MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

O karakteru starčevih pouka S. I. Janevski (od 1817. do 1821. glavni upravnik ruskoameričke kolonije) piše: "Bio sam tridesetogodišnjak kada sam sreo oca Germana. Treba da kažem da sam vaspitavan na pomorskoj akademiji, poznavao sam mnoge nauke, a čitao sam puno. Ali, na nesreću, nauku nad naukama, tj. Zakon Božiji, jedva sam površno razumevao, i to samo teoretski ne primenjujući je na život. Bio sam hrišćanin samo po imenu, dok sam u svojoj duši bio slobodni mislilac, deist. Štaviše, nisam prihvatao božanstvenost i svetost naše vere i čitao sam mnoge ateističke pisce kao što su Volter i drugi filozofi osamnaestog veka.

Otac German je jednom prilikom to zapazio i želeo je da me obrati. Na moje čuđenje govorio je tako snažno, tako razumno i dokazivao tako konsekventno da mi se činilo da se nikakvo obrazovanje i zemaljska mudrost nisu mogli protivstaviti njegovim rečima. Mi smo razgovarali s njim svakog dana do ponoći, a nekad i duže, o ljubavi Božijoj, o večnosti, o spasenju duše, o hrišćanskom životu.

Divne reči su kao neprestani potok lile sa njegovih usana... Kroz takve stalne razgovore i kroz molitve svetog starca Gospod me je potpuno obrati na put istine i postao sam istinski hrišćanin. Za sve to dužan sam ocu Germanu; on je moj istinski dobrotvor."

(...) Janovski nastavlja: "Jednom su pozvali starca na jedrenjak koji je došao iz Sankt Peterburga. Kapetan broda bio je veoma učen čovek, visokog obrazovanja. Poslat je u Ameriku po carskom dekretu radi nadgledanja svih kolonija. 

S kapetanom je bilo oko dvadeset i pet oficira, koji su takođe bili obrazovani ljudi. U takvom društvu sedeo je oniski čovek u pohabanoj odeći - pustinjski monah, koji je mudrim razgovorom doveo ove obrazovane ljude u takvo stanje da nisu znali šta da odgovore. Sam kapetan je pričao: "Pred njim smo gubili odgovore, kao budale!" Otac German je postavio jedno obično pitanje svima njima: "Šta vi, gospodo, volite više od svega na svetu, i šta vas čini srećnima?" Davani su različiti odgovori. Neki su želeli bogatstvo, drugi slavu, treći lepu ženu, četvrti brod na kome bi bili kapetani, i sve tome slično. "Nije li tačno", upitao je otac German, "da se sve ove vaše različite želje  mogu podvesti pod jednu: da svako od vas želi ono što, u skladu sa njegovim shvatanjem, on smatra najboljim i najdostojnijim ljubavi?"

-  "Da, istina", odgovorili su svi. "A šta, kažite mi", nastavio je, "može biti najuzvišenije, najbolje i najdostojnije ljubavi ako to nije Bog naš, Isus Hristos sam, Onaj koji nas je stvorio, Koji nas je ukrasio takvim savršenstvom, Koji je dao život svemu, Koji sve održava, o svemu brine, sve voli, Koji sam jeste Ljubav i divniji je od svih ljudi? Zar ne treba, dakle, voleti Boga više od svega i u svemu želeti i tražiti Njega?" Svi su u glas odgovorili: "Da, tako je! To je očigledno! To je istina!" - "Ali, da li mi volimo Boga?", upitao je starac. Svi su odgovorili: "Naravno, mi volimo Boga. Kako možemo da ne volimo Boga?" - "A ja, grešnik, trudim se već više od četrdeset godina da volim Boga i ne mogu reći da ga savršeno volim", odgovorio je otac German i počeo da objašnjava kako treba voleti Boga:

"Ako volimo nekog, mi uvek mislimo na njega, trudimo se da mu ugodimo, a naše srce je dan i noć okupirano njime. Da li je to način, gospodo, na koji vi volite Boga? Da li se često obraćate Njemu, da li ga se uvek sećate, da li mu se molite i ispunjavate li Njegove zapovesti?" Morali smo priznati da to ne radimo. "Za naše dobro, za našu sreću", zaključio je starac, "obećajmo samima sebi da ćemo od ovog dana, od ovog časa, od ovog momenta, sve  drugo potčiniti ljubavi prema Bogu i ispunjavanju Njegove volje!" Takav je mudar i divan razgovor vodio otac German u našem društvu. Bez sumnje će takav razgovor ostati u srcima slušalaca do kraja njihovih života!"

Iz knjige "Sveti German Aljaski", Manastir Tresije 2000. 

Smrtovnice Osmrtnice