MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Sveti Jovan Šangajski i Sanfranciskanski rođen je 1896. godine u Rusiji, kao Mihailo Maksimović. Ime je dobio po Sv. Arhistratigu Mihailu, kojeg je njegova porodica proslavljala kao svog zaštitnika. Naime, sa očeve strane, Sv. Jovan Šangajski bio je srpskog plemićkog porekla, pa je i zadržano i porodično proslavljanje Sv. Arhangela Mihaila. Predak mu je bio i veliki svetitelj, Sv. Jovan Tobolski. Kao carski oficir, mladi Mihailo Maksimović je ranjen tokom borbe u desnu nogu, zbog čega je doživotno hramao. Nakon završenog Pravnog fakulteta, zbog građanskog rata u Rusiji dolazi u Srbiju, zemlju svog porekla, gde završava i Teološki fakultet u Beogradu. Zarađuje za život prodajući novine ispred Saborne crkve u Beogradu, gde postaje omiljen među parohijanima. Docnije, postaje i sveštenoslužitelj ovog svetog hrama, posvećenog Sv. Arhangelu Mihailu. U Miljkovom manastiru u Srbiji prima monaški postrig, dobivši ime Jovan, po svom pretku-svetitelju. Po odluci Svetog Arhijerejskog Sinoda SPC, postaje profesor na Bitoljskoj bogosloviji, gde ostvaruje trajno prijateljstvo sa vladikom Nikolajem Velimirovićem i avvom Justinom Popovićem. Vladika Nikolaj govorio je za njega da je anđeo Božiji u ljudskom obličju i živi svetitelj, upućujući đake da bespogovorno slušaju o. Jovana.

Sveti Jovan (Šangajski) noću nikada nije spavao, već je obilazio đake dok spavaju, pokrivao ih i molio se nad njima. Od dana monašenja pa sve do kraja života, nikada više nije spavao u krevetu. Noći je provodio na kolenima, u molitvi pred ikonom Bogorodice i Spasitelja. Jeo je jednom dnevno, u ponoć, a spavao tek sat ili dva na kolenima, i dalje u molitvi, uzevši na sebe jedan od najtežih podviga pobeđivanja svoje prirode. Upoznavši molitveno zastupništvo Svetog Nauma Ohridskog, kome su uznošene molitve za duševne bolesnike i bolesne uopšte, uvek je sa sobom nosio ikonu ovog svetitelja i njome isceljivao, kako na Ohridu tako i do kraja života, ma gde se nalazio. Na Zapadu je obilazio duševne bolnice i noću tajno isceljivao bolesnike kraj ove ikone. Arhive šangajskih bolnica beleže brojne slučajeve čudesnih isceljenja njegovim molitvama. Kada je hirotonisan za episkopa, dobio je premeštaj za Šangaj, u Kinu. Tamo utemeljuje Kinesku pravoslavnu crkvu. Osniva čuveno sirotište Svetog Tihona Zadonskog i udomljuje oko 4000 dece. Uspostavlja bliske veze sa pravoslavnim crkvama Srbije, Ukrajine i Grčke. Zahvaljujući njegovom misionarskom radu i ljubavi, stotine hiljada Kineza prelazi u Pravoslavlje. 

Kada je dobio premeštaj u San Francisko, svi štićenici ovog doma pošli su za njim u Ameriku. Obilazi brojne zapadnoevropske gradove i oživljava spomen na zapadne svetitelje. Kažu da ne postoji neko ko je tako dobro poznavao – imenom i žitijem – sve zapadne svetitelje, naročito pomesne, čije je ime počelo da biva predato zaboravu, sve dok on nije oživeo ponovo spomen na njih. Učio je da svaka zemlja mora poštovati svoje pomesne svetitelje, koliko i ostale velike pravoslavne svete. Imao je dar natprirodnog pamćenja. Svetu Liturgiju je služio na ruskom, srpskom, grčkom, engleskom, holandskom, francuskom i kineskom, stojeći bos u oltaru, smatrajući se nedostojnim da gazi obuven pred Svetim Prestolom, zbog čega je u Francuskoj nazvan i Sv. Jovan Bosi. 

Nikada nije propuštao ni jedan dan da ne služi Liturgiju. Postaje episkop Zapadne Amerike i San Franciska, podiže u ovom gradu crkve, sirotišta, bolnice, staračke domove, škole, menze, spasava noću napuštenu decu sa ulica, obilazi bolesne u bolnicama i domovima, ljude u nevolji i na samrti, moli se za njih, pomaže sverdno, pričešćuje ih i čudesno isceljuje, tvoreći nebojena čuda još za života. Pojavljuje se uvek nepozvan, videvši svojim prozorljivim duhovnim okom kome je potrebna njegova pomoć i zastupništvo. Pojavljuje se veoma brzo i kod onih koji su ga u molitvi prizivali, čak i tamo gde su sve kapije bile zaključane i pod strogim nadzorom. Dok je boravio četiri godine na Filipinima, moleći se noću na sve četiri strane sveta, zaustavljao je uragane ili bi oni zaobilazili ostrvo, da bi ponovo udarali na ostrvo kada ga je Sv. Jovan Šangajski napustio. O njemu se nikada nije moglo govoriti sa stanovišta običnih, ljudskih merila… Po njegovom blagoslovu, prepodobni otac Serafim Rouz osniva manastir Sv. Germana Aljaskog u Platini (Kalifornija), koji postaje rasadnik Pravoslavlja u Americi. Kao članovima Ruske Zagranične Crkve (koja se nije slagala sa tadašnjom raskolničkom zvaničnom ruskom crkvom), Srpska Pravoslavna Crkva im pruža svesrdnu pomoć, priznajući ih kao integralni deo Srpske Pravoslavne Crkve. Zajedno sa Sv. vladikom Nikolajem, zaslužan je za kanonizaciju Svetog Jovana Kronštatskog. Zahvaljujući njemu desilo se i prvo rukopoloženje za episkopa Pravoslavne crkve Francuske. Ovaj čudesni, prozorljivi starac, preispunjen ljubavlju, čudima i molitvom, predaje svoju angelsku dušu Gospodu 2. jula 1966. godine, u molitvi, pred ikonom Bogorodice Kursko-Korenske, od koje se nikada nije odvajao.

U postelju je položen nakon 40 godina. Njegova sahrana, kojoj su prisustvovale hiljade i hiljade poklonika, od tuge je pretvorena u radosno proslavljanje pobede života nad smrću, pobede Vaskrsenja Hristovog. Njegova soba pretvorena je u kapelu, u kojoj se od tada vrše bogosluženja. Ispod nje je osnovana američka misionarska parohija Sv. Nektarija Eginskog Čudotvorca, koga je Sv. Jovan veoma poštovao i voleo. Mošti Sv. Jovana Šangajskog obretene su 1993. godine netruležne, a danas počivaju u hramu posvećenom ikoni Bogorodice „Svih žalosnih Radost“ u San Francisku. Od svetog jeleja iz kandila nad njegovim moštima nebrojeno mnogo ljudi je dobilo isceljenje, a mnogostruko se potvrdilo i njegovo silno i brzo zastupništvo pred Bogom svima koji mu se sa verom i ljubavlju pomole. 

Zaštitnik je putnika, naročito onih koji lete avionom, bolesnih, dece, siročadi, udovica, zavisnika (pomaže alkoholičarima i narkomanima), nepravedno optuženih, duševnih bolesnika, odgonitelj neprijateljskih napada i demona i brzi pomoćnik tokom velikih vremenskih nepogoda, saobraćajnih nesreća i drugih opasnosti.

ČUDA SV. JOVANA ŠANGAJSKOG ČUDOTVORCA

Doktori nisu verovali

U petak uoči Cveti 1963, Tatjana Estrada doživela je tešku saobraćajnu nesreću u kojoj su joj bili povređeni glava, vrat i leđa. Imala je frakturu lobanje, povredu kičme i motornih nerava koji pokreću noge. Morala je da leži na leđima, potpuno nepokretna, u gipsu i sa puno utega. Situacija je bila veoma teška, i Tatjana se osećala skrhano.

Iznenada, u sobu je, u pratnji dva dečaka, ušao mali sveštenik. Medicinska sestra je pokazala Tatjanin krevet, i sveštenik joj je prišao. Ona je bila zapanjena, jer ga nije poznavala, niti je znala ko ga je poznavao. Sveštenik ju je pitao kako se zove i da li je doživela saobraćajnu nesreću. Tatjana je odgovorila, i dalje se čudeći kako on zna za udes. „U redu, hajde da se pomolimo!“, rekao je on. Spustio je ruku na glavu bolesnice, a zatim ju je pomazao svetim uljem po glavi, čelu, grlu, grudima, rukama i nogama. Dao joj malo vina da popije, kao i naforu. Poškropio ju je svetom vodicom i dao joj lepo ukrašeno vaskršnje jaje, a zatim posegao rukom u svoj duboki džep tražeći nešto. Izvadio je ljubičasto – plavo mermerno jaje i stavio joj ga u ruku, rekavši: „Evo, uzmite; ovo nije obično, nego zlatno jaje“. Rekavši to, blagoslovio ju je. Tatjana je celivala krst i njegovu ruku, i oni su sva trojica otišli.

Ona je zaspala i kad se probudila (a jaje je držala u ruci), bio je već mrak. Bila joj je potrebna medicinska sestra, ali nije mogla da ju dozove. Iznenada, osetila je da može sama da ustane, što je i učinila skinuvši prethodno sve utege. Kad su je videli, ostali pacijanti su počeli da viču, jer su znali da je paralizovana od pasa nadole. Sestra koja se tu zatekla pozvala je u pomoć druge dve, nastojeći da je vrati u postelju. Nije bilo potrebno: Tatjana je sama otišla do kupatila i vratila se plačući od radosti.

Sutradan su je snimali na rendgenu i ispitivali je. Doktor koji ju je lečio rekao je da je to što se desilo medicinski nemoguće i pozvao je ostale lekare na savetovanje šta da čine. Držali su je, sasvim bespotrebno, još devet dana u bolnici, ne verujući svojim očima: Tatjana Estrada je hodala bez ikakve operacije!

Tek kasnije, ona je saznala da je „mali sveštenik“ bio episkop sanfranciskanski Jovan Maksimović, novi Nikolaj Čudotvorac!

Izbavljenje od tumora na mozgu

Monahinja Nadežda iz Sijetla u Vašingtonu svedoči o čudesnom izlečenju Timotija Lokheda, sedamnaestogodišnjeg dečka čija je mati bila pravoslavna Rumunka, a otac Škotlanđanin koji se obratio u pravoslavlje. Dečak je iznenada dobio napad, i prebačen je u bolnicu. Posle ispitivanja, lekari su utvrdili da on ima deformaciju mozga od rođenja, i da u mozgu postoji mnogo malignih ćelija. Čudeći se kako još ranije nije umro, proricali su mu najskoriju smrt. Njegovi nesrećni roditelji, Džejms i Eva, otišli su kod sveštenika, oca Varlaama, Lazara i Mojseja, proseći njihove molitve. Otac Lazar je imao bočicu ulja vladike Jovana. Poneo ju je u bolnicu i kad je stigao otpočeo je s molebnom za bolesnike. Na opšti užas, ekran za praćenje rada srca pokazao je da je Timotijevo srce prestalo da kuca! Umirao je!

Otac Lazar je brzo otvorio bočicu sa uljem i napravio znak krsta na Timotijevoj glavi, vapeći sa suzama Vladiki za pomoć. I – čudo nad čudima! – Timotijevo srce je proradilo, napadi su prestali i on je otvorio oči.

Lekari su bili zaprepašćeni. Dečko je spavao do sutradan mirno, a kad se probudio – tražio je da ide kući. U bolnici je ostao još tri dana, dok nisu obavljeni pregledi. Rendgenski snimak mozga pokazao je da malignih ćelija više nema! Dečko je bio zdrav. Nastavio je da uči i čtecirao je u crkvi. 

Iscelenje od slepoće

Evgenije Rouz, potonji jeromonah Serafim, u septembru 1968. zapisao je podatke o još jednom velikom čudu vladike Jovana:

„Živeći u San Francisku i radeći kao sestra u jednoj od gradskih bolnica, mlada žena, Gali Vasiljeva, iznenada je oslepela na jedno oko. To se desilo sasvim neočekivano, na poslu; kad je pacijentu htela da da propisani lek – čita i ništa ne vidi! Lekari su zaključili da je, zbog zapaljenja optičkog nerva, jedno njeno oko sasvim oslepelo, postalo mrtvo i da ga treba odstraniti da bi se spasilo drugo oko. To bi, samim tim, značilo da više ne može da radi u medicinskoj profesiji. Znala je vladiku Jovana još od detinjstva, na Dalekom istoku, i u Evropi, od svojih roditelja, njegovih poštovalaca, čula je za njegova čudesa.

Ali, Vladika je već davno bio umro. Sasvim očajna, ona je došla u njegovu usipalnicu, pritičući joj kao poslednjoj nadi i dugo se molila sa suzama na njegovom grobu. Počela je često da dolazi u hram, molila se kraj svih svetinja, i zatim se spuštala u usipalnicu i dugo se molila kraj njegove grobnice, tako da su to prisutni već uočili. Na poslu je skrivala svoju nesreću, ne znajući šta da čini. To je trajalo nekoliko dana.

I kad ju je jedne noći savladalo potpuno očajanje, ona se predala vatrenoj molitvi i, pomolivši se, nasumce otvorila Sveto Evanđelje i pročitala sledeće: „I prolazeći vidje čovjeka slijepa od rođenja. I zapitaše Ga učenici Njegovi govoreći: „Ravi, ko sagriješi, ovaj ili roditelji njegovi, te se rodi slijep?“ Isus odgovori: „Ne sagriješi ni on, ni roditelji njegovi, nego da se jave djela Božija na njemu. Meni valja činiti djela Onoga Koji Me posla, dok je dan. Dolazeći noć kad niko ne može raditi. Dok sam u svijetu, svijetlost sam svijetu“. Rekavši ovo, pljunu na zemlju i načini blato od pljuvačke, i pomaza blatom oči slijepome. I reče mu: „Idi, i umij se u banji Siloamskoj, što znači: poslan. On dakle, ode, i umi se, i dođe gledajući“. (Jn 9, 1-7).

Pročitavši, bez daha, to „slučajno“ nađeno mesto do kraja, ona je uskliknula: „Gospode, kad bih samo mogla da se nađem u Svetoj zemlji i da se umijem u banji Siloamskoj, ili da mi je makar kap te vode – ponovo bih progledala.“

Rano izjutra opet je otišla u grobnicu vladike Jovana i opet se plameno molila. Tu joj je prišla malena, mršava, nepoznata starica i rekla joj da je nedavno išla u Svetu zemlju i donela svete vodice iz banje Siloam, kao i to da će sutra doneti bočicu s vodom u usipalnicu, pošto će sutra biti služena Božanstvena liturgija, a služiće sam mitropolit. Od tih reči „babuške Jelisavete“, koja nije imala pojma o njenoj sinoćnoj molitvi, bolesnica je došla u ushićenost i izjutra, pre zore, već je bila u usipalnici. Na liturgiji se pričestila, i klečeći na kolenima kraj groba vladike Jovana, sipala je svetu vodu na bolesno oko. Odjednom je osetila olakšanje. Sutradan je već gledala tim okom, koje su smatrali mrtvim“.

Preuzeto sa sajta beseda.rs i iz knjige „Sveti Jovan Šangajski“, Obraz svetački, Beograd 1998.