MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ODGOVORI NA PITANJA O ISPOVESTI I PRIČEŠĆU: POKAJANJE SE SASTOJI U ODLUCI DA NE PONAVLJAMO GREH



 

- Sveštenik Aleksandar Jelčaninov u jednoj svojoj zabelešci zahvaljuje Bogu za to što mu pomaže da svaku ispovest doživi kao katastrofu. Šta treba da učinimo da na ispovesti ne budemo ravnodušni i da sama ispovest ne bude suvoparna, da se ne pretvori u formalnost?

 

- Treba da imamo na umu da je ispovest vrh ledenog brega. Ako se sve svodi na to da smo bili na ispovesti i da smo obavili tu dužnost, onda možemo slobodno reći da ispovesti u suštini nije ni bilo. Tu postoji samo blagodat Božija koja deluje uprkos našoj nerazumnosti i nepromišljenosti. Mi imamo nameru da se pokajemo, ali se to na kraju pretvori u nekakvu formalnost, pa ispovest postaje suvoparna i beživotna. To je kao ono drvo smokve koje donese neke plodove, ali s velikom mukom.

 

Moglo bi se čak reći da postoji vreme pripreme za ispovest i vreme kad se ona događa, u krajnjem slučaju kad počinje, i da su oba ta trenutka veoma bitna. Ako znamo da ćemo sutra ići na ispovest, pa sednemo i analiziramo svoj život, ako se zamislimo nad činjenicom da smo u proteklom periodu mnogo puta osuđivali ljude, ako shvatimo da osuđivanjem drugih uzdižemo sebe i da, umesto da se bavimo svojim gresima, opravdavamo sebe ili čak u tom osuđivanju pronalazimo neku vrstu zadovoljstva, ako shvatimo da se zbog osuđivanja drugih lišavamo blagodati Božije i ako kažemo: „Gospode, pomozi mi da više ne ubijam svoju dušu“, sigurno ćemo nakon toga doći na ispovest s pokajanjem i reći: „Osuđivao sam ljude, bio ohol prema njima i čak sam u tome uživao. Gospode, oprosti mi i pomozi da to više ne činim“. Naše pokajanje nije samo u tome što smo priznali svoj greh, nego pre svega u tome što smo odlučili da to više ne radimo. Kad se čovek tako kaje, on od ispovesti dobija ogromnu blagodatnu utehu i počinje da se ispoveda na potpuno drugačiji način. Pokajanje je menjanje čoveka. Ako se promena ne dogodi, to znači da je ispovest u izvesnoj meri ostala formalnost, odnosno ispunjavanje hrišćanskog duga, kako se to nekad govorilo.

 

Postoje primeri iz života svetitelja koji su se kajali duboko u svom srcu i nakon toga zaista menjali način života, a to njihovo pokajanje Gospod je prihvatio bez obzira što nije bilo epitrahilja i što nije pročitana razrešna molitva. Najvažnije je da je bilo istinskog pokajanja! Kod nas se događa nešto potpuno suprotno, to jest i razrešna molitva je pročitana i čovek se pričestio, ali nije bilo suštinskog pokajanja, tačnije nije došlo do prekida grešnog načina života.

 

 

- Kako bi trebalo da se pravilno pripremamo za ispovest?

 

- Postoje ljudi koji dođu na ispovest, stanu pred nalonj, na kojem su krst i Jevanđelje, i tek tada počnu da se prisećaju kad i kako su počinili greh. To predstavlja pravo mučenje i za sveštenika, i za ljude koji čekaju u redu na ispovest, kao i za tog čoveka. Za ispovest se treba pripremiti pre svega tako što ćemo voditi računa o svojim postupcima i truditi se da budemo trezveni. Kao drugo, postoji jedno pravilo, kojem je teško naći zamenu, a to je da svako veče pet do deset minuta posvetimo pokajanju pred Bogom za ono za što smatramo da smo tog dana zgrešili, ali tako da to ne bude samo razmišljanje o tome šta se sve dogodilo tokom dana. Treba u mislima izanalizirati ceo dan, znači od jutra do večeri, i shvatiti gde smo se ogrešili. Bez obzira da li je greh veliki ili mali, treba da shvatimo da smo ga počinili, da to duboko osetimo i, kako kaže prepodobni Antonije Veliki, da to stavimo između sebe i Boga. Treba da se potrudimo da zaista osetimo da je pred nama svuda prisutni i svemogući Gospod, a da između nas i Njega stoje naši gresi, kao nekakav zid. Bili oni veliki ili mali, činjenica je da svaki od njih predstavlja udaljavanje od Gospoda i izdaju u odnosu na Njega. Zbog svakog od njih trebalo bi da budemo srca skrušenog, a ukoliko nema te skrušenosti, treba je tražiti od Boga kao dar. Naravno, trebalo bi stalno imamo na umu da ćemo po završetku ovozemnog života stati pred Boga i da će na Njegovom Strašnom sudu naša savest razotkriti sve te naše grehe. U tom slučaju biće nam mnogo lakše da na ispovest dođemo s osećanjem kajanja.

 

Za svaki greh kojeg postanemo svesni treba da zamolimo Boga za oproštaj, ali i da od sveg srca poželimo da ga više ne ponovimo. Poželjno je da zapisujemo svoje grehe, jer će nam to pomoći da postavimo granicu koju više ne smemo preći. Ako ne zapišemo greh, ako to makar čisto mehanički ne učinimo, on će se na neki način preneti u naredni dan. Uostalom, ako zapisujemo grehe, biće nam jednostavnije da se pripremimo za ispovest jer u tom slučaju nećemo morati da se odjednom svega prisetimo.

 

- Neki ljudi se pitaju zašto da se kaju kada ionako znaju da se neće promeniti pa smatraju da bi pokajanje ustvari bilo licimerje, prava dvoličnost.

 

- Naš Gospod Isus Hristos je rekao: Što je ljudima nemoguće Bogu je moguće (Lk 18,27).  Šta je to ustvari greh i zašto ga čovek stalno ponavlja, pa čak i kad mu je jasno da čini nešto loše? To se događa zato što je to njime zavladalo, postalo deo njegove prirode, slomilo ga i iskvarilo. Čovek nije u stanju da sam izađe na kraj s time, nego mu je potrebna pomoć, i to blagodatna pomoć Božija. Do nje čovek dolazi kroz Svetu Tajnu pokajanja i ispovesti. Događa se da čovek dođe prvi put na ispovest i da pritom uopšte nema nameru da prestane sa svojim gresima. No ipak je važno da se makar pokaje za njih pred Bogom. U jednoj od molitava Svete Tajne pokajanja i ispovesti molimo Boga: „Oslabi, ostavi, oprosti“. To znači da Ga molimo da prvo oslabi snagu samog graha, zatim da nas taj greh ostavi na miru i tek onda da nam oprosti.

 

Događa se da čovek mnogo puta dođe na ispovest i da se svaki put kaje za jedan te isti greh. On se zaista iskreno kaje, ali prosto nema snage da taj greh ne ponavlja, niti je dovoljno odlučan u tome. Gospod mu šalje Svoju pomoć upravo zbog tog kajanja i istrajnosti.

 

Kod svetog Amfilohija Ikonijskog  postoji jedan zaista neobičan primer. Naime, neki čovek je uporno dolazio u crkvu, padao na kolena pred Spasiteljevom ikonom i gorko se kajao zbog svog strašnog greha, koji je stalno ponavljao. Duša mu je do te mere bila izmučena da je jednog dana rekao: „Gospode, umorio sam se od tog greha i nikad ga više neću ponoviti. Pozivam Te da budeš svedok na Strašnom sudu da u mom životu od danas više neće postojati greh“. Nakon toga izašao je iz crkve i posle izvesnog vremena ponovo pao u isti taj greh. Šta mislite šta je nakon toga učinio? Nije se obesio, niti se utopio, nego je ponovo došao u crkvu, kleknuo i gorko se pokajao zbog svog pada. U tom položaju, tu ispred ikone je umro. Svetom Amfilohiju je bila otkrivena sudbina te duše. Gospod je pomilovao tog čoveka koji se tako kajao zbog svog greha. Đavo je upitao Gospoda: „Kako možeš da ga pomiluješ? Zar ti nije mnogo puta obećao da više neće ponavljati greh, zar Te nije i samoga pozvao da budeš svedok i zar Te nije svaki put obmanuo?“ Na to mu je Bog odgovorio: „Ako si ga ti kao čovekomrzac, nakon njegovog obraćanja meni, toliko puta primio nazad, kako onda ja da ga ne primim?“

 

Veoma je važno da verujemo u oproštaj grehova i u moć Svete Tajne. Oni koji ne veruju obično se žale da nakon ispovesti ne osećaju olakšanje i da iz crkve odlaze s teretom na duši. To se događa zbog njihovog maloverja. Neki od njih čak i ne veruju u oproštaj grehova. Vera treba da čoveku pruži radost, a ako čovek nema vere, uzalud očekuje radost i olakšanje.

 

 

- Ali šta da radimo ako nismo dovoljno odlučni i ako nas greh toliko privlači da smo bezvoljni i nemoćni, prosto kao da smo paralizovani? Šta nam je činiti u tom slučaju?

 

- Treba da se setimo da je Bogu sve moguće, ali da Gospod prvo traži našu slobodnu volju. Moramo biti svesni da tu odlučnost, kao i svaki drugi dar, moramo bukvalno izmoliti od Boga. Ni mnogi svetitelji nisu odmah stekli taj dar, nego je i u njihovom srcu dugo vladala ta unutarnja podvojenost.

 

Klasičan primer toga predstavlja život blaženog Avgustina. On se zaista dugo mučio pre nego što je čvrsto rešio da započne nov način života. U mladosti je molio Boga: „Gospode, daruj mi celomudrenost, ali samo ne sada!“ No kad je stekao dar odlučnosti, taj nekad bespomoćni čovek postao je istinski ukras pobožnosti. Bio je čvrst poput dijamanta, tako da se borio protiv svakog greha, čak i protiv najmanjeg, i to u njegovoj početnoj fazi, što se može videti i u njegovoj knjizi neprolazne vrednosti „Ispovest“. On se kaje zbog svoje nečiste mašte, čak i kad se to događa u snu, a ne na javi. On sebe prekoreva čak i zbog toga što voli lepe crkvene pesme. Čak je na izvesno vreme zabranio pojanje u svojoj crkvi, ali je kasnije povukao tu zabranu jer je shvatio da je otišao u krajnost. Svima je poznato da se najteže osloboditi greha osuđivanja. Autor životopisa blaženog Avgustina iznosi podatak da se iznad njegovog stola za ručavanje nalazio natpis: „Ovde se ne osuđuju bližnji!“

 

Osim što treba da moli Boga da mu podari odlučnost, čovek ponešto i sam može učiniti. Tako se u jednom psalmu kaže: Potpunom mržnjom omrzoh ih, postadoše mi neprijatelji (Ps 138,22). Sveti Oci kažu da su neprijatelji u ovom slučaju ustvari gresi i strasti i da su oni ti koje treba omrznuti potpunom mržnjom. Znamo da je greh naneo rane čoveku, posebno njegovim duševnim silama. Tako su oštećeni i volja, i osećanja i um, ali ipak um ponajmanje. Zato nas osećanja vuku u greh, dajući nam predukus tobožnjeg uživanja, pa volja postaje sve slabija, ali zato um ima sposobnost da uoči razliku između dobra i zla, vrline i greha. Najvažnije je da mu ne dozvolimo da oslepi i ogluvi od grešne želje. Treba mu pružiti mogućnost da pravilno proceni sve ono što se događa u našem unutarnjem životu, a onda treba da oslušnemo šta nam govori. Zato se u bogoslužbenim pesmama tokom službe prepodobnim ocima i kaže da je um postavljen da vlada strastima. Ako se tako postavimo, um će nam jasno dati znanja da je greh zaista zlo, neprijatelj koji želi da nas pogubi. Tada će u srcu početi da se rađa osećaj neprijateljstva prema grehu i osećaj da ne treba da ga prihvatimo. Od tog osećanja nije daleko onaj osećaj mržnje o kojem govori car i prorok David. Potpuna mržnja ustvari je potpuna nepomirljivost u odnosu na greh u bilo kom obliku,, naravno nepomirljivost prema grehu u nama, a ne uopšteno prema grehu.

 

Ponekad se događa da nam se neki naš postupak iz davne prošlosti čini smešnim i ne podstiče nas na pokajanje. Obično nam se čini da bi priča na ispovesti o tom postupku predstavljala suvišnu revnost koja se graniči s licemerstvom ili nekom vrstom koketiranja. Na primer, čovek se jednog dana seti da je u mladosti ukrao knjigu iz biblioteke i počne da razmišlja o tome kako bi na ispovesti ipak trebalo da to kaže, jer, kako god da okrene, to je narušavanje osme zapovesti. No, sve mu to postaje smešno. Ja se ipak prema tome ne bih ponašao tako neozbiljno. Postoje neke stvari koje ne treba činiti čak ni forme radi, jer nas to iznutra razara, i to ne samo kao ljude od vere, nego prosto kao ljude koji imaju savesti. Mi sebi prosto moramo postaviti određene granice. Samo  su svetitelji imali duhovnu slobodu koja čoveku dozvoljava da učini neke stvari koje su formalno za osudu. No svetitelji su to činili samo onda kad su ti njihovi postupci mogli nekome da pomognu.

 

- Rekli ste nam kako treba da se pripremimo za ispovest, ali šta treba da čitamo, kako da se kod kuće molimo pre ispovesti? U molitveniku postoji molitveno pravilo pred Sveto pričešće. Da li treba da ga čitamo u celini i da li je to dovoljno? Osim toga, može se dogoditi da se ne pričestimo nakon ispovesti. Dakle, šta treba da čitamo pred ispovest?

 

- Bilo bi veoma dobro da čovek pre ispovesti pročita Pokajni kanon Spasitelju ili Presvetoj Bogorodici. Ali to može biti i molitva u koju je utkan osećaj kajanja: „Bože, milostiv budi meni grešnom“. Veoma je važno i to da se prisetimo svakog svog greha, da duboko u srcu osetimo koliko je on za nas poguban i da svojim rečima iz dubine duše zamolimo Boga da nam oprosti, stojeći pritom pred ikonama ili praveći metanije. Trebalo bi doći do onoga o čemu je govorio prepodobni Nikodim Svetogorac, to jest da čovek oseti da srlja u pogibao, da je svestan toga, ali da sebe ne opravdava i da smatra da zaslužuje tu pogibao. No čovek sa svim tim ide prema Bogu, pada pred Njegovom ljubavlju, uzda se u Njegovu milost i veruje u nju.

 

Kod igumana Nikona (Vorobjeva) postoji jedno neobično pismo upućeno nekoj ženi u poodmaklim godinama, koja je inače i zbog godina i zbog bolesti trebala da se pripremi za prelazak u večnost. Otac Nikon joj je pisao: „Priseti se svakog svog greha i za svaki od njih se kaj pred Bogom sve dok ne osetiš da ti je Gospod oprostio, i to čak i za one grehe za koje si se na ispovesti već pokajala. Nije prelest da osetimo da nam Gospod prašta, nego je to ono što su sveti Oci nazivali radostotvornim plačem, to jest pokajanjem koje nam donosi radost“. To je ono što nam je najpotrebnije, to da osetimo da smo se izmirili sa Bogom, mir Njegov da osetimo.

 

 

Iz knjige igumana Nektarija (Morozova) „Nedostojan je onaj ko sebe smatra dostojnim“, Manastir Svetog Arhangela Mihaila, Prevlaka, 2011.

 

 

Pročitano: 2116 puta