MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MOJ DUHOVNI OTAC – BLAŽENOPOČIVŠI ARHIMANDRIT GAVRILO (LEPAVINSKI)



 

Moj du­hov­ni otac, mogao je da mi pre­po­ru­či naj­bo­lju du­hov­nu li­te­ra­tu­ru i da me ta­ko pri­bli­ži taj­na­ma pra­vo­slav­ne du­hov­no­sti, za ko­je sam se za­in­te­re­so­vao u ma­na­s­t­iru Le­pa­vi­ni pred ču­do­tvor­nom iko­­­nom Presv­e­te Bo­go­ro­di­ce Le­pa­vin­ske. Mo­gao sam da po njegovim savetima pro­či­tam mno­ge knji­ge i da na taj način sa­znam mno­go to­ga o pra­vo­slav­noj du­hov­no­sti, ali moj du­ho­vni otac je, po svo­joj mu­dr­oj od­lu­ci, od me­ne u po­če­tku sa­kri­vao ne­obo­ri­ve do­ka­ze o po­sto­ja­nju Bo­ga i po­ste­pe­no me je upo­zna­vao sa istin­skim le­po­ta­ma pra­vo­slav­ne du­hov­no­sti, ne že­le­ći da pre­optreti mo­ju du­ho­­vno ne­is­ku­snu du­šu. Trud ko­ji je otac Gavrilo mo­rao da ulo­ži u me­ne, da bih ja ušao u svet pra­vo­slav­ne du­hov­no­sti, ni­je bio ma­li. Če­sto sam za­ma­rao oca Ga­vri­la svo­jim pi­ta­nji­ma. Že­leo sam da pro­ve­dem što vi­še vre­me­na po­red nje­ga, jer sam ose­ćao da on živi u ne­kom dru­ga­či­jem sve­tu ko­ji je, po mno­go če­mu, bo­ga­ti­ji od uo­bič­aje­nog sve­ta na­še sva­ko­dne­vi­ce.


Za­hva­lju­ju­ći nje­mu, upo­znao sam prediv­ne lju­de ko­ji su se na­la­zi­li svu­da oko me­ne, ali ja, bez du­hov­nog oca, ne bih ni­ka­da mo­gao da ih pri­me­tim, ni­ti da im se pri­bli­žim. Ka­da sam do­ži­veo du­hov­nu očin­sku lju­bav mog du­hov­nog oca, mo­gao sam bo­lje do­ži­ve­ti i lju­bav na­šeg Ne­be­s­­kog Oca. Od svog pr­vog su­sre­ta sa sve­tom pra­vo­slav­ne du­hov­no­sti, u tom sve­tu na­la­zio se i otac Ga­vri­lo, igu­man le­pa­vin­ski, moj du­hov­nik i pu­te­vo­di­telj ko­ji me je vodio do da­nas, vo­di kroz taj svet, dru­ga­či­ji od sve­ta sva­­ko­dne­vi­ce.

 

Kada sam prvi put posetio manastir Lepavinu, jed­no­stav­no go­vo­re­ći, tamo mi se svidelo ono što je bi­lo ne­opip­lj­ivo i privlačilo me ono što je bilo nevidljivo. Pre­kr­stio sam se is­pred Bo­go­ro­di­či­ne iko­ne, ce­li­vao je i ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka sta­jao u nje­noj ta­jan­stve­noj bli­zi­ni. Po iz­la­sku iz cr­kve, sreo sam se, u okru­že­nju ma­na­stir­skom, sa igu­ma­nom ma­na­sti­ra Le­pa­vi­ne, ta­da, je­ro­mo­na­hom, ka­sni­je ar­hi­man­dri­tom, ocem Ga­vri­lom. Bio sam za­ču­đen nje­go­vim iz­gle­dom: no­sio je neo­bič­nu du­gu cr­nu ode­ću i du­gu bra­du. Ka­sni­je se is­po­sta­vi­lo da ću od­ra­sta­ti uz nje­go­vu po­seb­nost i pod nje­go­vim ru­ko­vod­stvom upo­zna­va­ti du­hov­ni svet.

 

To je svet iz ko­jeg do­la­ze ne­vi­dlji­ve le­po­te ču­do­tvor­ne iko­ne Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce Le­pa­vin­ske, či­je mi se taj­ne, od to­ga vre­me­na, ne­pre­sta­no ot­kri­va­ju na uvek nov na­čin. I ka­ko je vre­me pro­la­zi­lo, otac Ga­vri­lo me je sve vi­še uvo­dio u taj skri­ve­ni svet i vo­dio kroz nje­ga, kao moj du­hov­nik i sa­put­nik u mom pri­bli­ža­va­nju onom ne­po­zna­tom i skri­ve­nom od mo­jih oči­ju. Ose­ćam ve­li­ku du­hov­nu ra­dost što sam svet prav­o­slav­ne du­hov­no­sti po­čeo da upo­zna­jem još u go­di­na­ma svo­je ra­ne mla­do­sti. Po­što sam do­sta vre­me­na pro­vo­dio sa ocem ar­hi­man­dri­tom Ga­vri­lom, u me­ni se ja­vi­la že­lja da če­šće i du­blje do­ži­vlja­vam du­hov­ni svet, ko­ji je za me­ne, u to vre­me, iz­gle­dao ne­ka­ko ma­glo­vi­to, pre­pun ne­ja­snih ta­ča­ka. Du­hov­ni svet je za me­ne pred­sta­vljao jed­nu ne­shva­tlji­vu ne­pro­stor­nu oblast iz ko­je se pre­ma me­ni pro­te­za­la jed­na usme­re­na sve­tlo­sna nit, pri­vla­če­ći me k bes­kraj­nim ši­ri­na­ma tog sve­ta. Ši­ri­ne i da­lji­ne tog du­hov­nog sve­ta se ne me­re sve­tlo­snim go­di­na­ma, već sna­gom vo­lje i že­lje da taj svet do­ži­vi­mo svo­jim du­hov­nim ču­li­ma. Me­đu­tim, za pu­to­va­nje kroz taj svet po­treb­no je bilo da po­red se­be ima­m is­ku­snog du­hov­ni­ka, jer uvek postoji mo­guć­nost da du­hov­no ne­is­ku­san čo­vek u tim pro­stran­stvi­ma za­lu­ta i iz­gu­bi se. Du­hov­ni ro­di­telj svom du­hov­nom de­te­tu da­je mud­rost i zna­nje, vo­de­ći ga kao pu­te­vo­di­telj kroz du­ho­vni ži­vot. Če­sto sam do­la­zio kod oca Ga­vri­la u ma­na­stir Le­pa­vi­nu. On u to vre­me ni­je mno­go pričao, ali ka­da god je ne­što re­kao, to se du­go za­dr­ža­va­lo u mo­joj sve­sti.

 

Če­sto sam do­la­zio kod nje­ga u vre­me slo­bod­nih da­na. Ta­da sam bo­ra­vio u ma­na­sti­ru, či­ta­ju­ći Ži­ti­ja Sve­tih i ču­va­ju­ći ov­ce po okol­nim li­va­da­ma. Pro­vo­dio sam mno­go vre­me­na u le­pa­vin­skoj pri­ro­di. Ta­mo sam du­hov­no od­ra­stao, po­red svog du­hov­nog oca.


U sve­tu sam su­sre­tao sve­tov­ne lju­de, a u ma­na­sti­ru Le­pa­vi­ni bi­lo je sve ne­ka­ko dru­ga­či­je. Bio je ta­mo moj du­hov­ni otac, ko­ji je do­šao iz ta­jan­stve­nog sve­ta pra­vo­slav­ne du­hov­no­sti, ko­ji sam že­leo da upo­znam. Bo­ra­ve­ći to­kom slobodnih da­na u ma­na­sti­ru Le­pa­vi­ni, či­tao sam o ži­vo­tu pra­vo­slav­nih pod­viž­ni­ka i du­hov­ni­ka. Tek ka­sni­je, do­znao sam de­ta­lje o mo­na­škom ži­vo­tu oca Ga­vri­la i, uop­šte, o lju­di­ma ko­ji se od­ri­ču sve­ta, po­sve­ću­ju­ći svoj ži­vot Bo­gu. Do­znao sam de­ta­lje ko­je se od­no­se na nje­gov životni put, a pre sve­ga či­nje­ni­cu da je i on isto imao svog du­hov­nog pu­to­vo­di­te­lja. Otac Ga­vri­lo je, pre ne­go što sam ga pr­vi put sreo, već imao dug i bo­gat mo­na­ški ži­vot. Ople­me­njen is­ku­stvom sve­to­gor­ske du­hov­no­sti, otac Gav­ri­lo, moj bu­du­ći du­hov­ni otac, bio je pot­pu­no dru­ga­či­ji od svih lju­di ko­je sam u svom ži­vo­tu upo­znao. On je, za me­ne, po mno­go če­mu bio je­din­stven, jer sam u nje­mu pre­po­znao du­hov­no bogatstvo ko­je ni­sam vi­deo u dru­gim lju­di­ma. To je bio raz­log što sam že­leo da uz nje­ga pro­vo­dim što vi­še vre­me­na.

Otac Gavrilo je imao hiljade duhovne dece sa kojima je bio u kontaktu putem interneta. Pozivao ih je sebi u manastir Lepavinu da dođu, da posete svetinju i da se poklone pred Čudotvornom ikonom Bogorodice Lepavinske. Otac je neprekidno misionario putem interneta iz svoje kelije i tako je obnavljao lepavinsku svetinju. Na taj način je ugradio svoj svakodnevni rad u zidine i u svaki obnovljeni kamen ovog hrama. Danas se ovde nalazi naš mali raj kojeg obilaze vernici i poklonici iz mnogih zemalja. Njegova ljubav za svu svoju duhovnu decu živi i dalje u njima.

 

Oca Gavrila više nama u našem fizičkom svetu i sada je nama potrebno da živimo po njegovim poukama, da živimo njegovu mudrost, toplinu i ljubav koju nam je ostavio. Od sada sa Ocem gradimo jedan drugačiji duhovni odnos, uz poštivanje njegovih duhovnih pouka i učenja. Teško je prevazići izgubljeni fizički kontakt sa Ocem, ali verujem da ću ga ubrzo doživeti na duhovnoj razini. On je tamo, samo duhovno sam nesposoban da ga tamo primetim. Polako biće i to, u to čvrsto verujem.

U trenutku celivanja Očevog kivota radost je bila biti iza majke čije su me majčinske molitve uputile ka mom duhovniku. Celivati njegov kivot u isto vreme sa majkom, značilo je podeliti zahvalnost ocu Gavrilu u ime cele moje porodice. Štitio nas je i čuvao u vremenima kada je bilo najteže preživeti. U ono ratno vreme ukrcao nas je i čuvao na “brodu” na kojem tada nismo osetili ni rat, ni razaranja. Manastir Lepavina, 17.04.2017.

Želim očevoj duhovnoj deci puno snage, ljubavi i mudrost da prevaziđu teške trenutke zbog odlaska njihovog duhovnog oca iz fizičkog sveta. Manastir Lepavina za sve nas postaje još veća svetinja kojoj se u večnosti pridružio njen obnovitelj, otac Gavrilo Lepavinski koji je lepavinskom Svetom mestu posvetio poslednje 33 godine svog života.

 

 
Nenad Badovinac, Maj, 2017.


Tekst objavljen u “Pravoslavni misionar”, maj/jun, 2017.

 

 

Pročitano: 4845 puta