, sujetnog života: zato što se mnogi od nas potajno stide svoje vere, stide se da ispovedaju Gospoda, da žive po Njegovim zapovestima, Njegovom Evanđelju, da idu za Njim, (a) da ne bi izgubili poštovanje i čast u preljubotvornom i grešnom svetu i dozvoljavaju sebi da ih odvuče reka svetskog, grešnog, sujetnog, često nepromišljenog i štetnog života. Oni su svesni da nerazumno, na štetu sebi provode tako dragoceno vreme; znaju i za viši cilj čovekovog života na zemlji, znaju i za krsnu žrtvu iskupljenja za njih, ali usvojeni način života, shvatanja sveta, posebni, nepostojani pogledi prijatelja na život, na veru, na Crkvu, ne dozvoljavaju im da siđu sa tog bespuća u kome su se našli, i da se priberu i dođu k sebi, da razmisle o svojoj sudbini. Oni su žalosni robovi svoje sredine, robovi grešnog sveta koji u zlu leži. 

 

 

Ali ako želiš, hrišćanine, da ideš za Hristom i uđeš u slavu Njegovu, moraš Ga bezuslovno slediti, ispunjavati Njegove zapovesti, smirivati se, moliti, voleti Ga, stradati i trpeti. „Trpljenjem svojom spasavajte duše svoje“ (Lk 21,19). Strašna kazna čeka neverne hrišćane zato što su odbili veliku Božiju zaštitu i žrtvu Gospoda Isusa Hrista koja je i za njih na krstu prinesena. Oni su se stideli Njega, Njegovog Evanđelja, života po Evanđelju. I On će se njih postideti kada bude došao u slavu Oca Svoga da sudi svetu, neće ih priznati za Svoje i zauvek će ih odbaciti od lica Svoga. Jer ko se postidi mene i mojih reči – govori Gospod - u rodu ovome preljubotvornom i grešnom, i Sin će se Čovečji postideti njega kad dođe u slavi Oca svojega sa svetim anđelima. Užasne li sudbine! 

 

I zato, dok imamo vremena, odbacimo strasti, pohotu tela, pohotu očiju i svakodnevnu gordost, ne plašimo se krsta, koji uvodi u večnu slavu; pođimo za Hristom zauvek kuda god On naredi: Jer gde sam Ja, onde će i sluga moj biti (Jn 12,26). Amin. 

 

 

Iz knjige „O postu“, Obraz svetački, Beograd 2000.    

 

Pročitano: 2300 puta