MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ODGOVORI NA PITANJA O ISPOVESTI I PRIČEŠĆU: POKAJANJU SE MORAMO UČITI



 

- Pretpostavljam da devetero od desetero onih koji dođu na ispovest ustvari ne znaju da se ispovedaju.

 

- To je zaista tako. Čak ni oni koji redovno dolaze u crkvu najčešće ne znaju šta treba da rade u crkvi, ali stvari ipak najgore stoje kad je reč o ispovesti. Zaista je prava retkost da se neko od parohijana pravilno ispoveda. To je nešto čemu bi trebalo da se učimo. Naravno, bilo bi mnogo korisnije da čujemo šta o Svetoj Tajni pokajanja i ispovesti kaže neki iskusan duhovnik, čovek čiji je duhovni život na izuzetnoj visini. Ja o tome mogu da govorim pre svega kao čovek koji se i sam ispoveda i kao sveštenik koji je često svedok na ispovesti. No odlučio sam da o tome govorim pre svega zato što me mnogi ljudi veoma često pitaju o tome kako se treba pravilno ispovedati. Pokušaću da o tome nešto kažem na osnovu onoga što sam primetio kad je reč o mojoj duši i na osnovu onoga kako drugi ljudi učestvuju u toj Svetoj Tajni, ali mislim da moja zapažanja nisu dovoljna za odgovor na to pitanje.

 

- Koje su nedoumice, zablude i greške najprisutnije? Recimo da neki čovek odluči da napokon ode na prvu ispovest. Slušao je o tome da se pre pričešća treba ispovedati i da na ispovest čovek treba da govori o svojim gresima. Naravno da mu se odmah nameću pitanja za koji period života treba da „položi račune“, da li se to odnosi na ceo život i da li treba da počne od detinjstva? Može li se zaista sve ispričati? Možda ipak ne treba o sve pričati, nego treba prosto reći: „U detinjstvu i u mladosti često sam bio egoista“ ili: „ U mladosti sam bio veoma gord i sujetan, a takav sam u suštini i danas.“

 

- Ako neko dođe na ispovest prvi put, sasvim je logično da govori o dotadašnjem načinu života u celosti. Treba početi od onog uzrasta kad je čovek već bio u stanju da razlikuje dobro i zlo pa sve do trenutka kad je napokon odlučio da dođe na ispovest.

 

- Nameće se pitanje kako je moguće za kratko vreme ispričati ceo svoj život? Radi se o tome da na ispovest ne treba da ispričamo ceo svoj život, nego samo ono što je greh. Gresi su konkretna dela bezakonja. Ipak nema potrebe da se pojedinačno prepričavaju svi slučajevi kad smo bili gnevni ili, na primer, kad smo lagali. Dovoljno je da kažete da ste počinili taj greh i da navedete neke, s vaše tačke gledišta, najsnažnije i najgore projave tog greha, one zbog kojih vas zaista boli duša.

 

- Postoji još jedna smernica, a to je da pitate sebe šta je to što biste ponajmanje želeli da o sebi ispričate, jer upravo je to ono što biste pre svega trebali da ispričate na prvoj ispovesti.

 

- Već sam rekao da se za prvu ispovest treba veoma ozbiljno pripremiti. No ma koliko da se čovek ozbiljno pripremi za prvu ispovest, iz iskustva mogu reći da je nemoguće da se svega seti i da neće uspeti sve reći. Zato je potrebno novo i dublje preispitivanje dotadašnjeg načina života. Stoga je najbolje da čovek postavi sebi u zadatak da se prvo pokaje i ispovedi one najteže i najmučnije grehe. Ispovest će nakon toga postati potpunija i  dublja. Prva ispovest ne može biti ni potpuna, ni duboka zbog psihološke barijere, jer zaista nije lako doći u crkvu i po prvi put u prisustvu sveštenika, to jest svedoka, reći Bogu za svoje grehe. Osim toga, mogu se pojaviti i neke druge prepreke.

 

- Čovek ne može uvek da shvati šta je greh. Nažalost, čak ni mnogi od onih koji žive crkvenim životom ne znaju Jevanđelje i ne razumeju ga baš najbolje, a znamo da se nigde kao u Jevanđelju ne može naći odgovor na pitanje šta je greh, a šta vrlina. Mnogi gresi su u svakodnevnici postali uobičajena pojava. Čak ni onaj ko čita Jevanđelje ne može odmah da vidi svoje grehe, nego mu ih postepeno otkriva blagodat Božija. Prepodobni Petar Damaskin veli da početak ozdravljenja duše predstavlja to kad čovek uvidi da su njegovi gresi bezbrojni poput morskog peska. Kad bi Gospod odmah čoveku otkrio koliko su strašni njegovi gresi, nijedan čovek to ne bi mogao podneti. Upravo nam zbog toga Gospod postepeno otkriva naše grehe. To bismo mogli uporediti s čišćenjem glavice luka pri čemu skidamo jedan po jedan sloj lukovice sve dok ne dođemo do samog luka.

 

 

- Trebalo bi precizirati šta se podrazumeva pod rečju greh. Kad izgovore tu reč, većina ljudi koji se ispovedaju imaju u vidu neki postupak, to jest projavu greha. Na primer:  „Juče sam bio okrutan prema majci“. No trebalo bi imati na umu da to nije nekakva slučajna epizoda, nego da je to projava greha neljubavi, netrpeljivosti, nepraštanja, egoizma. Znači li to da ne bi trebalo čovek da kaže: „Juče sam bio okrutan“, nego: „Ja sam okrutan i nemam dovoljno ljubavi u sebi“? Dakle, šta bi trebalo čovek da kaže?

 

- Greh je projava strasti na delu. Treba se kajati zbog konkretnog greha. Pošto su strasti uvek jedne te iste, ne treba se kajati zbog strasti kao takvih, jer bismo u tom slučaju mogli za sebe napisati ispovest koja bi bila ista tokom celog života, nego se treba kajati zbog grehova koji su učinjeni između dve ispovesti. Ispovest je Sveta Tajna koja nam pruža mogućnost da postavimo početak novog načina života. Novi život počinje od trenutka kad se pokajemo za učinjene grehe i upravo to i jeste ono čudo koje se događa u Svetoj Tajni pokajanja i ispovesti. To je ono zbog čega treba stalno da se kajemo govoreći u prošlom vremenu. Dakle, ne treba da govorimo; „Ja vređam bližnje“, nego treba reći: „ Vređao sam bližnje“, što znači da imam nameru da ubuduće ne vređam ljude. 

 

- Na ispovesti treba svaki greh nazvati pravim imenom, to jest tako da bude jasno u čemu se sastoji dati greh. Na primer, ako se kajemo zbog praznoslovlja, ne treba da prepričavamo svaku situaciju i da ponavljamo svoje isprazne reči. No ukoliko smo u nekoj situaciji nekog zaista opteretili svojim praznoslovljem i pričali ono što nije za priču, onda svakako na ispovesti treba o tome reći nešto više i određenije. Gospod je rekao: A ja vam kažem, da će za svaku praznu reč koju reknu ljudi dati odgovor u dan Suda ( Mt.12,36). S te tačke gledišta treba unapred razmišljati i o svojoj ispovesti da se ne bi dogodilo da se i ona pretvori u praznoslovlje.

 

- Očito bi trebalo da se pozabavimo „bolešću pričanja“ koja potiče od određene malodušnosti tokom ispovesti. Tako, na primer, umesto da čovek kaže: „Bio sam sebičan“, on počinje da prepričava određeni događaj: „Na poslu mi je kolega rekao… Ja sam mu na to rekao…“, i tako dalje. Na kraju čovek kaže kakav je greh počinio, ali sve je to upakovanu u nekakvu priču. Ta priča igra ulogu odeće, jer mi se u suštini oblačimo u reči, u sam siže da se na ispovesti ne bismo osećali ogoljenima.

 

- Zaista je tako mnogo lakše, ali je pitanje da li čovek treba sebi da olakša ispovest. Na ispovesti ne treba pominjati nepotrebne detalje, spominjati druge ljude, pričati o njihovim rečima i postupcima, jer kad govorimo o drugim ljudima, time najčešće pokušavamo sebe da opravdamo, kao što se opravdavamo nekakvim okolnostima koje su nas podstakle na greh.

 

- S druge strane, ponekad težina greha zaista zavisi od okolnosti u kojima je greh učinjen. Jedno je pretući čoveka zato što smo pijani, a sasvim druga stvar zaustaviti napasnika i zaštititi žrtvu. Nije isto ne pomoći bližnjem zbog lenjosti i sebičnosti ili zato što smo tog dana imali visoku temperaturu. Ukoliko se detaljno ispoveda čovek koji zaista zna da se ispoveda , svešteniku će biti lakše da shvati šta se događa s tim čovekom i zašto. Znači, okolnosti u kojima je greh učinjen treba navesti samo u slučaju da bez toga ne bi bilo jasno kakav ste greh počinili. To se takođe uči kroz iskustvo.

 

- Uzrok opširne priče na ispovesti može biti i čovekova potreba za saosećanjem, potreba da dobije duševnu potporu i da oseti toplinu. U tom slučaju dobro bi mu došao razgovor sa sveštenikom, ali u neko drugo vreme, a nipošto za vreme ispovesti. Ispovest je Sveta Tajna, a ne razgovor.

 

- Neki parohijani imaju običaj da na ispovesti kažu: „Zgrešio sam protiv te i te zapovesti“. Mislim da je čoveku mnogo lakše da kaže: „Zgrešio sam protiv sedme zapovesti“ i da ne mora više ništa da objašnjava.

 

- Mislim da je to apsolutno neprihvatljivo. Duhovni život uništava svaki vid njegovog svođenja na određene forme. Greh je bol koji oseća čovekova duša. Ukoliko nema tog bola, nema ni pokajanja. Sveti Jovan Lestvičnik veli da nam oproštaj naših grehova potvrđuje bol koji osećamo dok se za njih kajemo. Ukoliko pak ne osećamo taj bol, imamo povoda da sumnjamo da su nam gresi oprošteni. Odgovarajući na pitanja raznih ljudi, prepodobni Varsanufije je često govorio da je znak oproštaja gubitak saosećanja prema gresima koje smo ranije učinili. Kod čoveka treba da se desi upravo takva promena, taj unutarnji preokret.

 

- Postoje neke nedoumice kad je reč o strastima. Na primer, ako me neko od mojih bližnjih za nešto zamoli i ja zbog toga osetim ljutnju i razdražljivost, ali ipak to ničim ne pokažem, nego mu pomognem, da li onda treba da se za ta svoja osećanja kajem kao za grehe?

 

- Jedna je stvar ako ste se protiv tih loših osećanja borili, a druga ako ste ih prihvatili, razvijali u sebi i na neki način uživali u tome. Sve zavisi od toga u kom smeru je išla čovekova volja. Ako čovek oseti neku grešnu strast i obrati se Bogu za pomoć: „Gospode, ja to ne želim, pomozi mi da se oslobodim ove strasti“, onda čovek praktično nije zgrešio. Greh postoji onoliko koliko je u toj želji i tom iskušenju učestvovalo naše srce i koliko smo mu dozvolili da u tome učestvuje.

 

 

Iz knjige „Nedostojan je onaj ko sebe smatra dostojnim“ igumana Nektarija Morozova, Manastir Svetog Arhangela Mihaila , Prevlaka, 2011.

 

 

Pročitano: 1463 puta