MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Danas ceo svet poznaje ime Nika Vujičića – propovednika, koji se rodio bez ruku i nogu. Ali malo ko zna da je u 19. veku u Rusiji živeo Grigorije Žuravljev, koji se takođe rodio bez ruku i nogu, ali ga to nije sprečilo da postane – ikonopisac. Sledi priča o njegovom čudesnom životu.

Njegovo ime postalo je šire poznato u Rusiji i šire kada je 1963. godine profesor Zdravko Kajmakanović, dok je radio popis živopisa Srpske pravoslavne crkve u Bosni, otkrio u jednom selu kod Tuzle ikonu na kojoj je na ruskom pisalo: ,,Ova ikona živopisana je u Samarskoj guberniji, Buzulukskom srezu, Utovskoj seoskoj opštini i selu istoga imena, zubima seljaka Grigorija Žuravljeva, bezrukog i beznogog, 1885. godine, 2. septembra”. Državni arhiv Rusije kasnije je potvrdio da je natpis na pronađenoj ikoni – autentičan.

Grigorije se rodio 1858. kao težak invalid. ”Zaboravljen od Boga”, takav sud su doneli seljani kad su videli tek rođeno dete. U početku, porodica Žuravljev delila je takvo mišljenje. Po pričama, mati Grigorijeva je gorko plakala, i od velike žalosti je htela da izvrši samoubistvo, da se baci u reku zajedno sa svojom bebom, ali je deda – Petar Vasiljevič Traikin – prekinuo takve pomisli svoje ćerke, dodavši da će Grišu podizati on sam.

NADAREN, NE ZABORAVLjEN

Posle nekog vremena dečak bogalj nije izazivao samo sažaljenje, koliko divljenje: puzao je po dvorištu, uzimao prutić u zube i dugo po prašini crtao ljude, kuće ili životinje. Pokazalo se da Griša nije ”zaboravljen od Boga”, već da mu je darovan poseban talenat.

Tako se jednom desilo da su seoska deca otišla na reku zajedno sa dečakom bogaljem. Svi su pošli na kupanje, a Grišu su ostavili na brdašcetu pored reke. Tada se na njega sručio orao. Na očigled prestrašene dece, ptičurina je odnela obrubljeno telo put neba. Srceparajući dečji krik, čini se, uplašio je orla koji je ispustio svoj plen. ”Anđeli su podmetnuli slamu” rasuđivali su u selu, kada su podigli Grišu nepovređenog sa zemlje.

Kada je Griša malo porastao, deda ga je nosio u školu. Zimi na sankama, leti na kolicima. Posle dedine smrti, valjalo je zaboraviti na školu, ali je sa pametnim detetom rad nastavio seoski učitelj Troicki. Dečak je učio da čita i piše, sa perom u zubima. Po pričama, imao je prelep rukopis.

U dom Grigorija Žuravljeva počeli su da navraćaju seljaci sa molbom da se napiše pismo rođenima, ili neka molba činovniku. U učenju mu je pomagao Bog, a u svakodnevnom životu stariji brat Afanasije. Posle majčine smrti, baš on je postao njegova dadilja, tačnije njegove ruke i noge: nosio ga je, hranio i prao.

Grigorije je voleo da posećuje hram, kada ga je na liturgiju nosio brat. Noge su mu bile zakržljale, ali je svejedno mogao da se nekako kreće na kolenima. Vezivao bi remen od ramena do nogu da pričvrsti kožne nazuvke, i na taj način se, da ne opterećuje nikoga, ispotiha kretao po crkvi.

Godine 1885. u časopisu ”Samarske gubernijske novosti” objavljeno je: ”Žuravljev je zamislio da bi bilo dobro naučiti slikati uljanim bojama – prave slike". I eto, sa 15 godina Griša, koji nikada do tada nije izašao van granica svog sela, odlazi u veliki gubernijski grad i obraća se živopiscu Travkinu sa molbom da mu ovaj pokaže kako se slika.

Slikar je primio neobičnog učenika, smestio ga u svoj stan na nekoliko dana, gde mu je pokazao osnovne tehnike slikanja. To je za Žuravljeva bilo dovoljno. Kupio je u Samari boje, četkice i ostali materijal i vratio se u rodnu Utevku. Tamo je napravio specijalan sto, i počeo da usavršava svoje slikanje”.

Nakon pet godina truda, mladi ikonopisac rešio je da pokloni nekoliko svojih ikona viđenijim ljudima iz Samare. Na njegove "žive” ikone odmah su obratili pažnju, i krenule su prve porudžbine. I uskoro je Gubernijska skupština, primivši k znanju loše materijalno stanje Žuravljevih, dodelila porodici penziju od 60 rubalja godišnje.

U radu je Grigoriju pomagala cela porodica. Brat Afanasije spremao je daske za ikone i pripremao boje, baka je pazila na četkice, dok je otac raznosio ikone do Samare. Kasnije je Žuravljev dobio i učenike – Mihajla Hmeljeva i Vasilija Popova.

Grigorije je obožavao da uči, mnogo je čitao, kućna biblioteka bila je veliko blago. Već odrastao, on je zajedno sa bratom Afanasijem završio Samarsku Mušku gimnaziju. Samostalno je izučavao crtanje i anatomiju. Godine 1884. Žuravljev se obratio Samarskom gubernatoru, koji je uvek bio deo života živopisca-bogalja, sa molbom da pošalje ikonu Nikolaja Čudotvorca careviću Nikolaju, budućem imperatoru Nikolaju Drugom.

PISMO CAREVIĆU

U ličnom arhivu generala gubernatora A. D. Sverbejeva sačuvano je pismo adresirano od Žuravljeva careviću: "…Vaše Imperatorsko Visočanstvo, pokorno i usrdno… želim da Vam predstavim ikonu Svetitelja i Čudotvorca Nikolaja, koju sam živopisao ustima, a ne rukama, iz razloga što zbog svoje prirode nemam sile u rukama i nogama. Živopisao sam ovu ikonu po promisli Svemogućeg Boga, koji mi je dopustio da dođem pod kapu nebesku. I darovao mi je dar. Zatim se otkrila pokretnost mojih usta, sa kojima upravljam svojim radom po volji Božijoj”.

Carević je ikonu milostivo primio. Uskoro je Imperator Aleksandar III pozvao Žuravljeva u petrogradski dvorac. Tamo je seljak ikonopisac naslikao portret porodice Romanovih. Postoji legenda da je na povratku iz Petrograda, protiv svoje volje, dospeo u putujući cirkus. Pola godine su vodali Grigorija svuda, i pokazivali ga publici kao nakazu. Velikim trudom posrećilo mu se da se vrati na rodnu grudu.

Car je tada odlučio da mu dodeli mesečnu penziju u iznosu od 25 zlatnih rubalja, dok je samarskom gubernatoru bilo naloženo da ”poda Žuravljevu konjski prevoz za leto i zimu”. Po sačuvanim sećanjima stanovnika Utevke, Grigorije je bio vesele naravi, voleo je da se šali. Često je da bi zabavio decu, uzimao bič u zube pucao njime.

Utevska kamena crkva podignuta u čast Svete Trojice pravljena je po crtežima i pod neposrednim rukovodstvom Grigorija Žuravljeva. Po njegovim skicama oslikane su sve freske u crkvi.

— Za hram Žuravljev nije radio samo ikone, već i ogromne freske, priča nastojatelj hrama sveštenik Anatolij Kopač. – Kada je on oslikavao crkvu, naročito kupolu, kožni remeni kojima se opasavao da bi mogao da lebdi ispod svoda  usecali bi se u njegovo telo, lomili bi mu se zubi. To je bio podvig…

Na kupoli su oslikani Sveta Trojica i sedam Arhanđela. Na freskama su apostoli Jovan Bogoslov i Andrej Prvozvani, moskovski mitropoliti Petar i Aleksij. Sasvim nedavno počeo je da se pojavljuje lik Svetog Simeona Verhoturskog. Samarska eparhija zajedno sa vlastima gubernije mnogo radi na tome da se ne zaboravi čudesni ikonopisac. U eparhijskom crkveno-istorijskom muzeju i u Samarskom oblasnom istorijskom muzeju već nekoliko godina izložene su njegove nerukotvorene ikone.

— Slava Bogu što se u naše vreme vaspostavlja istorijska pravda i odaje dužno poštovanje takvim talentima, kao što je bio živopisac Grigorije Žuravljev, rekao je arhiepiskop Samarski i Sizranski Sergej. – Rođen sa bolešću, ali imavši duboku veru i silu duha, on je stvarao u ime Božije i ljudsko. Njegove ikone zrače svetlom Božanskim, pomažu ljudima.

Grigorije Žuravljev se upokojio 1916. godine. Po blagoslovu arhijereja sahranili su ga u porti seoskog hrama. Sve se to događalo u XIX veku, kada su tehnologija i medicina bile nerazvijene. I zbog toga podvig Grigorija Žuravljeva dira um i srce.

Preuzeto sa sajta standard.rs

Smrtovnice Osmrtnice