MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

PROTOJEREJ ANDREJ TKAČOV: POLA SATA TIŠINE



 

Jedni je traže, drugi se plaše nje. Za prve je ona vazduh, a za druge sud. Ona je retka gošća u našim domovima, ali bez nje duša ne može da sazri i da odraste. Svoj sopstveni glas možemo čuti samo u njoj. Govorimo o tišini.

 

U godinama kad je sunce svetlelo jače i kad su boje života, čak i u bljuzgavom proleću ili u hladnoj jeseni, izgledale sočnije nego sad, ukratko – u detinjstvu, u svim novinama i časopisima svako malo su objavljivane rubrike pod nazivom „Njihovi običaji“. Jasno se sećam da je jednom u takvoj rubrici objavljen članak o tome kako se na tokijskim ulicama prepunim smoga prodaje kiseonik. Ljudi prilaze automatima, isto kao mi, po navici ubacuju novčić i dobijaju pravo – ne na čašu gaziranog napitka, već na udah čistog vazduha. Dalje je bilo reči o tome da se Meksiko, Njujork, Tokio i niz drugih gradova guše u izduvnim gasovima i fabričkom dimu, o tome kako ljudi na Zapadu danas kupuju ono što su svi ranije mogli da koriste besplatno i u neograničenim količinama.

 

Mnogo vode je proteklo od tada. Njihovi običaji su postali naši. I mi se gušimo, iako još ne kupujemo svež vazduh.

 

Onu crticu sam zapamtio zato što se u njoj jasno vidi tendencija našeg života – deficit običnog, nedostatak onoga bez čega život postaje nemoguć. 

 

Bez prijateljstva, ljubavi i opštenja se ne može preživeti. Ako smo naučili da se snalazimo bez toga, to još uvek nije život, već tavorenje. Milioni ljudi bi se osušili bez ljubavi, na stotine hiljada ne poznaju obično i pravo prijateljstvo, na hiljade je vezalo omču ili skočilo sa balkona zato što nisu imali nešto s nekim da podele – nije bilo opštenja. 

 

Opštenje je samo primer. Ali nije to ono što nas sad zanima. Zanimaju nas tišina i samoća.

 

 

Kako od zrna raste klas dobro mogu da zamisle, ali ne mogu dobro da shvate čak ni biolozi s titulama. A ličnost raste u tišini i samoći. No kod nas nema ni tišine ni samoće. Samo buka i vreva, samo zveckanje i tandrkanje.

 

Bučni praznici su naličje očajanja. Pokušaj čoveka da se uklopi u gomilu ljudi koji se vesele je najgora vrsta bekstva od samog sebe. Najgora je zato što je bezuspešna. Čovek će svejedno stići samog sebe. Svejedno je da li će to biti u bolničkoj postelji ili pokraj razbijenog korita. 

 

Ličnost nema gde i kad da raste. Šablon, standard, razmena za zadovoljstvo. Nije čudo što nije najbolje vreme za Hristovu veru. Judejci i muslimani veruju svi zajedno, u zajednici, kao narod. Hrišćani ispovedaju veru Saborne Crkve, ali u nju urastaju pojedinačno. Crkva kao zajednica se sastoji od neponovljivih ličnosti koje se ni u čemu ne mogu rastvoriti. Jevanđelje se obraća skrivenim dubinama svakog pojedinca. Od toga koliko je uzorana zemlja srca, koliko je na njoj korova, zavisi da li će proklijati seme.  

 

Naši orači iz narodnih pesama u dečjim knjižicama se prikazuju kako rasipaju zrno širokim i štedrim gestom. Isto tako štedro zalivamo svoje travnjake i bašte. A na Istoku, gde ima malo vode, ne lije se po trgovima. Creva se povlače duž žbunova ili drveća. Voda se ne proliva, već se škrto i precizno kapa na koren biljke. To je ličnosni pristup. Bog nas uredno poji živom vodom i zanima se za svakog od nas pojedinačno. A nas mnogo ne zanimaju ni Bog, ni mi sami. Zato što ne poznajemo sebe, a Boga se ne sećamo. Ogluveli smo od vreve kao od bombardovanja.

 

Želim da govorim o tišini i o stvaralačkoj samoći, o onim odajama gde se može kupiti pola sata mira za važne misli. 

 

Fantazirajmo malo. Zamislite da nailazite na ulici na butik iznad čijih vrata je napisano: „Pola sata tišine. Vreme koje rađa večnost“. Tekst može varirati. Kupujete kartu, ulazite, i po prvi put počinjete da razmišljate o onome o čemu do sada niste imali prilike da razmišljate.

 

Naravno, apsolutna tišina ne postoji. Uvek je tu kucanje sata, buka kola s druge strane prozora. Napokon, tu je i kucanje srca u grudnom košu. Ali čak i relativna tišina budi u čoveku uspavane misli. Zbog straha od njih čovek se uvek plašio i plašiće se tišine. Ali mi smo ušli. Nismo kukavice. Koga ćemo sresti?

 

Prvo će nas preplaviti nedavni utisci, lica, slovesna buka i ostalo. Oni će se topiti kao pena u kadi. Treba prosto pričekati da to prođe. Zatim, možda se ništa neće desiti dok ne prođe pola sata. Onako, nečeg ćemo se setiti, o nečemu ćemo razmisliti. Naslage starudije u nama su previše velike da bismo videli tirkiz od prvog pokušaja. Ali čak i posle ovakvog prvog, relativno jalovog iskustva ćutanja, čovek će, ako dospe na fudbalsku utakmicu, biti zapanjen, a možda će se i potresti zbog kontrasta. Još se ništa u duši nije pokrenulo, ali će šarolika gomila objedinjena osećajem besmislenog i bezumnog jedinstva već početi da ga plaši. Mitinzi i demonstracije bi okupili mnogo manje ljudi kad bi ovim ljudima naredili da pola sata posede i poćute pre ovih događaja.

 

 

Sklanjati se od uzbuđene gomile je podjednako prirodno kao i ne prilaziti vulkanu iz kojeg se izliva lava. Ovde nema ni grama povoda za nadmenost. Mnogo je važnije nastaviti putovanje u zemlju relativne tišine i privremene samoće. Nije isključeno da kod vas vremenom mogu doći oni koji liče na vas ili koje ste nekad uvredili. Sve ono što se dešava u našem životu se za savest desilo „danas“. Čim svakodnevni utisci izblede savest će požuriti da nas podseti na mnoge stvari. Prevareni ljudi, neispunjena obećanja, teško kamenje velikih grešaka i sitan pesak taštine koji su ispunili mnogo vreća – sve će to početi da nam plovi u susret, lagano, ali nepovratno, kao šlep koji vuku burlaci.  

 

Čovek koji nepokretno sedi u samoći povremeno duboko uzdiše. Kratke svete reči poput „mama!“ ili „Gospodi, pomiluj!“ povremeno se miču na njegovim usnama. Ali, ne rađa se samo vera u tišini. Pod njenim pokrovom u um pokušavaju da proniknu najotrovnije misli. U tišini se najstrašnija hladnoća uvlači kroz uši i pokušava da dođe do srca.

 

A šta ste hteli? Da vera bude naivna i da je ništa ne iskušava? Ne. Do pobedničke „osane“ koja ne sumnja treba doći kroz najrazličitije prepreke. Najopasnije spavaju u nama i bude se u samoći. 

 

Zašto ljudi umiru tako zabrinuto i teško? Zašto ne usnu tiho, ne šalju za oproštaj osmehe i blagoslov? Ne govore „do viđenja“ i ne gledaju u daljinu s radosnom nadom. Tačnije, sve to postoji, ali verovatno više predstavlja redak izuzetak nego sveopšte pravilo. Odakle ovo krkljanje i agonija, prevrtanje u postelji i jogunjenje kao kod ptice koju je uhvatio grabljivac? 

 

Možda zbog ovoga, zbog nedostatka želje da se bave glavnim? Stalno je čovek nekako mislio da će stići. Živeo je u susedstvu sa čarobnom sobom, ali nijednom nije ušao u nju. Nije stigao. Zaboravio je. Nije uspeo.

 

Mislio je, piše koncept, a ono, neko mu je uzeo svesku. Ispostavilo se da je to bio kontrolni koji je dao direktor. Sad može da izgori od stida.

 

Posle ovakvih misli čovek ne želi da otvori novine ili uključi televizor. A ako ga uključe drugi, gleda ga bestrasno i besmisleno kao riba koja je doplivala do iluminatora podmornice. Istina, to ne traje dugo.

 

 

Iz knjige protojereja Andreja Tkačova „Da ne bi otišli“, Bernar, Beograd 2017.      

 

Slike: ruska umjetnica Tatjana Jušmanova

Pročitano: 1695 puta