MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SV. IGNJATIJE BRJANČANINOV: VRT U ZIMSKO DOBA



 

Godine 1829. zimu sam proveo u Plošanskoj pustinji (opštežiteljni manastir na pola puta između gradova Sevska i Dmitrovska). Do danas tamo u vrtu stoji usamljena drvena kelija, u kojoj sam živeo sa svojim prijateljem. Kada je bilo lepo vreme, u jasne, sunčane dane, izlazio sam na trem, sedao na klupicu i posmatrao prostrani vrt. Njegova golotinja bila je skrivena iza snežnog pokrivača; okolo sve tiho – nekakvo mrtvo i veličanstveno spokojstvo. Taj prizor počeo je da mi se dopada: zamišljeni pogledi i nevoljno su se okretali ka njemu, kao da naziru nekakvu tajnu.

 

Jednom sam tako sedeo i netremice posmatrao vrt. Iznenada je sa očiju moje duše pala zavesa: pred njima se otvorila knjiga prirode, dana na čitanje prvostvorenom Adamu, knjiga koja u sebi sadrži reči Duha, poput Božanskog Pisma. Kakvo sam učenje pročitao u vrtu? Učenje o vaskrsenju mrtvih – moćno učenje prikazivanjem dejstva sličnog vaskrsenju. Da nismo navikli da vidimo oživljavanje prirode u proljeće, to oživljavanje izgledalo bi nam sasvim čudesno i neverovatno. Ne čudimo se zbog navike. Videći čudo, kao da ga ne vidimo! Gledam obnažene grane drveća, a one mi svojim tajanstvenim jezikom ubedljivo govore: „Oživećemo, pokrićemo se lišćem, zamirisaćemo, ukrasićemo se cvetovima i plodovima; je li moguće da suve kosti ljudske neće oživeti u vreme svoga proljeća?“

 

Oživeće, obući će telo; u novom vidu stupiće u novi život i novi svet.

 

Ono drveće koje nije izdržalo ljuti mraz, koje je izgubilo životne sokove, kad nastupi proleće poseku i odnesu iz vrta, kako bi ga iskoristili za ogrev. Tako će i grešnici, koji su izgubili svoj život – Boga, biti sabrani u poslednji dan ovog veka, u osvit budućeg večnog dana, i završiti ga u neugasivom ognju.

 

 

Kad bi se mogao pronaći čovek kome nisu poznate promene koje proizvodi smenjivanje godišnjih doba i kad biste tog stranca doveli u vrt, dok tokom zime veličanstveno miruje smrtnim snom, pa mu pokazali ogolelo drveće i ispričali o onoj raskoši u koju će se obući s proleća, on bi vas umesto odgovora pogledao i osmehnuo se – njemu bi se vaše reči učinile kao neostvariva bajka! Tako i vaskrsenje mrtvih izgleda neverovatno mudracima koji lutaju u mraku zemaljske mudrosti i nisu spoznali svemoć Božju, ne znaju da se Njegova raznolika premudrost može sazercavati, ali ne i dokučiti umom stvorenja. Bogu je sve moguće: za Njega nema čudesa. Ljudske misli su slabe: ono što nismo navikli da vidimo, deluje nam neostvarivo, kao neverovatno čudo. A dela Božja koja stalno i već ravnodušno gledamo – dela su čudesna, velika i nedokučiva.

 

I svake godine priroda pred očima čitavog ljudskog roda ponavlja učenje o vaskrsenju mrtvih, živopišući ga preobrazujućim, tajanstvenim dejstvom! 

 

 

Iz knjige „Izabrani asketski ogledi sv. Ignjatija (Brjančaninova)“, Centar za pravoslavne predanjske studije, Beograd 2006.  

 

Pročitano: 1857 puta