MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

STARAC SAVA VAZNESENJSKI: O PRIMORAVANJU SEBE NA SVAKO DOBRO



 

Čovek mora sebe da primorava na svako dobro, ali sam to ne može postići. Zato mu je neophodna molitva, o kojoj je otac Sava govorio: „Izvuci me, Bože, iz ove moje slabosti, iz ove mane, nateraj me! Nateraj me, daj da čitam, daj da klečim, daj da se molim, daj da vidim šta sam to pogrešio. Otkud je đavo došao u mene, otkud sam ovako oslabio? Otkud sam ovako iznemoćao? Otkud sam ovako ogrubeo? To sam ja kriv: ja mu nisam zatvorio kapiju, ja sam otvorio pa je on ušao, i gde je trebalo i gde nije trebalo; i kad je trebalo i kad nije trebalo. I sada ratuje iznutra, u meni. Nemam volju za pobožan život, nemam volju za molitvu, nemam sposobnosti da se pobožno osećam pred Bogom“.

 

Otkud? Kako to sme da bude? To ne sme da bude! Kome ćeš ti da pomogneš takav u pobožnosti? Nikom, ni sebi ne možeš da pomogneš, a kamo li kom drugom.

 

Zato ja vama to govorim, da vi znate da su dani skupi, da vi znate da je vaš život skup. Jer taj život, biće jednoga dana da nije život. To će doći jednoga dana, da vaša snaga ne postoji više. Kad si ti zatvoren u zatvor, nemaš više veze nikakve sa svojom rodbinom, nemaš više veze ni sa kakvom slobodom, ti si lišen svih mogućnosti. Kad ti ostane samo duša, telo satruli i duša samo ostane, koja mora da ide u duhovni svet, kako će da se moli? Kako će da se kaje? Čime će da posvedoči svoju pobožnost? Gde je mogućnost za post? Gde je mogućnost za pobožnost? Ko će da te opravda, što si tu došao? To si ti došao tu zato što si sam kriv.

 

To čovek mora da zna. To su velika i ozbiljna pitanja, i ozbiljne potrebe čovekove. To je nama svima potrebno, svima. Nemojte vi da gledate samo na mene. Ako sam ja u manastiru i upregao sam se u dužnost da služim Bogu i Njegovoj svetinji, ja služim radi svoje duše, a ne radi vaše. Vi ne možete meni da pomognete vašom pobožnošću, bre, ne možete ni sebi da pomognete, a kamo li meni. I ja da kažem da je dovoljno ovako kako živim? Nije, uvek može bolje. Znate vi kako je Sveti Sava pobožno živeo: do groba!

 

To, ceo vek ovaj je samo za bitku za večiti život, do groba. Jer onaj je neograničen: večna radost ili večni oganj. Da ne bi čovek u večnost bačen na večnu osudu, on mora da se bori za večiti život, jer je on večan, stvoren da bude večan, večno biće, večita duša, večno živi pred Bogom. I to čovek mora da stvori sam od sebe, kako god zna; tu se ne postavlja pitanje! 

 

A nije čovek sam nikad, Bog je tu! Neće on da ostavi; roditelji misle o deci i kad deca misle da roditelji o njima ne misle. Kad deca misle da roditelji ne znaju gde su oni, roditelji znaju, i misle, i žele, i žure da pomognu detetu, jer znaju da je ono sad u takvoj situaciji, da mu treba sad roditeljska pomoć.

 

Tako Bog, On s nama ide, neće da nas ostavi, jer ako hoćemo mi da živimo po telesnim željama, onda nas Bog napušta. To je pravedni sud Božji. Što da On na silu tebe nagoni? Šta? Da te tera da budeš rob, da ideš da budeš rob? Ni đavola nije stvorio da bude rob, ni anđele nije stvorio da budu robovi, nego da služe iz ljubavi prema Bogu i da žele da Mu služe.

 

To mora kod čoveka da oživi i da mu da snagu, da on može da bude pobožan. Ako neće da bude pobožan, neka gleda u njivu, neka gleda u livadu, neka gleda u svet, neka gleda u novac, neka gleda u svoje diplome, a videće da će sve to ostane, i on će otići bez dobrih i bogougodnih dela, jer ga je zemaljsko zanimalo, to ga je interesovalo. Svoje želje, svoju uslugu, predao je zemaljskom, samo (se) nije (predao) brizi svoje duše, i kako posle Bog da ga spase? To nije pobožan čovek, koji tako može da bude poročan i tako zaokupiran svetom, i tako unakažen, da on može da kaže da je pobožan. 

 

Ne sme čovek da bude duhovno unakažen, nikako. Zato postoji ispovest. Zato se dođe kod lekara, da on vidi kakva je tvoja situacija, tvojeg zdravlja. Kukaš, fali ti ono, fali ovde-onde. Dede, da vidi lekar, šta to fali, da ti pomogne“. 

 

Dakle, po ocu Savi, Crkva je bolnica, duhovnik je lekar. I to se nikad ne sme zaboravljati, ako hoćemo da se lečimo.

 

 

Preuzeto iz knjige: Starac Sava Vaznesenjski „Pobožnost je čovekova najveća sreća“, Očev dom, Beograd 2014.  

    

 

 

Pročitano: 115 puta