MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ČUDO SVETE PETKE IZVORSKE



 

Devojka Danica Grljanović, ćerka Đorđa Grljanovića iz Bigrenice, imala je 17 godina kada se naveliko spremala za udaju. Neumorno je radila na spremanju stvari za udaju, šila, vezla i štrikla svakog dana, ne gledajući na praznike i nedelje.

 

- Ne samo ona, nego i mi ostali ukućani nismo znali ni za post, ni za pravoslavnu veru, ni za crkvu; trudili smo se samo za ono što se vidi, a ono što se ne vidi i što je najpotrebnije za dušu to nismo znali – priča otac Daničin, Đorđe.

 

Danica je bila vredna devojka, ali bez vere u Boga, kao i njen otac i majka, deda i baba i svi ostali. 

 

U maju 1962. Danica ode kod svoje komšinice Ruže na sedeljku, radi pletenja devojačke spreme. Tu su radile do nekog doba, a kasno noću Danica se vrati kući i legne potpuno zdrava da spava. Ujutro, kad se probudila, imala je šta da vidi: na levoj su joj se ruci prsti savili u dlan i ne može da ih ispravi.

 

Danica je postala neizmerno tužna, ali i svi mi ukućani, i njen momak Stevo. A ona svoju ruku ne oseća, celu, od ramena do šake, kao da i nije njena. Svi smo se našli u užasu. Ja, otac Daničin, kao i svi ukućani, počeli smo da smirujemo Danicu, govoreći joj da se ne sekira, jer će lekar, kažemo, da izleči ruku, pa će biti kao što je i bila. Kad smo je odveli lekaru, on gleda ruku i kaže da je to paraliza, da preti opasnost da pređe i na drugu ruku.

 

Počeli su da je leče. Prođe mesec dana, a ruka se sve više suši, prođe dva meseca i ruka poče da smrdi, strašno je smrdela, prođe tri meseca, ruka poče da gubi boju i postade sasvim tamna i sva truležna. Lekari zatim doneše odluku da se ruka seče do ramena i da joj se namesti proteza. A ja, kao otac, nisam hteo ni da čujem za to. Posle toga lekari su kazali da oni nju otpuštaju, jer su sve moguće lekove upotrebili, tako da je sa njihove strane sa lečenjem završeno.

 

Sakata Danica osta neizlečena. Jedino je mogla da čuva svinje. Uzme prut u desnu ruku, a levu sakrije da ne vide ljudi kako ružno izgleda, a i smrdi nepodnošljivo. Tuguje Danica za svojom rukom, jer vidi da ostade sakata celog života.

 

Prođe dosta vremena, a leka niotkud. Mnogi su predlagali da ide u banju ili da koristi neke druge lekovite vode i trave, ali za mene su sve to bile basne, koje nisam prihvatio.

 

Jedna baba iz naše familije preporuči nam da idemo u crkvu i to u Ravanicu, u Manasiju i u Sv. Petku. Da umesimo tri kolača i svaki kolač da zabeležimo i namenimo za po jedan manastir, a Danica da izabere jedan od tri kolača. Pa koji izabere, u taj i da idemo. Pošto je Danica čuvala svinje, majka njena, pre nego što je ujutro pustila svinje na pašu, rekla joj je da ide u kuhinju i da uzme jedan kolač. Danica je tako i uradila, a kad je otišla, kaže mi Ruža, njena majka, da je naša ćerka uzela od Svete Petke, što znači da će Sveta Petka da izleči našu ćerku.

 

Ja, grešni otac Daničin, svim srcem sam prihvatio da idemo u Sv. Petku, iako nisam znao ni za Boga ni za crkvu.

 

Uveče kažem ćerki da ćemo rano ujutru ići u manastir Sv. Petke da tamo leči svoju ruku. Ona, kad je čula, toliko se obradovala, kao da je predosećala da smo pronašli pravog lekara.

 

 

Tako ćerka i ja odosmo na Sv. Petku na jutarnju Liturgiju. Kad smo stigli u zoru, kod crkvenih vrata sretne nas sveštenik, o. Lazar, a mi mu kažemo zašto smo došli i zamolimo ga da vidi njenu ruku. Kad je video, pita nas da li smo bili kod lekara? Ja kažem da smo bili i da su lekari kazali da nema vajde takvu ruku lečiti, jer je prešla u raspadanje. Kada sam od lekara to čuo, a budući da sam bio ubeđen sto posto da će izlečiti moju ćerku, izgubio sam veru u sve na ovom svetu, ali, onda još nisam verovao u miloga Boga istinitoga.

 

Kazao sam svešteniku: „Evo, sad sam došao u crkvu da tražim lek za svoju ćerku.“ A sveštenik mi kaže: „To su tvoji gresi pali na tvoju ćerku.“ Ja sam mu odgovorio: „Grešan sam od glave do pete.“ Sveštenik mi onda kaže: „Ako se pokaješ, dobićeš od Boga šta želiš“, i ode u crkvu da počne službu. Zatim dolaze dve monahinje u crkvu, a ja i njima pokažem ruku ćerke i ispričam sve. One nam rekoše da uđemo i mi u crkvu i da lepo stanemo: muškarci sa desne, a žene sa leve strane. Napomenule su nam i naglasile da ne izlazimo iz crkve za vreme službe: bez obzira šta nas snađe moramo da pretrpimo, jer nije dobro da se izlazi za vreme službe. Čim sam ušao u crkvu, osetih mučninu, i nemoć i neki teret, ne mogu da dišem, bole me leđa, noge, rame, vrat, stomak mi se naduo, duša da mi izađe, hoću da umrem, ali sam čvrsto odlučio da ne izlazim iz crkve za vreme službe, pa ako umrem, neka umrem u crkvi.

 

Kad se završila služba, izašao je sveštenik sa krstom u ruci i počeo da deli neki hleb – ja ne znam ni šta je to. I kaže, ko nije ništa jeo neka izvoli da uzme. Kako nisam ništa jeo, jedva sam čekao da uzmem taj hleb, da bi mi bilo malo lakše, ali jedva sam se pomerio s mesta, prišao i s naporom uzeo, stavio u usta i jedva, jedva progutao. Duša hoće da mi izađe, i kad sam napokon progutao, osetih kako mi se neki teret, poput vodeničnog kamena, skide s leđa. Odjednom postadoh veseo kao što ranije nikad nisam bio.

 

Posle toga, o. Lazar nam je kazao da idemo na bunar Sv. Petke i da se tamo umijemo, a kada se vratimo, da dođemo na ručak kod njih. I mi smo prihvatili sa radošću i ručali posni ručak: crni hleb, pasulj i salatu, jer je bio petak.

 

I ćerka i ja smo tada dobili neko izvanredno raspoloženje i olakšanje od te naše tuge i nevolje. Kada smo stigli kući, svi nas ukućani pitaju – kako smo se proveli u manastiru? Mi im ispričamo sve po redu. Ja i ćerka Danica smo i dalje ostali raspoloženi, a ostali ukućani, moj otac i majka, žena Ruža, sin Dragoljub, koji je tada imao 15 godina, ostali su tužni kao što su i bili. U tome pade i noć i dođe vreme za spavanje.

 

Ujutru, kada je Danica ustala imala je šta i da vidi. Ruka joj potpuno ozdravila kao što je bila i pre, samo je na dlanu ostalo udubljenje gde su bili pritisli skupljeni prsti. Sada Danica ima dve ruke i svi smo sada veseli.

 

Ja, grešnik, posebno sam veseo, jer vidim da je Crkva naša pomoćnica i da Boga ima. I tako počnem iz dana u dan da tragam za verom pravoslavnom, da kupujem pobožne knjige i da čitam. Zatim sam kupio Žitija Svetih i sva sam ih pročitao. Hvala Gospodu Isusu Hristu što je dao da ostalo vreme života dovršim u manastiru. Za mene je ovaj svet kao đubre, pepeo i pučina. Nikakava zemaljska lepota i bogatstvo ne privlače me, niti nešto materijalno, samo duhovno, ništa zemaljsko, samo nebesko, gde treba duša da ide. Amin.

 

 

Čudo se dogodilo 1962. godine, a ovo je pisao o. Georgije iz manastira Ravanice, nekada Đorđe Grljanović iz Bigrenice, Daničin otac

 

Preuzeto iz knjige „Čuda Božija u XXI veku“, Obraz svetački, Beograd 2017.

 

Pročitano: 273 puta