MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

„NE PLAČI“: DA LI JE MOGUĆE PREŽIVETI SMRT SVOG DETETA



 

„Isplači se!“

 

Pred sveštenikom je ležala devojka. Vrlo simpatična devojka, bolje reći, devojčica od četrnaest godina. Ležala je u kovčegu u crkvi, sveštenik se spremao za opelo. Blizu su stajali njeni roditelji i pričali da je to bio nesrećan slučaj. Olja je zajedno sa svojom sestrom bliznakinjom i mamom prelazila prugu i malo je zaostala za njima. Nosila je slušalice za muziku, a mašinovođa nije uspeo da zakoči na vreme… Sveštenik je slušao reči njene majke i osećao njen bol. Kao da je imao knedlu u grlu, a još je pred njim bio utešni razgovor sa roditeljima i prisutnima, pritom je i sam morao da je opeva jer nije bilo hora. Sveštenik je malo zastao, pa krenuo da govori…

 

Nema dublje rane i većeg bola od gubitka deteta. Još je juče, puno života i energije, stajalo pred tobom. Bilo je u mnogo čemu odraz tebe samog, a njegov život je upleten u tvoj, kao trake upletene u kosu. Stoga su njegove radosti i tuge bile tvoje. I sad ono leži pred tobom, beživotno i hladno, kao da sa sobom u grob nosi i tvoj život. Pred čovekom koga je stigla takva muka stoji težak zadatak – da sve to preživi, a da pritom ne izgubi smisao života, duševno i telesno zdravlje i da ne postane očajnik. A pred ljudima iz njihovog okruženja stoji važan hrišćanski zadatak – da uteše i podrže čoveka, skrhanog od tuge. Oh, kako je to složen zadatak! Na početku je bolje „blaženo ćutati“: nepromišljene, površne reči rizikuju ne samo da budu puštene niz vetar, već mogu i da povrede. Sećam se slučaja, o kome je pričao mitropolit Antonije Suroški, kada je mladi sveštenik držao opelo za jednog mladića. Pred opelo, obratio se majci dečaka i omaklo mu se da prozbori: „Kako vas samo razumem!“ Majka dečaka mu je na to odbrusila: „Ne lažite! Ne možete razumeti majku koja spušta svoje dete u grob! Nikada vam se ništa slično nije desilo i želim da vam se nikada tako nešto i ne dogodi“. Kako je to istinita primedba! Zaista, čovek koji nema slično iskustvo prosto ne može da se spusti u taj ponor bola koji u tom trenutku osećaju roditelji i ne može im iz te dubine uputiti dirljive reči. Mi, nalik na Hrista, ne možemo reći majci: „Ne plači“, jer je Reč Božija istog trena isušila izvor žalosti, vaskrsnuvši njenog sina. Reči „ne plači“, kojima se Hristos obratio nainskoj udovici, značile su: „Ne plači, jer ću sada ukloniti razlog tvoga jada“. Mi grešni, koji ne raspolažemo nikakvim duhovnim darovima, možemo samo da kažemo „isplači se“, iako suze nemaju veliku moć i ne traju dugo, ali svejedno smiruju bol. Treba zagrliti čoveka, posedeti malo sa njim i isplakati se. Eto šta je potrebno na početku. A kroz neko vreme, kada rana više nije živa i oči se osuše, tek tada možemo da počnemo da tražimo smisao te smrti, i to na hrišćanski način.

 

 

 

Zašto?

 

Kada, u sklopu svoje dužnosti, posećujem groblje, a to, razume se, stalno činim, imam osećaj da se u poslednjih nekoliko decenija promenio odnos smrti prema mladosti. Smrti je postao drag mlad život i više uopšte ne obraća pažnju na godine. Ili su joj zanimljiviji oni koji su tek započeli život, od onih koji joj dolaze prirodnim putem. Na savremenom groblju skoro da ima više mladih i malenih ljudi od odraslih, zar nije tako? I za to postoje objektivni i subjektivni razlozi. Bolesti su se podmladile: naša životna sredina nam je to podarila. Degradira naš odnos prema životu i zdravlju. Naročito kod mladih ta bezumna moda neodgovornog ponašanja prema svom i tuđem životu rađa sve te riskantne selfiste, parkuriste, paraglajdiste i druge ljubitelje ekstremnih sportova, kojima život kao i da nije potreban. Usled opisanog neodgovornog postupanja znatno se uvećava faktor iznenadne smrti: gine se i pod točkovima i za volanom, gine se i od opasnih društvenih mreža. Tome doprinosi i patološka surovost savremenog čoveka: mogu da vas ubiju za opasku, ili zbog određene frizure, ili prosto za telefon koji vam štrči iz džepa. 

 

Pored ovih spoljnih razloga rane smrti, postoji i dubinski duhovni upliv Promisla Božijeg, koji čuva sve nas. Kada Bog bira momenat nečije smrti, pre svega se brine da taj čovek dostigne blaženi večni život. Samo pridavanje smisla u kontekstu večnog života, može pomoći ljudima da prežive i da prihvate smrt svog deteta. „Moje dete je živo, nije umrlo!“ ‒ to je prva radosna misao, koju roditeljima donosi hrišćanska vera. „Ispostavlja se da ga nisam izgubio, samo smo se privremeno rastali. To je tugobna razdvojenost, ali će baš zbog toga naš ponovni sastanak biti još radosniji. A to će se sigurno desiti!“ To je polazna tačka od koje kreću sva dalja razmišljanja o ranoj smrti. Zašto se rane smrti dešavaju i to, kako nam izgleda, previše često? Zašto Bog uzima život u punom cvatu, ili pak tek procvetali život? Zar se čupaju pupoljci pre nego što procvetaju i usreće sve ljude svojim miomirisom? Odgovore na razna pitanja „zašto“, mi hrišćani možemo naći samo onda kada priznamo da nam sve nije dato da razumemo, i kada se obratimo razumu Crkve. A Crkva nam u takvim slučajevima ukazuje na Božije Sveznanje, kao na svetlost na kraju tunela. Ona nam ukazuje na Boga, koji zna kada treba da uzme čoveka, s tačke gledišta večnog života. 

 

Svi oci i učitelji Crkve se slažu da Bog uzima svakog čoveka u trenutku koji je najbolji za njega samog. Na pitanje „zašto Bog dopušta da umire tako mnogo mladih ljudi“, prepodobni Pajsije Svetogorac odgovara: „Niko još nije potpisao ugovor sa Bogom u kome piše kada će umreti. Bog uzima čoveka u najzgodnijem trenutku njegovog života, uzima ga na posebni, za njega, najpodesniji način, kako bi spasao njegovu dušu“. Ovde ćemo nešto pojasniti. Naravno da prepodobni Pajsije ne govori da će se spasiti svi ljudi, već da Bog koristi samu smrt na dobrobit čoveka, čije je spasenje još uvek moguće. To se dešava na razne načine: „Ako Bog vidi da će se čovek ispraviti, ostavlja ga u životu. Ukoliko vidi da će se čovek iskvariti, uzima ga kako bi ga spasao. A druge, koji vode grešan život, ali imaju težnju da čine dobro, On uzima pre nego što uspeju da učine to dobro delo. Bog tako postupa jer zna da bi ti ljudi učinili dobro, ako bi imali tu mogućnost. To jest, Bog kao da im kaže: Ne trudite se, dovoljne su i vaše dobre težnje. A još one koji su jako dobri, Bog uzima Sebi zato što su i u Raju potrebni cvetni pupoljci.“

 

Što se tiče smrti beba, dece i uopšte moralno čistih mladića i devojaka, sveti oci dele mišljenje da ih Bog uzima znajući da će u budućem oni voditi grešan život, izgubiti čistotu i lišiti se večnog života. Svetitelj Teofan Zatvornik je ovako tešio ožalošćenu majku koja je izgubila svoju kćer punu vrlina: „Kćer vam je umrla dobra, ispunjena vrlinama. Treba da kažete: Hvala ti, Gospode, što si je uzeo što pre, što joj nisi dao da se poda sablaznima i primamljivim strastima sveta. A vi žalite što ju je Bog izbavio od tih iskušenja i uzeo je u sveto Carstvo Svoje, čistu i neporočnu. Ispada da bi bolje bilo da je ona odrasla i upustila se u sve sablazni, što danas nije nikakva retkost za mlade simpatične devojke, kakva je, kako tvrdite, bila vaša preminula kćer. Mudra je majka koja želi da njena kćer bude spasena, a ne izgubljena“.

 

Dešava se da Bog prima dete Sebi, jer želi da izbavi njega i njegove bližnje od nekog težeg krsta. Mnogima je poznat školski primer iz života ruskog revolucionara iz ranog 19. veka Riljejeva, koji nam je davno predočio prepodobni Varsonufije Optinski. To je divan primer otkrovenja Božijeg o mogućem razlogu smrti u mladosti. Majka ovog dekabriste je ispričala prepodobnom Varsonufiju kako se njen sin teško razboleo kada je imao tri godine. Sve je ukazivalo na njegovu skoru smrt, a ona je pala na kolena pred ikonama Spasitelja i Božije Matere, ne želeći s tim da se pomiri, i počela da se moli revnosno, silovito, sa suzama u očima. Odnekud joj se ukazao odogovor: „Dobro razmisli, ne moli Gospoda da ti dete ozdravi… On, Sveznajući, želi da ti i tvoj sin izbegnete buduća stradanja. Šta ako je njegova smrt nužna ovoga časa? Zbog blagosti i milosrđa Svoga, pokazaću ti njegovu budućnost – zar ćeš se i tada moliti da ozdravi?“ I videla je ceo njegov životni put. Provedena je kroz razne sobe, koje su predstavljale životne etape njenog sina i kada je došla do poslednje odaje čula je strašan krik: „Predomisli se, bezumnice! Biće prekasno ako vidiš to što se skriva iza ovog poslednjeg vela! Bolje se pokori volji Božijoj, ne moli se za život deteta, koje je još uvek poput anđela i ne poznaje zla“. Ali ona je uzviknula: „Ne, ne! Želim da živi!“ Zadihana je potrčala da otkrije šta se krije na kraju. Polagano joj se otkrivao prizor i ona je videla vešala namenjena svom sinu. Posle ovog viđenja dete je brzo počelo da se oporavlja, a njegova majka je ubrzo zaboravila sve što je videla…

 

Sve što Bog preduzima u vezi nas je na našu korist. Čak i našu smrt, Vladika života i smrti koristi na našu dobrobit. Usmerenje volje čoveka, njegovo duševno stanje – to su oblasti koje su prilično skrivene, ne samo za naše bližnje, već su nedovoljno jasne i nama samima. Jedino Bog može u celosti prozreti i oceniti naše stanje i izvući istinit zaključak. Štedeći čoveka, Bog ga može uzeti u cvetu njegove snage, kako ga preteški teret budućih greha ne bi lišio i poslednje nade na život večni. O tome govori prepodobni Pajsije Svetogorac: „Kada mi kažu da je neki mladić umro, ja tugujem, ali tugujem kao čovek. Jer, ako bolje sagledamo stvari, uvidećemo da što je čovek odrasliji, to mu je teže da se bori protiv grehova i sve ih više sakuplja. Posebno svetovni ljudi – što duže oni žive, to više pogoršavaju svoje stanje brigama, nepravdama i tome slično, umesto da ga poprave. Zato, čovek koga Bog uzima iz tog života u dečjem uzrastu ili u mladosti, više dobija nego što gubi“.

 

Ne možemo da razumemo razlog rane smrti svakog pojedinačnog čoveka, to je nemoguće. To je tajna sakrivena u dubinama Božanskog Sveznanja i nije dostupna našem rasuđivanju, barem za ovoga života. Nije nam ni potrebno da pokušamo da razotkrijemo tu tajnu. Slični pokušaji su ostali besplodni, a mogu dovesti čoveka, koji je izgubio blisku osobu, do velike tuge, pa čak do očajanja. Bolje je da se kroz veru u Boga potrudimo da pronađemo smisao u tom gubitku, jer samo srce vernika može u jednom tihom trenutku žalosti čuti utešni šapat: „Ne plači, tvoji voljeni su sa Mnom“.

 

Sveštenik Dimitrije Vidumkin

 

Preuzeto sa: carsa.rs

 

Pročitano: 211 puta