MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!

U dan Pobede pravoslavlja praznujemo crkveni događaj okončanja epohe sedam vaseljenskih sabora. Na Sedmom vaseljenskom saboru bio je proglašen dogmat o poštovanju ikona, koji nam govori o tome da je Bog, postavši čovek, postao izobraziv, to jest da je Svojim Vaploćenjem nevidimi i nepojmivi Gospod primio čovečanski lik, i da Bog može biti predstavljen linijama i bojama: ne u vidu portreta, već u vidu unutarnjega, tajanstvenoga lika Božjega, kakvog ga opituje, saznaje i zna Crkva.

Kako je to predivno: Bog ima lik, i taj lik mi možemo da gledamo! I pred ikonom koja izražava crkveni opit, crkveno znanje o Bogu, mi možemo zaista da preklanjamo kolena sa ljubavlju, sa pobožnim trepetom, sa nežnošću! Bog je postao jedan od nas, ne prestajući pritom da bude Nepojmivi, Bog Veliki, sami Život, sama Svetlost, sama Nepristupnost.

I, uz to, iznova nas ozaruje reč Staroga Zaveta da smo sazdani „po obrazu (liku) i podobiju Božijem“: svako od nas je ikona! Kako je to divno! Gledajući jedni druge, kao što gledamo i ikonu, mi možemo da – vidom vere, vidom ljubavi, vidom bogopoštovanja – jedni u drugima prepoznamo Lik Božiji.

Postoji u Novom Zavetu reč da treba dati caru carevo, a Bogu Božije. Tu reč je izgovorio Spasitelj Hristos kada su Mu dali da pogleda novčić sa izgraviranim likom rimskog cara, i Gospod je odgovorio: dajte to na čemu je utisnut pečat ovoga sveta, pečat vlasti, pečat zemnosti, caru ili kome god već hoćete, ali samo Bogu dajte ono što je zapečanjeno Njegovim pečatom… A svako od nas je - po liku Božijem, u svakoga od nas je utisnut taj pečat koji nas čini Božijima, i to ne možemo dati nikome drugome osim jedino Bogu.

I današnji praznik poštovanja ikona nam govori ne samo o nerukotvorenim ikonama, i ne samo o tome da je Bog postao izobraziv, jer je postao čovek, sa čovečanskim likom i licem, već govorimo o tome kako treba da se odnosimo prema činjenici da je svako od nas – ikona Božija! Ako to osvestimo u sebi, ako se toga makar prisetimo, kako bi, onda, samo trebalo da se odnosimo i sami prema sebi i jedni prema drugima!

Ima ikona koje ljudi oskrnave, koje oštete, koje unakaze, ali te su nam ikone ipak toliko drage, jer su bukvalno ikone-mučenice. Takve ikone želimo da zaštitimo, da ih okružimo ljubavlju, da ih čuvamo, zato što su postradale od ljudske nepravde… Upravo tako treba da gledamo i jedni na druge, to jest onda kad je pred nama čovek koji je unakažen grehom, koji je ranjen, i kada nam je teško da u njemu, takvome, prepoznamo krasotu i slavu Božiju. Tada je potrebno da su dubinski zagledamo u taj sveti a grehom oskrnavljeni lik Božiji u njemu, da uložimo sav svoj trud, svu ljubav, svu pobožnost svoju da bi se ta ikona koja nije ikonopisana na drvetu, već u duši čovekovoj, u obliku i liku njegovom, očistila, iscelila, iznova prosvetlila i postala ikona koja je u slavu Božiju.

Sutra ulazimo u drugu sedmicu Velikog posta, na kraju koje će sv. Grigorije Palama objaviti slavu čoveka, govoreći da Blagodat Božija, koja obitava u čoveku, koja počiva na njemu, koja ga se prikosnjuje, koja ga isceljuje, koja ga čini novim jeste Sam Bog koji se useljava u nas. Sa kakvim, onda, pobožnim trepetom treba da gledamo jedni druge, sa kakvim najobzirnijim mogućim hrišćanskim poštovanjem treba da se odnosimo jedni prema drugima, uprkos svim našim nemoćima, slabostima i gresima, jer smo mi lik Božiji: oskrnavljani, a ipak osveštani. Amin. 

Beseda izgovorena 7. marta 1982. godine.

Preuzeto iz knjige „Posteći telom, postimo i duhom“, Očev dom, Beograd 2009.  

Smrtovnice Osmrtnice