MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ARHIEPISKOP JOVAN (ŠAHOVSKOJ): VRATA U ŽIVOT



 

Religija ne objašnjava samo tajnu života, već i tajnu smrti. Ljudi se odnose na različite načine prema izlasku iz ovog sveta. Kod nekih se javlja okamenjenost pred licem smrti, neki se odnose cinično prema njoj, ima i onih koji žele smrt usled potištenosti i očajanja, kad je čovek sam priziva, osećajući život kao strašan teret i u ovakvom stanju on ponekad sam podiže ruku na sebe ili bi hteo da ga neko ubije. Postoje i stanja ravnodušnosti, kada čovek doživljava lakomisleno i život i smrt. Postoji i strah od smrti, bojazan za život, koja nekad dostiže takvu snagu da čovek i nalazeći se van svake vidljive opasnosti po život, očekuje sa opterećenjem smrt i misli o njoj kao svome uništitelju. Drugačiji odnos je pokorno prihvatanje smrti, puna svest o važnosti, odgovornosti i čak veličini njenog trenutka, kao prelaska u višu oblast postojanja. I konačno, poslednji odnos je anđelska radost pred licem smrti. Čovek koji zna za Carstvo Božije već iz iskustva zemnog života čeka sa velikom nadom to Carstvo Božije, blaženo upokojenje duha svoga u Bogu, posle smrti tela. On ne teži u drugi svet protiv volje Božije, jer je svestan vrednosti i zemnog života, ali radosno čeka onaj trenutak kada će po volji Božijoj biti uzet u viši svet.

 

Apostol Pavle, doživevši ovo visoko osećanje, kaže: “Imam želju umrijeti i sa Hristom biti” (Fil 1,23), “...jer je meni život Hristos, i smrt dobitak” (Fil 1,21).

 

Među ljudima vlada strah pred smrću, koji prelazi u lakomisleno-pokorno prihvatanje smrti. No, često je prisutna i okamenjena bezosećajnost, i ne samo bojazan od smrti, nego i strah da se misli o njoj. Oni koji odgone od sebe misao o smrti, svakako, ne mogu da se religiozno pripreme za neizbežni izlazak iz ovog sveta.

 

Sećanje na smrt sveti učitelji i podvižnici hrišćanstva smatraju toliko neophodnim za duhovni život, kao molitvu. Oni govore da je molitva desno krilo duše verujućeg čoveka, a njeno levo krilo je sećanje na napuštanje ovog sveta.

 

Često se u svetu iskazuje netačna misao da sećanje na smrt ometa življenje zemaljskog života, kao da koči aktivnost čoveka u svetu. Ovo se može odnositi samo na žitejski hipohondrični stav prema smrti, koji čini čoveka zaista nesposobnim za bilo kakvo delo. A hrišćansko sećanje na smrt je prozorljivo stanje duše ljudske, koje je čini svesnijom i mudrijom, pridajući aktivnosti čoveka u svetu naročitu snagu i odgovornost.

 

Neznabožačka drevna zajednica je prvobitno sumnjičila hrišćane za nepotrebna osećanja prema životu ovog sveta, ali umudrivši se, uvidela je svoju pogrešku. Hrišćani su mogli davati zemlji sve što je bilo predodređeno za nju, u poretku poslušnosti državi i služenju zajednici. Međutim, hrišćani su samo Bogu i večnosti predavali svoju dušu.

 

Hrišćanstvo nikada ne protivreči životu, nego samo grehu. Sećanje na smrt, o kome govore učitelji Crkve, ne protivreči životnoj aktivnosti, već aktivnosti greha. Ogrehovljeno osećanje zaista mrzi sećanje na smrt zato što je i sećanje na platu za greh, na kraj svih iluzija, obmane zla, njegovih varljivih radosti, kojima zlo sablažnjava na zemlji ljudsku dušu, odvlačeći je od Boga i Njegove pravde.

 

Šta je to smrt? Je li ona zlo ili dobro? Neki kažu da je zlo, drugi da je dobro. Istina je u tome da smrt, kao čovekov odlazak iz jedne stvarnosti, zemne, u drugu, nebesku, javljajući se kao posledica zla nije sama po sebi ni dobro ni zlo; za jedne ljude, dobre, verujuće, ona predstavlja dobro i dobročinstvo, a za druge, koji se nisu pokajali pred Bogom, ona predstavlja zlo, gorčinu. Kvalitet duše umirućeg čoveka određuje značenje smrti za nju.

 

Reč Božija ne shvata smrt samo kao rastajanje čoveka sa svojim zemaljskim telom, već i u smislu “čovekovog gubitka blagodati Božije”. Ova poslednja, apsolutno užasna smrt jeste smrt duše ili, kako govori Apokalipsa “druga smrt” (Otk 20,6), smrt za pravednost, za čistotu, za blaženstvo, za dobro, za večni život u Bogu. Međutim, ova druga smrt nema nikakve moći tamo gde su duše spasene i preobražene silom Hristovom. “I smrt i pakao dadoše mrtvace, koji bijahu u njima, i biše osuđeni svaki po djelima svojim”, kaže Otkrivenje (Otk 20,13).

 

 

Najsvetija i najviša čovekova smrt je njegova smrt za zlo, za greh. Smrt za samu smrt... Čovek umire da ne bi više umirao. Vaskrsnuti u Hristu jeste čovek umrli za zlo. Smrt se javila u svetu kao rezultat čovekovog otpadanja od Boga, kao posledica greha, i kada se uništava greh stvarnim pokajanjem i u Božijem praštanju čoveku skida se prokletstvo greha i istrže se žalac od smrti. Zbog toga onako svečano i radosno u svom znamenitom pashalnom slovu sveti Jovan Zlatousti kliče: “Smrti, gde ti je žalac? Ade, gde je tvoja pobeda?!”

 

Žalac je izvađen iz ljudske smrti vaskrsenjem Hristovim. I svi verni Hristu, svi koji žive s Njim i u Njemu sinovi su vaskrsenja. 

 

 

Arhiepiskop Jovan (Šahovskoj): Apokalipsa neznatnog greha, Čuvari, Beograd 2015.  

 

Pročitano: 2317 puta